Piše: Valentina Bulatović
U vremenu kada se čini da svet više veruje algoritmu nego čoveku, kada je pažnja svedena na nekoliko sekundi, a vrednost na cenu, priznanje pesniku koji je u svojim stihovima ovekovečio duboki bol, stradanje i patnju, ne samo svoje porodice, nego i svog naroda, nagrada „Izviiskra Njegoševa“ jeste priznanje njegovom pesničkom opusu, ali i simbolični gest u odbranu reči.
„Kada ste mladi, nagrade doživljavate mnogo ličnije. Kada uđete u neke godine, priznanja vam više nisu potrebna. Ono što ste postigli – postigli ste. I da ne dobijete nagradu, tu se ništa ne menja. ‘Izviiskru Njegoševu’ doživljavam pre svega kao kulturnu činjenicu. Drago mi je što se uklapam u taj niz, jer je to ime koje nas je sve obeležilo. Svi pesnici posle Njegoša, ma kakve poetike bili, iznikli su iz njegove duhovne osovine“, kaže Miroslav Maksimović, kome će priznanje biti uručeno 12. maja, na Dan Svetog Vasilija Ostroškog, u Nikšiću.
Stihovi rođeni iz bola
Odluku o ovogodišnjem dobitniku „Izviiskre Njegoševe“ doneo je žiri u kojem su bili i akademici Matija Bećković i Ranko Popović, kao i Milutin Mićević, Dragan Stanić i Dragan Hamović.
Na svečanom proglašenju ovogodišnjeg laureata u kripti Hrama Svetog Save na Vračaru, Matija Bećković je istakao da je Miroslav Maksimović „pre svega posmatrač i komentator“ koji „prodire u nutrinu pojava koje lirskim pogledom obuhvata“. Govoreći o Masksimovićevoj poeziji, Bećković je posebnu pažnju skrenuo na njegovu pesničku knjigu „Bol“, koju je nazvao remek-delom i novim jevanđeljem.
Osvrćući se na Bećkovićevu ocenu, Maksimović podseća na to da je ovo poetsko delo nastalo kao sećanje na stradanje njegove porodice u NDH i naglašava da to jeste lična i porodična, ali je i nacionalna priča.
„Moja knjiga ‘Bol’ je najautentičnije svedočanstvo o užasu koji je u NDH doživeo srpski narod. To su naše istorijske priče kojih ima, ali nema onakvih kakve bi trebalo da budu. U jednom intervjuu sam rekao, u vreme kada je knjiga izašla, da izgleda da sam se rodio da bi neko mogao da napiše tu knjigu. Ona je čitavog mog života pripremana, a onda je nastala sama od sebe. Nisam mislio da ću je ikada napisati, samo je izašla iz mene“, kaže pesnik.
Knjiga „Bol“ zauzima posebno mesto u savremenoj srpskoj književnosti. Povod je potresna porodična tragedija iz vremena NDH. Pesnikova majka je kao devojčica preživela pokolj u selu kraj Une, kada su ustaše pobile gotovo celu njenu porodicu i bacile ih u jamu. Ona je, iako ranjena, uspela da preživi. O tom događaju se u porodici ćutalo decenijama, iako je on ostao kao trajni ožiljak.
„Kada bismo do kraja mogli da objasnimo kako i zašto nam dolaze neki stihovi, poezije ne bi ni bilo. Onda bi to bio naš redovni posao, sedeli biste ovde, na primer, u studiju, pisali pesmu i onda je čitali u mikrofon. Iako imam pesničko iskustvo, ja nikada do kraja ne mogu da opišem okolnosti u kojim su se neki stihovi pojavili. Opisao sam okolnosti u kojima je nastala knjiga ‘Bol’, ali ne mogu da objasnim zašto su te okolnosti u meni izazvale ono što je iz mene izašlo. To je neka tajna koja uvek ostaje tajna. Nešto što imamo u sebi i ne možemo da objasnimo. Da možemo da objasnimo, ne bismo to verovatno ni imali“, kaže naš sagovornik.
U početku beše (pesnička) reč
Govoreći o mestu poezije u savremenom svetu, kojima vladaju novac i algoritmi, Miroslav Maksimović kaže da mu se čini da je čovek jedino živo biće koje, pored nagona za samoodržanjem, ima i nagon da samo sebe uništava.
„Čovek pokušava da stvori okolnosti u kojima više neće moći da opstane. Novac je dogovor, to su ljudi ugovorili. Čovek je, međutim, pustio da novac njime zavlada. Mnogi misle da bankari vladaju svetom. Novac vlada njima, oni su samo njegovi službenici. Oni su isto ljudi. Pogledajte šta se radi po svetu, niko normalan ne može da razume sve ono što se deđava. A sve se to radi zarad novca, on sve ditkira“, upozorava Maksimović.
Kada je reč o veštačkoj inteligenciji, koju ljudi sve više koriste i u kreativnom radu, pa i za pisanje poezije, Maksimović ističe da algoritam može da složi rimu, da ispuni formu ili da imitira stil, ali da nikada neće biti pesnik.
„Nije Jovanovo jevanđelje slučajno pošlo od toga da u početku beše reč. To je Bog. Bog dolazi iz reči. Reč iz koje smo krenuli drži sve naše unutrašnje duhovne snage koje nas kao ljudski rod drže. Da smo samo biološka bića, da nemamo taj duhovni deo, ne bismo se razlikovali od životinja. Pošto nas reč drži, nećemo to moći ničim da zamenimo. Ako to zamenimo, neće biti nas – zamenićemo sami sebe. A pošto je čovek uglavnom sebično biće, mislim da neće dopustiti veštačkoj inteligenciji da ga zameni. Ipak će on nju nekako da upakuje“, optimističan je pesnik.
U vremenu društvenih mreža, kada mladi pesnici svoje stihove objavljuju na internetu i ponekad imaju više čitalaca nego autori štampanih knjiga, Maksimović to ne vidi isključivo opasnost. Iako ne odbacuje mogućnost da se civilizacija jednostavno „resetuje“, odnosno da dođe do tačke posle koje sledi kataklizma, pesnik veruje u duhovnu ravnotežu.
„Jedna od uloga poezije jeste upravo da održi smisao života. Poezija je potraga za smislom, a smisao je upravo to traganje. I takva je umetnost u celini. Oni koji su umetnici, oni su u tome. Možda je to samo moj utisak, ali čini mi se da se poezija nikada nije mnogo čitala, ni u jednom vremenu. Samo mi sada, kada čitamo istoriju, ili učimo u školama istoriju književnosti, imamo utisak da su pesnici nekada bili mnogo poznatiji. Istorija izvlači glavne transvezale, otpada sve što je nebitno, a pošto je književnost jedan od glavnih momenata u postojanju naroda, deluje kao moćna stvar“, zaključuje Miroslav Maksimović.
Izvor: Sputnjik
