Piše: Fransoa Vijon i Stanislav Vinaver
Delo Fransoe Vijona ostalo je do današnjeg dana zagonetno. Istoričari književnosti smatraju Vijona jednim od najvećih imena francuske poezije, a njegovo pesničko zaveštanje jedinstvenom, najneobičnijom pesničkom ostavštinom srednjeg veka. Njegovi stihovi su za neke prethodnica novog vremena, a drugi smatraju da je on poslednji izdanak prethodnog doba, surovog, prepunog zla, a njegovi stihovi poetski izraz koji odgovara takvom vremenu.
Prihvatan kao negativan junak, brzo se preobražavao u pesnika paćenika. Neke ljude su privlačili stihovi patetičnog tona, druge satiričnog, neki su uživali u slojevitoj akrobatici povezivanja veoma različitih stvari, a neki su u Vijonovom opusu našli remek-delo ezoterične poezije. Vijonove stihove odlikuje istinsko majstorstvo u formalnom smislu. Iako se tom vremenu odriče lirizam, ne treba zaboraviti da je Vijon dobio u nasleđe četiri veka maštovite francuske književnosti koju je dobro poznavao.
O Vinaverovom prevodu:
Uz svoj prevod Vijona, Stanislav Vinaver je ostavio i svoj pogovor i svoje komentare kojima je objasnio kako je čitao, kako je razumeo Vijona i njegovo vreme; dao nam je svoje viđenje najpoznatijih izdanja i komentara Vijonove poezije; uputio nas je na ozbiljne probleme metrike i razlike francuskog i srpskog stiha kao „put od jednog bola do njegove rime“. U pogovoru i komentaru ponovo otkrivamo onu vijugavu stazu Vinaverovog traženja izvora i veza, od trubadurskih zanosa, starodubrovačke opijenosti rečima, pa do teksta prevoda „u pravom Vijonovom tonu i ritmu“, kao odgovor na želju prevodioca da se „ta ekstaza i ta gorčina, i ta osveta – ne izgube u tkivu srpskih stihova kao što su se uglavnom gubile i izgubile u tolikim prevodima, sračunatim na isključivi doslovni prevod nizova reči“.
Vijonu je rima išla lako, Vinaveru takođe (od njegovih ranih stihova, preko parodija, sve do poslednjih pesama). Ali Vinaver nije hteo da, zarad lakoće stiha, svoj prevod liši vijonovske „dubinske“ analize koju jasno i gromoglasno, smelo i izazovno, bez prepreka i dodatnih objašnjenja, iskazuju francuski glagoli i pridevi jezika XV veka, u nijansama koje samo bogati, poslovički i neposlovički, živi i neuzdržani narodni jezik neposredno daje. Sačuvati taj neverovatni fond, čas biran, čas spontan, i staviti ga u dati broj slogova na drugom jeziku, bilo je teško.
Fransoa Vijon
Veliko zaveštanje
(izbor)
I1
Trideset mi je proteklo leta
Do kraja ispih gorcine sram,
Ni posve šašav, ni umnik sveta,
Jest, mnogih patnji sprži me plam!
O, ruku krivca ja dobro znam,
Sa krstom svoju blagodet šeta:
Vladika on je pun smernog milja,
Ulicom druge nek blagosilja!
II2
Nije mi vlaselj, masne ni posne
Zemljišne brazde – nikakva vlast!
Tibo d’ Osinji, vaj! Srce kosne!
Ne dugujem mu ni cest, ni cast.
Nisam mu sebar, gosparsko lane,
čitavo leto s njega sam, zlosne,
Mrvice hleba uživo slast –
I vode hladne – koliko stane.
III
Bog mu sudio! A kaže l’ neko
Na njega loš da iznosim glas
Od istine je taj predaleko,
Ne ogovaram, tolko bih reko:
što sam god pred njim milost steko
Njegovoj duši nek je na spas!
Isus, kralj Raja, molim se, s verom,
Neka mu plati tom istom merom.
Vladimir Vujović: U književnosti nema mjesta za instant rješenja
IV
Kako je bilo? Reci su slabe!
Te svireposti! Taj strašni jad!
Sudnjega dana neka te zgrabe,
Gospod ti bio toliko rad!
Još veli crkva:”Dušman il gad
Moli za njega”. Pa dobro, na ti:
Sav sram i užas što primih tad
Predajem Bogu, nek on naplati.
V3
Molim se rado, kad traži svet,
Tako mi duše dobrog Kotara –
Samo što moram – sve napamet!
Ne catim rado (na govedara!)
Dakle: molitva, ali – Pikara.
Ako je ne zna, nek letne let,
Hvata: Lil, Due, – videćete šta je,
Dok nije dockan – što da se kaje.
VI4
Tako mi vere, svetog krštenja,
Ne kratim tebi molitve žar,
Već glasno kličem. Kad bdim ti bdenja,
Docepam psaltir – poročkih mnenja
(Ubog mu uvez, ubogom par:
Nemam kordovskih ja koričenja!)
Stih sedmi catim, posle svih zala,
Onoga psalma:”Gospodu hvala!”
VII5
Najpre mi doe Gospodnji Sin
U svakoj nuždi kog sam dozivo,
Kroz svaki vapaj, potez i cin,
Kad sam se znojem bolnim oblivo.
Dušu i telo on mi darivo,
Istrgao me iz apse ralja.
Hrista i Djevu slavi sve živo
I dobrog Luja, francuskog kralja.
VIII6
Jakova sreću Gospod mu dao
I Solomuna slavu i cast!
Podviga dičnih lovor je zbrao,
I snagu ima, i velevlast!
U svetu taštom – secanjem cvao!
Uspomena mu večita bila!
širom sve zemlje svaki ga znao
A vek da živi – Matusaila!
IX
Imao sinke dvanes muškica,
Prelepe, bajne, roene krvi,
Utrobe carske dvanes orlica,
Kao šarlemanj, taj vitez prvi.
O bio svaki, i celog žica
Marsijal Sveti, što bojem mrvi!
Dofenu dobrom, blesak i sjaj!
Kad se naživi – želim mu raj!
X7
Jad me ophrvo, taj gost mi cest,
Ne tolko s boljke, koliko s blaga,
Pa dok me drži pamet i svest
Kolko bog dao, volja mu draga,
– Jer zajam nije navičaj moj, –
Dok me obliva samrtni znoj
Testament pišem, pravilna traga,
Konačan vid mu, smiso i kroj.
XI
Sada je šeset i prvo leto
Kad me kralj dobri spasao sam
Tamnice ljute, gde trunuh, seto!
života opet zgrejo me plam!
I dok uzživim, za sebe znam,
-Bog mi je svedok, koji me sazda, –
Kralju u duši gradiću hram:
Jer dobročinstvo pamti se vazda.
XII8
Sad istina je, posle svih cvila
Uzdaha, jada, skitanja, zla,
Gorka iskustva sve su to bila
(Prolaznik strasti pepo i pra)
Najzad sam došo do svesti krila,
Trpila moja dobiše ma’
I više znanja i više boja –
No Aristotel kod Averoja.
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXV
Jest, voleo sam, istina živa,
I sad bih opet taj slatki slad,
Al gde da sevdah-golja uživa!
Srce mu tužno, mori ga glad,
Sit na trećinu – da ga ne sniva!
Kom škembe puno, tom lak i ples!
Taj zna šta sevdah daje i skriva,
Za gladnog nije ljubavni bes.
XXVI
Nauku da sam peko i speko
Gospode Bože, mladosti lude!
Pa da sam časti, ugleda steko,
Imo bih kucu, uzglavlje meko.
Deran pokvaren, bežah od škole!
Dok pišem reci te sreće hude,
Srce sviskava; mladosti, bole!
Mladosti, žude! Mladosti, blude!
XVII9
U Mudrog slovo verovah strasno:
“Dečaštvo, mladost, provedi, sine,
U zadovoljstvu”, ali se kasno
Prenuh, i setih izreke fine
Istog mudraca, rečene jasno:
“Dečaštvo, mladost, puke su sanje!”
Da, to je kazo gromko i glasno
Sujeta jedna; tašto neznanje!
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXIX
Gde su preljupki oni lumpači
Za kojima sam jurio plah,
askaci divni, mili pevači,
Govorom, tvorom sve-izvođači,
Mnogi su od njih – pepo i prah!
Gospod im dao mesto u raju,
(Svršeno s njima, slomljen im mah)
Ostatku spasa – kad dođu kraju.
XXX10
Neki su danas gospari holi,
Meštri ucevni, nauke zraci,
A drugi prose, gociti-goli,
Hleb im kroz prozor poneko baci.
Jedni su fratri, pod čizmom kraci,
I dokolenke, zar, love školjke?
Fra-celestinci, šartreski zraci,
Preboleli su svakakve boljke.
XXXI
Veliki meštri, bog im sve spremo,
žive u miru, provode cut,
Ne traže buku. Sladuju nemo,
Znaju da cene skroviti kut.
Kad si siromah ne budi ljut!
O, bog nam dao samo strpljenja,
Dok oni drugi, udes im krut!
Leba i sleba, jest, i pečenja!
XXXII11
Dobroga vinca, mesa na ražnju,
sosova, čorbi i manxi lom,
Pita, bureka; riba zagažnju,
Kajgane, cmbur, jaja, “na grom”.
Služe se licno, ne traže pažnju,
(Ko zakeralski esnaf zidara),
Sami na svoju šljokaju tražnju,
Bez peharnika, bez podrumara!
XXXIII
Slučajno dođoh na ovu stvar:
Ništa s njom nemam, prava – ni klicu,
Nit sam sudija, nit neki, zar,
Kaponja, koji prašta krivicu,
Najmanjem jedva da sam i par,
Nisam ja onaj što kapu kroji.
Slava ti, Hriste. Nije na kar!
Al što napisah, – nek tako stoji!
– – – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXXV12
Od svog detinjstva bejah siroma,
S nikogovinom večiti borac,
Niska porekla, neznatna doma.
Ocu mu deda zvao se Orac,
I on fukara, sve neosporac.
Grobovi što mi preci ih pune,
Pokoj im duši darovo tvorac!
Na njima nisu skiptri i krune!
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
XXXVIII
Nisam, naravno, anelski sin,
Zvezda ne sija na celu holu,
Niti videla nebeski krin.
Otac mi umro. Dušu mu golu
Gospode, uzmi; – blag budi, cin!
Telo pod pločom. I majka kreće,
Zna to, jadnica – udes je vin,
Ni sin im dugo izdržat neće.
O GOSPAMA PREĐAŠNJIH VREMENA13
XLVIII
Vidim opasnost u koju srlja
Zaljubljen slepo, kog nosi buj,
Pa kad ko kaže: “Ludost te zbrlja,
O ne mahnitaj čoveče, čuj,
Ko god se plaši, ko god nadrlja,
Zbog lukavštine tih devojčura –
Zbilja je blesav, – pune su mrlja;
Na zlu su glasu – pa zašto gura? “
XLIX
“Ta one ljube tek radi novca
A ti ih ljubiš samo za sat,
Vole ceo svet, znaj to, do slovca,
Kad kesa plače – smeju se rât.
Te čerupaju na gnjat, na vrat!
šta ce ti one? časne potraži,
Obrazan čovek njima je dat.
Za druge nije, nit mu šta važi.”
L
To što je reko, nije za mene,
Tek se donekle slažem s njim:
“Drž se pošteno, drž se poštene”.
Kad to zaključi, ja onda mnim:
Curice sve te, sve ove žene,
što ih iznosim kad bdenja bdim,
Nisu od uvek one u grehu,
I one nekad poštene behu.
LI
Poštene behu, najpre, od mâla,
Bez jedne ljage; blista im cast,
Pa su naišle na kakvog kala
Dijaka, popa il drugog dasu,
Frc zapalio, grozna mu vlast!
U tome ognju, tom neugasu,
šta ce i gde ce – ne pušta strast!
I tek su otad na zlome glasu!
LIV14
Ljubavnik – lopta ga tukne
A gospođe su te lopte let,
Ljubavna igra kad koga cukne
Obraza, vere, ne zna taj splet!
Sladak je poljub, al srce pukne,
Zato od uvek kaže svet:
“Ker, Ljubav, Tice, Mac, – svak tu strada,
Za jedno milje hiljadu jada”.
LV
Ona kojoj sam dvorio dvorbu
Od cista srca, i verom jak,
A nanela mi patnje i korbu,
O, da mi dade najmanji znak,
Da mi je sino, u zoru plavu,
Ljubavi naše slutnje bar zrak,
Lako bih izno, u trenu pravu,
Iz njenih mreža tu ludu glavu.
LVI
što god bih reko, slušala rado,
Nit šta poriče pogled joj nem,
U vatru stalno pred njom sam pado,
A ona – pušta da bliže grem.
Prikuciti se prisno joj smem,
Pričam joj priče, slasne il’ slane,
Ovo il’ ono vezem i tkem:
– sve beše sprdnja sa njene strane.
LIX
Tako me ljubav terala grozno
Sve od nemila do nedraga, vaj!
Istina prava svanu mi pozno:
Nikad muškarac ne nadmudri, znaj!
Pa makar bio od živa srebra,
Vazda pomrkne ljubavi mu sjaj,
Tu on ostavi kožu, il rebra,
– Ja sam ljubavnik odgurnut u kraj!
LX
Odbacih ljubav, sve njene strave,
Objavljujem joj Neumol-Rat,
Jedva se ruse nanesoh glave
Zbacio me je njen besni hat.
Nikad u ljubav ne gazi brat,
nit s njome vuče on više klipka,
Beše mu nekad! Nisam tu svat:
Od sad, od mene: evo joj šipka!
LXXV15
Predajem dušu, rad svedočanstva
Trojici svetoj. Gospi je, pak,
(Odaji svetoj našeg božanstva)
Preporučuje presmerni ak.
Blagodet moli od veličanstva
Anelskih devet zborova on.
Njegovu dušu, ta dostojanstva
Neka odnesu pred Višnji tron.
LXXVI16
A telo moje neka je na cast
Velikoj našoj zemljici-majci.
Crvi ce slabo tu naći mast,
Glad ga stocila u ratnoj hajci!
Nek idu zemlji pozni okrajci,
Iz zemlje dođoh – zemlji pod vlast!
Da, svaka tvarka čim nađe put
Rado se vraca u stari kut.
LXXVII17
Moj poocime, više no oce,
Meštre Vijone, to možeš znati,
Lepše ti mene paziti poce,
Nego odojče prenežna mati,
Kroz bezbroj jada ti mene shvati,
Kad svi na mene hajkaši skoce…
Pred tobom klečim; s tvog dobrog slova
Nek mi ne mine sva radost nova.
LXXVIII18
Ostavljam ti citaniju
I “\đavolji prdež” znan,
Od istine taj roman.
Prepiso ga, u zvaniju,
Gi Tabaran, meštar zvan,
Sav istinom potkovan.
Slog je krupno išaran,
Al’ videlo – kao dan.
LXXIX19
Mojoj kukavnoj majčici spremih
Pozdrav u stihu, za Gospodarku,
Kroz bezbroj jada, kad patnjom nemih,
Cvelih, ucvelih, premilu Starku.
U tuzi, bolu, kroz čežnju žarku,
Dok čemer gutam, dok suze jedem,
Ko utočištu, njoj jadnoj stremih
Beše mi zamak, kula, i bedem.
CXXXVI
šipak za čeljad, bratiju krasnu,
Bogatih dvora (boli me, zar?)
Peku kremtiorte, sirnjacu masnu,
A u ponoći xumbus-darmar;
oka na momka; žecu ugasnu,
Dok Gospar spava, Gospa – ko stvar!
Oni tad prave, sve go i gola,
A bez točkova – Jovina kola!
CXXXVIII20
Devojčice-poštenjavke
što imaju tetke, strine,
Oca, majku, nek izvine,
Njima ne dam ni vlat travke!
Sve sam spljisko na služavke!
U manastir, dobra čeda,
Jakobinska fajta, e da
Nabije vam – komad meda!
Dnevnici Borislava Pekića (treći dio): „Nema književnosti bez duhovnog revolta”
CXXXIX21
šartresci i celestinci,
Patite od škrtacine,
Jelo vam je – ko splačine,
Al su zato sevap, sinci,
Vaše dobre metačine
Kad curice, kad ludice,
Stradaju zbog oskudice
– proste pakla opačine!
CXL22
Margo drusna, šta sad snuje
Mazne lorfe, bajne snage,
A pobožne ćudi blage:
(Tek ponekad boga psuje!)
Volimo se, iste trage,
U zvezde te Vijon kuje,
Nađete li je gde u gradu:
Sročena je u baladu.
BALADA 23
Ljubim lepojku, dvorim s puno žara,
Zar za to da sam gnusoban i glup!
Draž li joj žensku, nema u njoj kvara!
čuvam je mačem, kao dragulj skup.
Kad mušterije navru a ja – vrc!
Trčim po vino, i ne pravim lom!
Po hleb, po sira, – uz razblude grč!
Plate li dobro, kažem: “račun-grom!”
“Posjetite nas čim vas sfrci frc
U burdelju ovom gde skučismo dom.”
Pa ipak kavga, vriska gluha,
Kad Margo legne xabe s kim, bez cara,
Ni da je vidim, mrsko mi se xara,
Strgnem joj pojas, il štogod od ruha,
Kažem joj: eto, biće mesto para!
Tad se podboci, ceri se, izgara,
Antihrist! Smeh joj od uha do uha!
Hristom se kune: “Tu ti nema kruha!”
Ja tad po nosu maznem snagom svom,
U burdelju ovom gde skučismo dom.
Sklopimo mir, tad: prdež joj trubni znak,
Naduvena ko akrep kad ipne:
Pa se kikoće, rukom krov mi pipne:
A drugom guzu od milošte štipne!
Tepa mi: švaler, nabijač si jak!
Ronimo tad u pica mrkli mrak.
Kada nam svane, vri joj trbu trom,
Penje se na me: svoj plod čuva mlak;
Gužva me, pljošti; prebijen sam, hrom,
U burdelju ovom gde skučismo dom.
Vetar, grmljava, imam leb i s leba,
I ko fukaru, fukara me brani,
List iste gore, danu slični dani,
Lov lovim bluda, bludnica me treba,
O, zlog mačora opak pacov hrani,
Naj-šljam ljubimo, i javom i snom:
U burdelju ovom gde skučismo dom.
CXLI24
“Mariona Kumir” slavna
I Bretonka “žanka-Velja”,
Nek im škola bude – javna!
Gde ak uči učitelja.
Svid tih škola, zoro, svani,
Sem u Majnskoj bajbokani:
Firma gadna, pfuj, i stravna,
Rukotvora preogavna.
CXLV25
Za nahočad – ne dam mrake!
Izgubljenčad – sva mi briga!
Nau li ih, barge svake,
Kod Majrone, – gde im stiga,
S moje strane, njima knjiga
Poslednja je, ruke lake:
“čujte, deco, izgubljena,
Nek je glava – usmerena”.
BALADA26
Makar nosio bule i prodavo,
Kocko se lažno, izvodio lom,
Kovao novac, na zabunu davo,
U ne znam kakvom nevaljalstvu zlom,
Lupeške veštini spretno ispoljavo,
Propast ti se piše: izgorećeš, gle,
Ko bogohulnika tebe ćeka slom:
Kurve i krčme razneće ti sve.
Udaro u kimval, stihove srocavo,
Sviro u cemane, pravio se som,
Lakrdijo glume po Kraljevstvu svom,
Dobijo na kegli, kartom dokartavo,
Kroz grad i kroz selo pronosio sne,
Slabo ćeš da stekneš “svoje pravo”:
Kurve i krčme razneće ti sve.
čuvaj se tog šljama, zareći se:”Javo,
Tebi se predajem, ti si meni grom”.
Ori, kopaj, rmbaj, – rad te vaspitavo
Pa konja timari, mazgu, skuci dom.
Koji slova ne zna nije s tog lipsavo,
Strpljenje lan svlada, i svako već tle.
A nisi li svoju zamuku spasavo:
Kurve i krčme razneće ti sve.
Ruho, prekoruho, šta si god skucavo,
Zlatovez, šipcice, – za njih su, zar ne?
Odnesi im smesta, do nisi prespavo:
Kurve i krčme razneće ti sve.
CLXIII27
Za sahranu želim hram
Sent-Avoa; želja žarka.
Još: kontrafa – mastiljarka!
Osim ako cene skoce
Pa bi bila skupa varka.
Ploču? Necu: sinji kam;
Kad se daske s pločom boce –
Patos strada ispod ploče!
CLXIV28
Krupno pisan hocu znamen
Kraj groba mi, što me krije,
A pisaljke ako nije
Može ćumur, il’ crn kamen.
(Tek ostavte malter stamen)
O neka tih slova pramen
Spomen čuva izmotavka
Zavitlavka i šašavka.
CLXV
Tu leži i spava: tu na spratu ovom,
Onaj što ga Amor ustrelio strelom,
Jadni mali dijak; bavio se slovom
Fransoa je Vijon, po imenu celom,
Glavom ne počinu pod roenim krovom.
Nije imo brazde na svem svetu belom.
Razdo sve pokretno: ljubavnik sav, kovom,
Spomenite njega vi ovim opelom:
RONDO29
Pokoj večiti Gospode mu daj
I vešnu svetlost okaenu mirom,
čitavog života raspolago taj
Nije celim čankom, ni celim tanjirom.
Brijo glavu, brke, obrve – rusvaj!
Zaguren ko repa sljuštena kosirom.
Izgno ga Neumol u tuinski kraj
I raspalio ga u prkno nokširom.
Ipak je vrisnuo: “Priziv činim, znaj!”
Nije baš rekao otmenim manirom.
Pokoj večiti Gospode mu daj.
CLXXII30
Lampe, svece neka uždi
Gijom di Ri. Pokrov nose
Izvršnici. Joj, u nuždi
Ko nikad sam: bole kose,
Svaka dlaka patnjom snuždi!
Joj obrve! ševac! Seva!
Pre no što me sasvim skose
Oprost tražim s desna, s leva.
KOJA IMA DA POSLUŽI KAO ZAVRŠETAK
Kraj je sad Vijonu, kraj je sad i ludom
Zaveštanju ovom. Svrši se stvar kleta
Dote mu na pogreb, pri oglasu hudom,
U crvenom ruhu, u grimizu rudom,
Tako dolikuje – s istinom se sreta,
Jer mučenik beše ljubavnoga kreta:
Od ljubavi svisnu, to se zakle mudom
Kad se rastajao od ovoga sveta.
Da, lagao nije, satro ga slom seta
Otera ga Draga, bespucem i prudom,
žudno i pomamno, – briga joj deveta!
Cepto je od bola svakim svojim udom,
Raspinjale su ga dušmanske grozote –
Sve do Rusijona, goni ga prokleta,
Dronjak koji plašta svaki trn mu ote,
Kad se rastajao od ovoga sveta.
Eto tako svisnu sred dronjaka spleta:
Jedan božji dronjak mučen strasnim trudom
Jer mamuzno ga, razvratom i žudom,
Trn ljubavne strasti, do pohote skreta
Bod mu osetio, ko kenjac, u boku
U svakome zglavku, u mozgu duboku,
O čudne su moći tih trnovih dleta,
Kad se rastajao od ovoga sveta!
čuj, sokole kneže, ti zanosa bujna,
U poslednjem trenu skončanija leta:
Dobar otpi gutljaj slavna vinca rujna
Kad se rastajao od ovoga sveta.
IZMEĐU VIJONOVOG SRCA I VIJONOVOG TELA
I
– Ko si?
– Ja.
– Ko?
– Ja sam srce tvoje!
O končiću što se kida ceo.
Nemam snage, suštine, ni bouje
Kad te vidim, o kako si sveo:
Sam-samoran u buxaku seo.
Ko pas bedan, kom se slutnje roje.
– Zašto?
– Pust si, teraš samo svoje!
– Vrlo važno!
– Meni uzrok seta
– Ja sam dete i sa triest leta!
– Ja dorekoh!
– Briga mi deveta!
II
– Pa šta misliš?
– Nešto sam i Neko.
– Triest leta!
– Za mazgu je dosta!
– Detinjstvo?
– Ne.
– Ludu pamet steko!
– De dokaži.
– Ti magarac osta!
– Ne znaš ništa.
– Ne meci mi krst!
Razlikujem krst od nepokreta,
Crno, belo i – pred nosom prst!
– Je li sve to?
– Zašto kavga kleta?
– Izgubljen si!
– To slabo kom smeta!
– Ja dorekoh.
– Briga mi deveta.
III
– Meni žalost, tebi patnja, muka.
Da si neki zevzek i blesavko
Pa i ne bi bila takva bruka.
Da l’ se praviš nevešt i šašavko,
Il’ ti glava tvrda – kao kuka,
Il’ ti beda draža – nego cast!
– Smrt ce spasti! Na vrata mi cuka!
– Ej utehe: rečitosti cvast!
– Biću miran od svakoga skreta!
– Ja dorekoh.
– Briga mi deveta.
IV
– Od kud patnja?
– Od hude mi kobi,
Saturn mi je breme dao tuga,
Tim teretom htede da me zdrobi.
– Gazda si mu, što da budeš sluga?
Već Solomun mudrost veze blagu:
“Nad planetom mudrac silu dobi”.
– Ne verujem. Neka ide k vragu!
Ja verujem u planeta snagu,
U sudbinu što se tako spleta
– Ja dorekoh.
– Briga mi deveta.
– želiš život?
– Gospod kad bi dao!
– Onda…
– šta to?
– Dane si mu krao!
Preni savest: – na grižu si spao!
čitaj bez predaha!
– šta?
– Nauku sveta!
Lude mani! Pamtiš?
– Svu sam pažnju zbrao!
– I ne čekaj da ti bude žao!
Ja dorekoh.
1 Komentatori zaključuju da je Vijon imao kada je pisao “Veliko zaveštanje” nepunih trideset godina, a da mu stih i slik nisu dozvolili da to tačnije izrazi. Međutim, ima i nepobitnih znakova da je početak testamenta pisan nešto docnije od ostalih delova. Vijon je rođen 1431. godine. Tibo d’ Osinji, vladika Orleanski, osudio je Vijona na tešku tamnicu. Vijon ga smrtno mrzi u svojim stihovima. Vladika Tibo, kad prolazi ulicama, blagosilja svet krstom. Vijon ga ne priznaje svojim vladikom.
2 Smisao: Vladika Tibo d’ Osinji nije moj vladika. On nije ni moj vlastelj – pa da sam mu dužan ikakvu pažnju i poštu. Od njega ne pritežavam zemlje, ni brazdu. Čak ni zemlje na ugaru. Nisam mu sebar, a ni gospodsko “lane” (tj. zverčica, koja na sebrovom imanju pripada vlastelinu; – životinje i ljudi – sve je to vlastelinovo). Ovde neki misle da je Vijon pod “lane” napravio aluziju: da je Tibo d’ Osinji sumnjiva morala. Mučenja, kojima se izvrgavao Vijon, kao i toliki drugi zatočenici, bila su i “pomoću vode” (koja se davala i “na krpu”, a i sa ovlaženom krpom, da se utoli žeđ, te da sužanj ne presvisne). Voda kod pijanice Vijona dobija dvostruko gadan zvuk i zbog svojih mučilačkih osobina.
3 Vijon voli meštra-Kotara, koji ga je odbranio na jednom crkvenom sudu (magistar Žan Kotar, prokurator crkvenog suda). Vijon mu je posvetio i baladu, kao čuvenom bekriji, koji se, kao velikomučenik želji, udostojio raja. Misli se da je Kotar bio još živ u doba ovih stihova, ali je balada o Kotaru (ranije napisana) tako proslavila Vijona, da je sada hteo Kotara da zakači još jedared, u zaveštanju. Ovde sam se privoleo verziji po kojoj je Kotar simpatičan Vijonu. Pošto je Vijon “len na čitanju”, on će, veli, da čita molitvu za vladiku Tiboa, “napamet”. Moliće se za njega na “pikarski način”: Pikari (po imenu svoga apostola) bili su jeretici, za koje se zna da se nisu Bogu molili za svoje mrtve. Prema tome, Vijon će se moliti za vladiku – pikarski. On opominje vladiku da ode u pikarske krajeve, pa da vidi šta to znači. Pikari su propovedali i zajednicu žena. Možda je i tu neka aluzija na Tibovljevu moralnu pokvarenost? Svakako da su slikovi: Pikar – Kotar uslovili i povukli sve niti u tkivu. Pokušao sam da to i prisnije dokučim i ostvarim.
4 Vijonov uvez psaltira ubog je; nije od kordovske kože – jer je Vijon siromah. Ustvari, tu ima još i starinske igre reči oko “psaltira”. Ko zna šta je sve hteo Vijon tom igrom reči? Pre svega, nametala se. U pomenutom psalmu se veli ono što mu Vijon želi. Fiant dies ei panci, et episcopatum lins accipiat alter – “da mu se dani života skrate, a vladičanstvo da mu drugi primi”. (Psalm: Deus laudem meam. Ovakvo tumačenje je dao Prompso, a postoje i druga tumačenja).
5 Luj XI pomilovao je Vijona koji je bio sužanj u Menskoj tamnici. Kraljev ukaz o pomilovanju pisan je 1461. godine, i još nije pronađen. Mnogi su mu na tragu.
6 Biblijski Matusail poživeo je 969 godina.
7 Vijon ne zajmi u drugoga, pa ne zajmi čak ni pameti i zdrava rasuđivanja, mada ih ima malo. Stalno trvenje Vijonovo: da ne uzima na zajam, ima neki smisao koji nisam nikako dokučio. Gordost? Sprdnja? Možda je svakog “pumpao”?
8 U našem prostonarodnom govoru “trpila” su kao neki naš čulni organ trpljenja (reč obrazovana poput “čula” i “lagala” itd.). U ovoj reči naslućujem naročitu psihologiju, za kojom sam i pošao – tj. da “trpila”, u neku ruku, imaju i svoje iskustvo: “trpljen-spasen”. Komentari arapskog filosofa Averoja-Averoesa – prevedeni na latinski, smatrani su u srednjem veku kao osnova za tumačenje Aristotela. Vijonova “trpila” dobila su više maha no i sam Aristotel u komentarima Averoesovim.
9 Parafraza 9. i 10. stiha, gl. 11. Knjige Propovednikove.
10 Celestinci, šartrezi: u Vijonovo su vreme živeli bogato, žestoko hranjeni, odeveni i obuveni – protivno manastirskom tipiku – po kome bi imali da idu bosi, ili bar da nose opanke. Vijon se ruga njihovim raskošnim čizmama. Prosto, više vidi čizme, no sve ostalo.
11 Zidarski se posao smatrao kao neobično težak.
12 Ded Vijonovog oca – Orac (Erace, Orace, Horace) – ime retko i čudno u 15. veku. Prompso misli da je posredi sveti Hijerarke, velikomučenik. Meni izgleda da se Vijon i tu sprda, i navlaš unosi pradedino tobožnje ime u slikove. To smo i mi učinili.
13 Flora – rimska kurtizana, spominje je Juvenal. Floralske igre, za koje se veli da ih je ustanovila kurtizana, opet pod imenom Flora – bile su oličenje razvrata i razblude.
Arhipijada – neki misle da je Vijon ovde ciljao na Alkibijada. A možda je i grčka kurtizana Hiparhija? Možda i Arhipa, ljubavnica Sofoklova? Mi svakako naginjemo Alkibijadu. Taida, slavna kurtizana grčka, poznata iz Aleksandrovog pohoda na Aziju (udala se docnije za egipatskog cara Ptolomeja!).
Eho, nimfa zaljubljena u Narcisa, pretvorena u hrid. Abelar i Heloiza, slavni ljubavni par u srednjem veku.
Po legendi, koja je kružila u Vijonovo doba, jedna francuska kraljica (Navarska) domamljivala je svoje ljubavnike u Nelsku kulu – i posle noći s njima provedene bacala svakog ljubavnika u
Senu. Slavni sholastičar Buridan bio je, po toj legendi, njena žrtva.
Blanši od Kastilje, mati svetoga Luja, i kralj Tibo od Navare (veli se) koji ju je voleo tajno, ostavio joj je pesmu i napev. Kraljica je tu pesmu pevala, prateći se uz teorbu i liru. Tako je
Blanša, u mašti pesnikovoj, bila i ostala sirenskog glasa.
Berta Grdonoga, žena Pipina Kratkog, a mati Šarlemanja.
Jovanka Orleanka, rođena u Domremiju, u tadašnjem Lorenu. Kritičari ističu veliki patriotizam Vijonov; naročito je, u tom pravcu, bitna njegova balada “Klevetnicima francuskog
Kraljevstva”. Rable vidi u Vijonu doslednog rodoljuba i pučkog monarhistu.
14 Vrlo teško i nejasno mesto iz igre lopte toga doba. Ljubavnici dobijaju od ljubavi da su, kao lopta, potkaceni, – dakle, oni primaju udar, što je bolno i mučno. Međutim, dame uživaju strast od samog leta lopte.
15 Gospa, Bogorodica – “odaja sveta našeg božanstva”, jer je nosila Hrista. U našim starim tekstovima ona se zove, u toj vezi, “obitalište” Hristovo. U najstarijem dubrovačkom ćirilovskom rukopisu iz 1520: “prebivalište”.
16 Ovim povodom jedna napomena: izbegavao sam crkvenu slovenštinu. Ona nosi, u našoj podsvesti, obeležje pravoslavlja. Pribegavao sam pak starinskim pobožnim tekstovima na narodnom jeziku. Oni su mi, u isti mah, i većma lirski, većma srdačni, većma idu uz Vijona – nemaju crkvenoslovenske toržestvenosti.
17 Meštar Gijom d’ Vijon, kapelan, koji je odnegovao mladog Fransoa d’ Loža, dao mu ime i spasao ga od mnogih beda. Na osnovu slika: Vijon – majon – šenoajon – jasno se zaključuje da se prezime Vijon (Villon) izgovaralo Vijon, a ne Vilon.
18 Roman “Đavolji prdež” prikazuje nemire i izgrede đaka, u kojima je Vijon bio jedan od kolovođa. Stvar je prepisao “širokim šakopisom” Gi Tabari – koji je docnije prikazao Vijona kao rukovodioca prepada na Navarski kolež. Zato ga Vijon posprdno zove “verodostojnik” (u našem prevodu: “sav istinom potkovan”). Zbog čega Vijon ostavlja svom poočimu onaj grubi roman, pored ostale svoje tobožnje “knjižnice” (koju sam ja nazvao “citanijom”, da bi nosila parodističko obeležje)? Možda je i dobri meštar Gijom voleo masne i presne đačke šale?
19 Po izvesnim tekstovima mati Vijonova prerano je ostarila. Zato smo je nazvali “starka”, a ne starica. Dirljiva ljubav Vijona prema majci navodi se kao nešto izuzetno u njegovom cinizmu. Ipak, ja lično, čak i u Vijonovoj baladi-molitvi, osećam izvesnu parodističku notu; na mahove kao da ismeva i majku i njenu nepismenu pobožnost, na koju toliko utiču ispisane i naivne crkvene slike o grešnicima u paklu, kao i njihovim mukama, poput onih iz naše “Ognjene Marije u paklu”.
Naša gospodarica – Bogorodica.
20 Manastir Jakobinski u ulici Sv. Žaka – veoma bogat; imao mnoge bogate ktitore; važio kao raspušten.
21 Manastir Celestinski i manastir Šartreski, veoma bogati i raspusni.
22 Margo drusna – “mazne lorfe”. Svakako što se mnogo mazala, po običaju javnih žena toga doba. Inače, možda je u pitanju i “Fontrafa” – kao “firma” burdelja.
23 Parodija na viteške romane: vitez čuva svoju damu od čudovišta sa mačem u ruci. Ukoliko su, kod Vijona, pojedine rečenice, slike, potezi, upoređenja, obrti – čista parodija postojećih uzora – teško je svaki put utvrditi. Mi stojimo na gledištu da su čak i njegove male slike, zgode, nezgode i slučajni osvrti – da je sve to u znaku parodije na nešto što je tada bilo isuviše poznato. Tragajući na svoju ruku, mi smo otkrili mnoge takve parodističke crte – za naše lično zadovoljstvo. Parodija je često i u samom preteranom, ili navlaš pogrešnom naglasku na pojedinim rečima.
24 Vijon preporučuje, i ostavlja od svoje strane, da dve poznate bludnice – Mariona Kumir i Velja Žanka-Bretonka – koje su javne žene, osnuju javne škole po čitavoj zemlji. Samo preporučuje da se tamnica u Menu, gde je Vijon propištao majčino mleko – ta škola bluda i zadovoljstva – ne održava, jer mu je to mesto i suviše gnusno za tako lepu nauku. Inače, misli se da su i sužnjima u tamnici privodili bludnice!
25 Nađenoj deci – nahodčadi – ostavljali su dobrotvori ponešto u zaveštanju; Vijon se brine samo za izgubljenu, propalu decu. Ona se mogu naći u burdelju Marijoninom. Pesma koja sleduje treba da se isporuči toj “izgubljenčadi”, kao Vijonov amanet.
26 Papske oprosne bule prodavale su se samo ispod ruke i skuta, jer su bile zabranjene u to doba u Francuskoj. Indulgencije od greha prodavane su po celom hrišćanskom svetu, ali galikanska crkva i pragmatička sankcija protivile su se ovoj papinoj povlastici – koja je pustošila hrišćanstvo Srednjeg veka.
27 Sent Avoa, ženski manastir, osnovan u Parizu 1283. Kapela tog samostana jedina je u Parizu – na prvome spratu zgrade – te zato nije ni imala, ni mogla imati grobnica. Zato Vijon i želi, parodistički, da tu bude sahranjen – terajući sprdnju i sa pogrebenijem, sa tom poslednjom vizijom zemaljske smrti. Istina je – raj nije ismejavan, ni smrt duše – ali smrt tela svakako jeste. U njegovom zavetu osećam izvesnu hulu, koja mi izgleda bezbožna, mada nisam načisto sa samim stepenom hule. Pokušao sam da je osetim u samim zvučnim prelivima. Sam spomen groba, odnosno rake, zvuči mi parodistički u Vijonovom tekstu.
Naglašen je i suviše, kao nišan za ismejavanje.
To sam pokušao da izrazim na srpskom, onim “želja žarka” – bez daljeg objašnjenja, tj. kao da kaže: ovo je ludo, ali neodoljivo, ne raspitujte dalje! Dalje, Vijon želi da mu se napravi slika mastilom – opet sa odsevom parodije. Možda, obratno svecima, koji su pisani i slikani skupim bojama – Vijon želi da bude samo obeležen grubim i jeftinim mastilom – ako mastilo ne bude mnogo skupo. Dakle: nešto podrugljivo jeftino. Zato sam upotrebio naš izraz “Kontrafa”, i još sam upotrebio naš izraz “mastiljarka”. Ploča nadgrobna: – bakarna ploča sa urezanim natpisom. Ta bi ploča bila teška patosu od dasaka na prvom spratu. Vijon tobože čuva patos, boji se za nj, a zaboravlja, tobože, na užas smrti.
28 Ista parodija sa natpisom: tj. da ne bude umetnički urezan, nego prosto parčetom ćumura ispisan.
29 Parodija na katoličku “Večnaja pamjat”. Zašto je Vijon brijao bradu, brkove, čak i obrve? Razna nagađanja. Neki idu dotle da smatraju da je to tadašnja kazna za višeženstvo. Drugi misle: zbog veneričnih bolesti. Ali, zašto se “brijao” – a ne: da su ga obrijali? Ja ovde osećam, pored svega ostalog, i skarednu aluziju, koju sam i istakao: da bude sličan Falusu. Ne zaboravimo da Vijona, pred kraj zaveštanja, svaka dlaka na telu boli, a boli ga i sam Falus, kao krajnji, frojdovski simbol života; i kao krajnji Vijonov simbol ljubavne patnje i životne žudi.
30 Gijom d’ Ri, vinar, bogataš toga doba. Svakako, čitav niz aluzija, u parodističkom smislu.
31 Vijon zahteva da mu se ukopnici odenu u crveno odelo, u grimiz – da lakrdija bude veća. On sebe predstavlja kao velikomučenika i velestradalnika, i traži i svečano odelo koje odgovara ukopu, krvave jedne žrtve ljubavi. A da je to bio u stvari, treba da posvedoči i njegova zakletva: samim oruđem ljubavi.
32 Profesor Gistav Koen donosi ovu baladu u dramskom vidu doslednog dijaloga: ličnosti su Srce i Telo; čak su naznačeni i scenski potezi prilikom prikazivanja. Smatra se da je Vijon pisao ovu pesmu u tamnici u Menu. Postoji nekoliko načina da se ovaj dijalog interpunkcijski rasporedi, tj. šta kome da pripadne, šta Srcu, šta Telu. Vijonovo pravdanje Saturnom i njegovim uticajem dalo je potonjim “prokletim pesnicima” ponosan naziv – “saturnski pesnici”.
Saturn, bog vremena, određuje svakom smrtnom teško životno breme. Pred kraj raspre utvrđen je akrostih: Vijon.
33 Vijon preklinje svoju braću, ljude koji tek dolaze nakon njega, da se ne sprdaju sa mrtvim telesima: njegovim i njegovih drugova. Ljudi Srednjeg veka uživali su u toj svirepoj sprdnji. Oni su vrištali od sladostrašća gledajući gde se obešeni klatare na vetru i nevremenu. Vijon ih preklinje da se pomole Bogu za spas njegove duše, i njegovih drugara, izdahnulih na vešalima, iskljuvanih od pticurina i lešinara. Osećaj sprdnje ovde je popet do najjezovitijeg vrhunca – takoreći i on je popet – na vešala. Ne zaboravimo da je najveći opipljivi užas srednjovekovnog čoveka: biti osuđen na paklene muke, na večiti oganj. A Vijona, pored pretnje pakla, muči još i rug i sprdnja ljudske gomile, čak i u budućim vremenima – budućnost ga užasava, ako je takva kao današnji rod.
Sprdnja mu je tako bliska, tako je razume – pa ipak, on je ovde žigoše kao nešto najbitnije i najbolnije – i danas, u vremenima budućim. Ovde se može braniti teza da je Vijon, nasuprot svom grubom razdoblju, tražio od ljudi više čisto čovečanske samilosti i solidarnosti. Zar i budućnost da bude takva – kao da se pita on! Osetivši Srednji vek, kao nijedan pesnik do njega i posle njega – on se i užasnuo od Srednjeg veka, kao od nečovečanskog i neljudskog, jer se Srednji vek sprda i sa živima i sa mrtvima. Možda je u tome Vijon nadmašio i svoje doba; i sebe sama. Vijon poručuje dolazećim ljudima: “Budite bar vi ljudi, budite prava braća!”
Izvor: Fenomeni
