Piše: Dragan Lakićević
Posle Momira Vojvodića, Ranka Jovovića i Miodraga Tripkovića, iz podgoričkog kruga srpskih pesnika ode i Ilija Lakušić (1947–2004). Bio je već načetog zdravlja i srca, nedavno mu je, na Markovdan, pozlilo na Medunu, gde se svečano uručuje književna nagrada „Marko Miljanov“ – sad se pridružio pesnicima-prijateljima koje smo pomenuli na početku, a uz koje su još bili: Savo Lekić, Janko Brajković, Veselin Rakčević, Vlajko Ćulafić. Svi su oni živeli u Crnoj Gori i bili srpski pesnici i knjige štampali ćirilicom.
Nedavno je u „Letopisu Matice srpske“ Ilija objavio pesmu: kako više ne ide u kafe „Lazaro“ u Momišićima, jer tamo više nema trojice redovnih pesnika- sagovornika (naveo im je imena) kojima se povremeno pridruživao i pisac ovog portreta-nekrologa, zadivljen neiscrpnim i žustrim raspravama i temama poezije, istorije, Njegoša, Beograda. Uz kafu, za stolovima kod „Maestra“, oživljavao je davni duh „Kolarca“ i iskrsavao lik Vita Nikolića iz vremena pesničkog bratstva i „socijalističke boemije“… Anegdote su nezaboravnim pesnicima davale zlatni sjaj. Omiljeni su im pesnici-savremenici, živopisni pokojnici, između mnogih, bili: Brana Petrović (s kojim je Jovović nezaboravno drugovao u Beogradu, a Lakušić putovao čak u Kinu), Stevan Raičković sa plaže u Herceg-Novom, Aleksandar Sekulić, Rajko Petrov Nogo, Slobodan Rakitić i Petar Pajić, koji su pesnike iz Crne Gore smatrali svojima i onda kad su crnogorski politički prvaci, u skupštinama i partijskim kuhinjama, činili ogromne pronevere u duhu „istrage Predaka“ (Dragan Stanić).
Vasojević
Lakušić je bio pesnik 55 godina. Pisao je prozu i satiru, oprobao se i za decu, ali je najviše knjiga i decenija posvetio poeziji – pesniku kao senzibilnom subjektu i Njegošu, kao univerzalnom pesniku-geniju, sinu-jedincu Crne Gore i „kosovske misli“ . Visinom duha i dela, Njegoš je kod Lakušića nadmašio planinu Lovćen, sa kojom je podelio pesničku i istorijsku sudbinu, čija je drama hrišćanske žrtve tek započela. Lakušićeve filozofeme o Njegošu i Lovćenu, u doba Mitropolita Amfilohija, odvijaju se naporedo sa imenovanjem „pustinjaka cetinjskog“ – „lovćenskim tajnovidcem“…
Rođen je u Lijevoj Rijeci. Vasojević. Živeo u Titogradu i Podgorici, gde je učio škole, završio ekonomski fakultet, radio kao dopisnik „Borbe“, urednik kulture u „Pobjedi“, predsednik Udruženja književnika Crne Gore, a bio je relativno kratko ministar kulture u Vladi Crne Gore, početkom devedesetih, kad se činilo da se Crna Gora vraća upravo svojoj izvornoj kulturi koja je kroz svekolike „tmuše i nepogode“ (Jovan Radulović) svetlela iz umetnosti Miroslavljevog jevanđelja, ćirilice Obodskog Oktoiha i Gorskog vijenca, kosovskog kolorita Petra Lubarde… Iz ozarenja Morače, Ostroga, Pive, Savine, pljevaljske Trojice, Dajbaba, Cetinja… Dok su režimi često menjali sami sebe, pesnicima je bilo ostalo da postoje u svom jeziku i pismu. Lakušić je spadao u najbolje, a najbolji nisu prelazili u dukljane i montenegrine, niti menjali ime jezika i grobove dedova. Učestvovao je u obnovi pravoslavne crkve u Nožici pokraj Lijeve Rijeke, u kojoj počiva vojvoda Vaso, rodonačelnik Vasojevića, po Cvijiću „najbrojnijeg srpskog plemena“… U Nožici je Lakušić i sahranjen, kao Jovović u Kosiću (Bjelopavlići), kao Vojvodić u Gornjoj Morači..
Listopadna knjiga
Od svoje generacije razlikovao se autentičnošću tematskih opredeljenja i motivskih nijansi. Lirskim izrazom pogotovo. Modernim stihom i mišljenjem. Njegov specifični dar za humor i ironiju poeziji je davao posebne filozofske i misaone dimenzije. Omiljena knjiga mu je bila izbor iz moderne francuske poezije I večno ritam, u izboru i prepevu Nikole Trajkovića, izdanje cetinjske Narodne knjige 1955. Kao da se iz nje učio pesničkoj hrabrosti i modernosti. Kao pesmicu, znali smo niz pesničkih imena sa zadnje korice, azbučnim redom: Apoliner, Breton, Desnos, Elijar, Žakob, Keno, Kokto…
Kad sam mu jednom, u pismu iz Beograda, tražio da mi knjigu pošalje, napisao mi je: „Šaljem ti knjigu. Pošto je kod mene bila cele godine, vidi da joj jesenas nije otpao koji list!“
Iza stakla pesme
Na samom početku bio je opsednut tajnom pevanja – radošću i rizikom reči. Tada nismo znali šta je autopoetika, ali je poezija slutila, „a slutiti još jedino znam“ – pevao je veliki pesnik–predak.
Rado kažem riječ ljubav riječ nada
Uspomene stare drage koje slažem
A ne mogu osjetiti da li žive
Samo eto rado kažem…Rado kažem moja pjesma moji dvori
Čini mi se da se bližim nečem dražem
A znam priču o tamnici i o ćutnji
Samo eto rado kažem
Reč je zarobljena u svojoj opni, mrtva kao kad miruje u rečniku, sve dok se ne oslobodi na pravom mestu, u pesmi: razigra, raspeva, zasjaji. Kad se izgovori i napiše, reč izlazi iz robije usta. Otud naslov prve Lakušićeve knjige Robija iza stakla, 1976.
Sličan si čekanju što sijedi
I ptici koju je sumnja takla
Pa stalno vreba da izleti
A ne zna da je iza stakla
Pola veka se u našem sluhu zadržao ritam Ilijine lirske minijature:
Svijeća sam
Noć me krade
Plamen drhti
I otima
Ja svijetlim
Ja se nadam
Još me ima
Još me ima
Potom dolaze dve zrele „beogradske“ knjige, u Radovoj ediciji „Znakovi pored puta“: Prapečat (1982) i Kvarenje omladine (1987). Omiljeni filozof Sokrat u Lakušićevoj poeziji postaće moderni književni junak, alter ego, lirski sagovornik i moralni savremenik. Pored mnogih motiva mora, Ilija neće zaboraviti zavičajne Komove: „Prema legendi ovdje sam dovukao / poteži ranac snova…“ A bio je duhoviti moralist, pesnik kulture i poetike – znatno više uma nego predmetnog sveta.
U „Znakovima pored puta“ bio je najprisutniji rani Novica Tadić. Lakušić je bio pokraj njega. U svemu različiti, u nečemu, ipak srodni!
Tematika i zagonetka pisanja drugo je trajala u Lakušićevim brojnim zbirkama, što se dalo naslutiti i po njihovim naslovima: Papirova pobjeda (2010), Bitka na tastaturi (2012), Strast pisaće mašine (2022). Pisanje je kod njega registar znatnih iskušenja – ličnih, poetičkih, političkih – kojima je pesnik davao posebna značenja i često se poistovećivalo sa životom, i kad je reč o estetskim i kad je reč o moralnim postavkama i njihovim lirskim izrazima. Egzistenciji i poeziji pristupao je s velikom otmenošću i finom dozom svečanosti jezika.
Niko se nije više šalio na svoj i naš račun, a poeziju je uzimao ozbiljno više od drugih savremenika.
Izabrane ljubavne pesme izdavao je kao zasebne knjige. U ljubavnoj poeziji, po pravilu, ima ljubavi i humora. Uzvišenost je za pesnika Lakušićevog kova – izazov za mogućnosti samoironije. I forma distiha pogodovala je tim ironijskim efektima. Nesavršenost čoveka čini ljubav nesavršenom.
Slovo kao nukleus pesništva
Skrupulozno je čekao izdanja i priznanja u Beogradu. Stizala su sa zakašnjenjem i sporadično: izbor poezije pod naslovom Nemam drugog izbora, SKZ (1993) i knjiga o slovima Vukove azbuke, za decu, pod naslovom Bukvara, Ošišani jež (1994). U duhu Vukove azbuke Dušana Radovića, Ilija Lakušić stvara svoju azbuku – Bukvaru. Svako slovo ima svoj lik i svoje boje – glasa i slike, ali i svoju filozofiju koju su oblikovala sazvučja srpskog jezika. Slovo L leti lako kao lasta. Jedno od najlepših slova srpske azbuke je slovo LJ – oznaka za Ljubav. Gde je LJ, tu je i Ljiljana:
Od svih riječi
U kojima je LJ važno
Ljubav se ističe
Snažno
O svakom slovu ima po jedna zgoda – bez bilo kog slova ne bi se mogao zamisliti život:
Zato B biti
Velika je stvar
Za brata i babu
Jer da nije slova B
Neko bi brata
Ljuljao kao vrata
A baba bi se
Pretvorila u žabu.
Slovo je bilo nukleus reči, jezika, pesme. Jezik je pevao i kad se plakalo – u sebi samom, u porodici, plemenu i državi.
U pogovoru Bukvari, iz 1994, napisao sam: „Slova čine azbuku živim organizmom, pokretnom i fluidnom materijom, nalik prirodnoj pojavi, flori i fauni. Slova liče na ljude, biljke i životinje, građevine i stvari u čijim se imenima nalaze. Menjaju svoja mesta i odnose, funkcije, oblike, značenja, slično kockama kojima deca stvaraju svoje igre.“
Dugo kretanje kroz prošlost
Kao gimnazijalac i student, pisao je epigrame i satiru: „Istorija pamti mnogobrojne vlade / i šta koja uze, i šta koja dade; imala je svaka usta puna meda, / i orden za narod – šipak prvog reda…“ Upamćeni su njegovi aforizmi iz onog doba: „U našem preduzeću svi su ravnopravni: neko je glup, pa valja balvane, a neko je balvan pa valja gluposti!“
Da nije bio odličan pesnik, bio bi vodeći satiričar. Njegova duhovitost bila je posebna, drukčija od najboljih među „ježevcima“. Negovao je ironiju i samoironiju, igre jezika, negovao dovitljivost duha. I svoje zdravstvene probleme, i trenutke gubitaka zaodevao je u višesmislene komentare na ivici humora i filozofije života.
U zrelim godinama, pak, duhovitost, dar za ironiju i parodiju zamenio je retorikom i pijetetom prema dvojici istorijskih vladara Petrovića: svetitelja Petra Prvog i pesnika Petra Drugog Petrovića Njegoša. Bili su mu potrebni na ličnom planu, a još više crnogorskom rastrojenom društvu na političkom, moralnom i nacionalnom planu. Svestrano je izučio njihove živote i dela, pogotovo vreme i duh „večitog guvernadurstva“, kako je crnogorsku istorijsku hipokriziju nazvao Milorad Ekmečić, u knjizi Dugo kretanje od klanja do oranja.
O knjizi Dva Petra najbolje je i s najviše razumevanja, pred samu svoju smrt,
govorio Momir Vojvodić, u Matici srpskoj – društvu članova u Crnoj Gori, u
Podgorici. Ilija nije mogao da prežali što taj govor moračkog zlatousta nije
snimljen i sačuvan… Inače, Vojvodić i Lakušić su, po starom srpskom običaju
nekoliko godina bili u zavadi, „nisu govorili“. Jednom su, u redakciji časopisa
„Stvaranje“, kad ga je uređivao Ranko Jovović (u prizemlju zgrade moje majke),
Momiru prijavili kako su videli mene i Lakušića: „Eno ti Dragan s Ilijom ode niz
bulevar!“ – „A s kim će, nego sa Ilijom – graknuo je Momir. – Oni su drugovi od
osnovne škole! Neće, valjda, s vama, nego sa svojim drugom!“ Na svoj način, branio
je Momir mnoge vrednosti.
Sinovi vere i kulture
I knjiga Manastirski sinovi postiže više od pesničko-istorijskog portretisanja i artikulisanja života i zaveta najvećih aktera crkvenog života u Crnoj Gori i njenoj istoriji. Nije slučajno Bećković napisao: „Crna Gora – ime manastira. / Crnogorci to su crnorisci / Što manastir služe crnogorski. / Podvižnici čiste ljucke vjere / Iz prkosa ljuckoga rođene“. „Manastirski sinovi“ – Petrovići obasjali su duh Crne Gore i srpskog čoveka u celini. Taj sjaj i njegove tamne strane, iskušenja kao principe postojanja, rekonstruiše i na svoj način artikuliše Ilija Lakušić. Hteo je da svojim pesničkim instinktom pronikne u tajne uma i zaveta dvojice savremenika Karađorđa i Vuka Karadžića.
U ono vreme, čitao sam, u rukopisu, neke Ilijine pesme o velikim pregaocima vere i istorije. Među njima su bili i Sveti Vasilije Ostroški i Iguman Stefan i Patrijarh Pavle. Rekao sam mu: Nedostaje Ti Sveti Sava… Sutra je doneo pesmu o Svetom Savi.
Kad je bio ministar za kulturu, otvarao je „Ratkovićeve večeri poezije“ u Bijelom Polju. Pre svečanog programa, prišla mu je mlada voditeljka, s pitanjem kako da ga najavi. „Recite samo: ministar za kulturu“, rekao je. „Ali vi ste pjesnik“? „Večeras sam samo u svojstvu ministra – otvaram festival, a pjesnik neka sačeka svoje vrijeme!“ – „Meni je rečeno da vi nastupate i kao pjesnik?“ – „Nijesu vam dobro rekli. Prošle godine sam nastupao kao pjesnik, a ove moram kao ministar!“ I kasnije, za večerom, sedeo je s nama, svojim drugovima iz mladosti. Dolazili su da ga pozovu za glavni sto, sa predsednikom opštine i sekretarom komiteta. Ustao je i rekao nam: „Moram i s njima, da ih uvažim… Neću dugo, čuvajte mi mesto!“ Njegovo mesto odista je bilo među pesnicima.
Kao takav, nije dugo mogao biti ministar.
Bio je predložen za člana Crnogorske akademije nauka i umjetnosti. Po delu, godinama i gospodstvu, zasluživao je Akademiju. Ali Akademija nije zasluživala njega. Bio je Crnogorac, ali mu je jezik bio srpski, i vera pravoslavna!
Trinaestojulsku, državnu nagradu dobio je 2013. godine. Reakcije su bile burne: kako da državnu nagradu dobije neko ko se zalagao za „zajedničku državu“ – Srbija i Crna Gora! Tadašnja vlast u Crnoj Gori smatrala je neprijateljem Crne Gore svakoga ko nije bio protiv zajedničke države… Trinaestojulsku nagradu Lakušić je dobio samo za književni rad. Taj književni rad već je spomenik tom retkom čoveku i velikom pesniku.
Izvor: Nova Zora
