Piše: Dragan Lakićević
Bio sam završio gimnaziju. Letovao, najviše u poeziji. Najesen, u Beograd, na studije književnosti.
– Da postaneš pisac – veli mi Momir Vojvodić, mlad profesor književnosti, već ima tri štampane zbirke.
Zna da beležim starinske reči i narodne priče i izreke: kletve i blagoslove. Zašto ima više kletvi nego blagoslova, zla umesto dobra, u srpskom jeziku?
Sedimo za Momirovim stolom, u onom Titogradu. Na stolu primerci Raskovnika, časopisa za književnost i kulturu na selu, džepni format, kao spomenari, zelena boja – prolećni broj.
– Uzmi, ponesi u Moraču, da čitaš ljetos. Imaš tu i adresu, pa im nešto pošalji! – kaže stariji pesnik-prijatelj.
U Morači sam, na dedovini, kod tetke i nevidljivih predaka, provodio sve raspuste – u iskonu prirode i priče, nadomak stare lavre Nemanjića, sa ikonama i freskama raskošne lepote. (Fresku Gavran hrani Proroka Iliju (1252) Momir zove Morački anđeo).
U Raskovniku, sve beše da se meni dopadne: reči, pesme, priče, narodni običaji, predanja. Letnji broj, sav u zlatu pšenice jezika.
Prekucao sam svoje pesme i kletve koje sam čuo od starijih žena i čobana kad viču na stoku, i poslao na adresu iz impresuma: Dragiša Vitošević, za časopis Raskovnik, selo Bare, Gruža, Srbija.
Nije prošlo mnogo vremena, na malu poštu ManastirMorača, sa dva šaltera i jednom telefonskom kabinom, stiže nekadašnja dopisnica, najjevtinija poštanska karta, svetle žutozelenkaste boje, sa slovenačkim i makedonskim nazivom „poštanska kartička“. Adresa: Dragan Lakićević, selo Bare, Manastir Morača.
Dragi imenjače,
imenjaci smo, jer i mene zovu Dragan, a i naša sela su imenjaci: Bare u Morači i Bare u Gruži. Tvoj manastir je Morača, a moj Vraćevšnica. Dobio sam tvoje priloge za Raskovnik, objavićemo ih u jesenjem broju. Želim da i dalje budeš naš saradnik.
Pozdravlja te Dragiša Vitošević.
Mojoj sreći kraja nije bilo. Glavni urednik časopisa piše jednom dalekom i nepoznatom dečaku, kao da smo rod.
Na jesen, Studentski trg, između Filozofskog i Filološkog, s još dvojicom sagovornika stoji lepi i vitki pesnik Dobrica Erić. Sreli smo se bili nedavno, na „Mladom maju“ u Zaječaru – tako se zvao jedan od mnogih festivala mladih pesnika Jugoslavije.
– Dragane, da te upoznam sa Draganom! – Okreće se Vitoševiću: – Dragiša, ovo je pesnik Dragan Lakićević, a ovo je urednik Raskovnika, Dragiša Vitošević!
– Mi smo se već dopisivali – reče oniži čovek, velikog čela, srdačnog osmeha, odupirući se na dva štapa: bio je težak invalid. Sporo se okretao.
Raskovničari
Dragiša Vitošević (1935–1987) bio je književni istoričar i književnik. Urednik. Završio Filološki fakultet, doktorirao s tezom „Srpsko pesništvo 1901–1914“. Usavršavao se u Francuskoj i u Rusiji. Radio u Institutu za književnost i umetnost u Beogradu.
Godine 1968. sa grupom profesora i pesnika pokreće časopis Raskovnik, za književnost i kulturu na selu. Sarađivali su mnogi pesnici sa sela, ali i drugi, posebno etnolozi, sociolozi sela i lingvisti. Otkrio je neobični dar mnogih pesnika-seljaka: sluteći masovni odlazak iz sela u grad i zamiranje izvornog seoskog života u polju i u jeziku, pesnici toga doba slave prirodu i zemlju na neponovljiv način. Neki od njih, kao što su Dobrica Erić iz Donje Crnuće, Milena Jovović iz Dobrače i Srboljub Mitić iz Velikih Crljena kod Požarevca, ušli su u red najboljih srpskih pesnika svoje generacije. Podržao ih je, prvi o njima pisao i tumačio njihovu reč i misao – Dragiša Vitošević.
U poeziji seljaka-pesnika progovorili su i prosinuli zapretani zlatnici jezika, mitski impulsi doživljaja života i smrti, ljubavi i smisla postojanja na zemlji, u travi, u svemiru… U utrobi njive! Sve to je prepoznao i osetio, opisao i pohvalio Dragiša Vitošević: „Iz Erićevih stihova, i iz celog tog sveta, izbija duboka, potmula, iskonska žudnja za lepotom: sve što se iznese, iznedri, poveri, čega se čarobni štapić stiha dotakne – mora pre svega biti zgodno i vešto, tj. dostojno uobličeno i ’obučeno’… letopisac i hroničar, on je i neizlečivi zaljubljenik u sve nedomašno, samotnik i setnik, a ponekad i ukletnik. Tragalac po neizmernim prostorima naše seljačke zemlje i njene sudbine, on je, priznaću, umeo da i meni otkrije neke neslućene prostore njenog bola i otimanja…“
Dubokim uvidom u poeziju, Dragiša brani i tu poeziju i ukupno stvaranje na selu – od prezira i podsmeha gradskih „intelektualaca“ koji nemaju sluha za jezičke slike tkanja ili vršaja, kojima se dočarava drama damara osetljivog bića u ritmu ratarskog alata i zvuku srpa u svili pšenice.
Raskovnik je odmah uspeo. Veliki tiraž prvog broja bio je odmah rasprodat i doživeo je drugo izdanje – to se nikad nije dogodilo jednom časopisu, koji, uz to, izlazi u Gornjem Milanovcu. Raskovnik postaje sabirni centar stvaranja na selu, a njegov glavni kreator Dragiša Vitošević.
Da obavesti svet o dometima stvaralaca sa sela, Dragiša, zajedno sa Dobricom Erićem, sastavlja zbornik srpskih pesnika sa sela, pod naslovom Orfej među šljivama. Objavila ga je Svetlost iz Kragujevca 1963. godine.
Mislio je drukčije
Književni rad Dragiša je otpočeo prozom. Knjigu njegovih pripovedaka objavila je Matica srpska 1966, pod naslovom Ozbiljne igre. Sitnim slovima i latinicom, stara dobra Matica se, u toj epohi, trudila da i ona bude zajednička: u znaku bratstva i jedinstva!
Narod, otadžbina, selo, rat, sirotinja – to su bili okviri Dragišine proze… Realističku potku ranih pripovedaka nastaviće kosovskim legendama i dokumentarnim pripovedačkim minijaturama, često anegdotama o narodu i njegovim fenomenima morala, običaja, odjeka predanja u savremenom životu. Ove proze čine knjigu „sto kratkih priča“ Volovi na plafonu, koju su, kao i još niz rukopisa iz zaostavštine, objavile Dragišine – supruga Vjera i ćerka Nevena Vitošević. Te kratke lekcije, savremeni primeri čojstva i junaštva, moralne pouke ili poruge, Dragiša je objavljivao u Politici, da ih što više ljudi vidi i da se prepozna i opomene. Pouči ili postidi.
Dragiša je objavio ozbiljne naučne knjige: doktorat Srpsko pesništvo 1901– 1914, knjigu polemičkih tekstova Ja mislim drukčije, oglede o samoukom stvaranju Darodavci iz prikrajka, knjigu ogleda o srpskoj književnosti Do Evrope i natrag (1– 2) i dr.
Bavio se čistotom književnog i narodnog jezika, pomagao pesnicima, birao reči, zamenjivao strane domaćima – kad god je bilo moguće. Tvrdio da se mora znati mnogo naših reči i jezika, da bi se pisalo izvorno…
Glavni uzrok nekulture, ali i moralnih prekršaja u izražavanju Dragiša je video u skorojevićstvu našeg čoveka. Skorojevićstvo je „bolest našeg društva i naše kulture“ – piše Dragiša u knjizi Ja mislim drukčije (1983). Skorojević piše latinicom, jer misli da je to stručnije, modernije i bliže evropskoj kulturi. Da se dopadne! Skorojevićstvom i pomodarstvom, čovek i društvo napuštaju tradicionalne vrednosti. Skorojević je glavni junak Dragišinih opsesija i njegovih izlaganja na mnogim književnim skupovima i društveno-političkim savetovanjima. U njima on brine o narodnom jeziku i ukupnom Vukovom nasleđu…
Kao član Komisije za srpskohrvatski jezik Radio-televizije Beograd, Dragiša je pisao dva pisma moćnom i uglednom Milanu Vukosu, direktoru RTB, skrećući pažnju za „nečinjenje“ u negovanju „našeg (sirotog) jezika“ na radiju, pogotovo na sveprisutnoj televiziji, ali ta pisma televizija nije htela a novine nisu smele da objave.
Dragiša piše novinama, bori se, polemiše, komentariše – o pitanjima kao što su: knjige na selu i u gradu, radnici u književnosti, jezik, Vukova nagrada i Vukov duh, škola, čitanke, zaglupljivanje medija, čiji je Njegoš?, malograđanstvo i birokratija, skorojevićevska zaraza…
Knjiga Ja mislim drukčije puna je svakodnevne Dragišine borbe za književno- jezičku i kulturnu pravdu na svakom koraku javnog života. Pisao s merom i ukusom, biranim rečima, da sve kaže a nikog ne uvredi.
Vek seoskog stihotvorstva
Obimnu i sistematizovanu istoriju srpskog pevanja na selu napisao je Dragiša Vitošević pod naslovom Darodavci iz prikrajka (1984). U njoj je ovaj pouzdani naučnik, ali i obavešteni znalac sela, života, stvaralaštva i jezika postavio kontekst stvaranja na selu, sa fenomenima tog stvaranja: slikovitost i način mišljenja, tj. mudrosti – od pevanja kraj kolevke i uz rad, do umetničkog rada u ćilimarstvu, naivnom slikarstvu, vezu, izradi odela, preslica i drugih predmeta koji se mogu ukrašavati i umetnički rezbariti raznim motivima. Tako je nastao ogled o Obreniji iz Bogdanice – ženi od svih seoskih poslova, ali i umetničkih i duhovnih darova.
Rasponi i dometi naučnog pristupa srpskoj književnosti vide se najbolje u dva obimna toma Dragišine knjige Do Evrope i natrag, na gotovo 1.300 strana… Kao da je celog života samo pisao – o mnogim, gotovo svim velikim srpskim piscima i delima i njihovim značenjima i evropskim vrednostima i dometima. Sa Evropom se susreću i Dositej i Vuk. Dragiša beleži doživljaj Evrope kod naših najvećih ljudi 19. veka. Ceo taj vek prošao je „u zaziranju od Evrope, oduvek porobljivačke“, piše Vitošević. Srpsko pripadanje Evropi predstavlja složenu temu. A u Evropu srpski jezik šalje svoju epsku poeziju (Višnjića, Tešana, Živanu, Miliju…), Vuka, Sarajliju, Njegoša, Steriju, Zmaja i druge. Pregled Do Evrope i natrag velika je zbirka ogleda i studija na odabrane teme i iz posebnih uglova, Dragišina obuhvatna istorija srpske književnosti.
Dragiša je obradio ceo „jedan vek seoskog stihotvorstva“ – usmene letopisce sela, jednu pesnikinju seljanku iz 1833. godine, pesnike iz stare periodike, pa čak i legendarnog stihoklepca Vlaju iz Glibovca, sabrata Danojlićevog Dobrislava i mnogih pesnika-božjaka Srbije u 20. veku. Tu su i „seoski orfeji“ i seoski „putevi proze“, „likovne i druge teme“, registri. Sve to Dragiša je ostavio savesti srpske kulture u budućnosti. Takav je bio njegov ukupni trud: da ostane, da se zna.
Pregalac
Onaj jesenji broj Raskovnika (1972), sa mojim pesmama i kletvama iz Morače, izašao je, ali nakratko. Obustavljen je i javno politički napadnut zbog pesme „U pohod Kosovu“ upravo Milene Jovović iz sela Dobrače. Kosovo je bilo osetljiva tema za koju su, pred nekim svojim božanstvom, odgovarali srpski komunisti… Časopis nije zabranjen, ali su mu uskraćena (finansijska) „sredstva“ i uskoro je prestao da izlazi.
(Po drugi put, Raskovnik je obnovljen 1979. u okrilju Narodne knjige u Šafarikovoj ulici u Beogradu. Iz stare redakcije ostali su Dragiša i Dobrica i profesor-prevodilac Vladeta Košutić, a pridodati su im, kao urednički podmladak: pesnik iz Bučuma kod Svrljiga Zoran Vučić, zatim istraživač bajanja i predanja, docnije član SANU Ljubinko Radenković i pisac ovih pamćenja.)
Dragiša Vitošević se prvi setio da će za nekoliko godina biti 600. godiš njica Kosovske bitke. S piscem ovih redova napisao je poziv izdavačima i kul turnim ustanovama, da se za to pripreme: sugerisali smo obilje političkih i državnih pitanja, tema i oblasti u kojima su kosovski motivi, znamenja, dela i stvaraoci ostvarili velika dela. Pominjali smo i poeziju i istoriju, etnografiju, muziku i Lubardu. Tada se niko nije smeo odazvati – još su zveckale kašike studentske menze u Prištini kojom su mladi Albanci, 1981, pozvali na pobunu koja još traje. Komu nističke vlasti su htele sve to da sakriju i umire na svoj način, pa su dugo o svemu lagali…
Dragiša je voleo domaće narodne reči. Odabrao bi jednu, pa bi je ponovio svakome koga sretne tog dana ili tog meseca, kao da je seje. Jednom sam ga, tu nadomak Kolarca, Filološkog i njegovog stana, sreo triput u toku dana i svaki put je pomenuo reč pregalac. On je, u stvari, bio pregalac: marljiv, radišan, vredan, preduzimljiv čovek (Rečnik Matice srpske).
U redakciji Raskovnika spremamo „kosovski broj“. Obilje građe obećava dvobroj ili trobroj, ali direktor Narodne knjige, inače hrabar čovek i izdavač, traži da se o broju i njegovoj temi izjasni Savet časopisa. U Savetu su bili profesori, književnici, zaposleni u Narodnoj knjizi i „društveno-politički radnici“, kao „savest društva“…
Dragiša je bio pažljiv izlagač, izuzetno pismen i obziran pisac i govornik – tumačio je „kosovski broj“ i obrazlagao njegove teme i autore… Savet časopisa je zaključio da se broj mora smanjiti, a neke teme i autori izostaviti zbog „bremenite političke situacije“ i kursa saveza komunista… („Komunisti Srbije su pod velikim pritiskom…“) Dragiša je veliki svežanj sa rukopisom „kosovskog broja“ podigao sa stola i bacio na pod u znak protesta. Bio je to njegov jedini izraz gneva i nemoći.
Broj je, smanjen i izmenjen, izašao. I takav, on predstavlja dragocen dokument, pun odličnih priloga, ali se Dragiša od toga nikad nije oporavio. Video je da u njegovo vreme puna sloboda i istina, pa čak ni o Kosovu, neće biti dostignuti.
Sin zemlje
Ostao je glavni urednik, pod uslovom da se kao sekretar časopisa, u Narodnoj knjizi, makar honorarno zaposli i prima novčanu nadoknadu Zoran Vučić, najmlađi pesnik seljak, iz Bučuma na Tresibabi. Pesnik svetske tame, sa istovremenim pogledom na Kolarac-kafanu i Miroč-planinu. O prvoj Vučićevoj zbirci Dragiša je pisao u Borbi 1977.
Redakcija Raskovnika nije imala svoje prostorije. Sastajali smo se u Dragišinoj radnoj sobici, prepunoj knjiga i časopisa, ili u biblioteci „Đorđe Jovanović“ u prizemlju zgrade na Studentskom trgu u kojoj je Dragiša živeo. Ili, nešto niže, u ulici Zmaja od Noćaja – tu je bila skromna starinska kafana Komunalac. I upravnica biblioteke „Petar Kočić“ Danica Lala Jevtović, „raskovničarka“, rado nam je otvarala prostorije biblioteke za sastanke redakcije.
Jedne godine, za samo nekoliko večeri, ispevao je isti onaj Momir Vojvodić iz Titograda dugu pesmu „Boj na Kosovu“ – u rimovanim desetercima. Doneo sam je u Raskovnik. S mojom ocenom da je pesma odlična, ali da se ipak ne može meriti sa Vukovim kosovskim pesmama, nije se složio profesor Vladeta Košutić, koji je tvrdio da je pesma na nivou Vukovih… Štampali smo je u Raskovniku, ali i izdvojeno iz časopisa, kao zasebnu knjižicu, ukupno 8.000 primeraka.
Dragiša je u Raskovniku pisao hroniku književnih i izdavačkih događaja. Smatrao da sve iz književnog života i kalendara treba zabeležiti i tako sačuvati za buduće istraživače i književne istoričare. Tako se – govorio je – uz pomoć sitnih beleški u Srpskom književnom glasniku, može saznati mnogo o piscima i delima, temama i događajima prohujalih vremena i zaboravljenih ljudi.
Prvu i trajnu podršku dobio je pesnik Dobrica Erić upravo od Dragiše Vitoševića. Književna scena Srbije i Jugoslavije stalno se upinjala da prati neku modu. Pod izgovorom modernosti, mnogi su se sklanjali u aktuelne izme koji su određivali uređivačku politiku i izdavača i časopisa. Od politički nametnutih moda i pokreta, srpska književnost imala je dosta štete i zabluda.
Dimenzije, boje i nijanse jezika pesnika sa sela (ne samo Dobrice Erića, Milene Jovović i Srbe Mitića) znao je da tumači i brani učeni čovek Dragiša Vitošević. U znak zahvalnosti, posle prijateljeve smrti, Dobrica mu je posvetio rukovet „Crna marama nad Barama – Parastos prijatelju Dragiši Vitoševiću“ od šest iskrenih pesama.
U prvoj pesnik Dragišu izjednačava sa Vukom Karadžićem:
Bi Vuk, po duhu i telu
bi Vuk, po telu i odelu
bi Vuk, po čelu i načelu
bez Vukove krune na čelu…
U „Tugovanki“, nabraja Dragišine knjige:
Prebrinuo si sve svoje brige
i završio Ozbiljne igre.Sad ležiš pod rušnim ivama
a leptir lebdi nad njivama
i plače Orfej među šljivama(…)Razgovara li sad Tvoja majka
S Darodavcima iz prikrajka?
Jedan „Posmrtni razgovor“ ima naslov „Nizvodno od sunca“. Počinje strofom:
Tri dana crne tice, tri noći crne ruže
tri veka moja glava pod crnom zvezdom drema
Da l usnih crni barjak usred naše zelene Gruže
il Tebe, Dragiša, brale, zaista više nema?
Pesma „Sahrana Dragiše Vitoševića“ podseća na Erićevu „Sahranu Ratarevu“. Zatim dolazi „Kako tuguje Dragišina porodica“ i, na kraju, „Sveća na grobu“:
Sada i Erić počiva pokraj brata i svojih roditelja, u Gruži, a cela njegova poezija – njegov je epitaf.
(Iz knjige Memorijske semenke – portreti savremenika, izdanje Matice srpske – društvo članova u Crnoj Gori, 2025)
Izvor: Nova Zora
