Razgovarao: Ivan Milenković
Dokumentarni film Planina Biljane Tutorov i Petra Glomazića osvojio je Veliku nagradu žirija za najbolji međunarodni dokumentarni film na filmskom festivalu Sandens, jednoj od najboljih, ako ne i najboljoj selekciji dokumentarnih filmova na svetu – u program za dokumentarce odabrano je samo deset filmova iz celog sveta. Nezahvalno je, a pomalo i glupo, porediti ovo postignuće sa bilo čime – nezahvalno jer s čim porediti?, a glupo jer je svako postignuće jedinstveno – ali kad već živimo u vremenu razaranja i kada se čini da jedan dokumentarni film ovenčan makar i najznačajnijom svetskom nagradom za dokumentarne filmove neće promeniti ništa, onda se poređenje, uza sve rizike, mora napraviti: pobediti na Sandensu jednako je važno, a možda i važnije nego dobiti Oskara i Palmu (kansku), jer Sandens nije spektakl i Sandens ne ispunjava očekivanja, već nastoji da sačuva ono malo preostalog smisla usred buke i besa. Pobediti na Sandensu znači da je neko, tamo negde, prepoznao univerzalno u onom jedinstvenom, ono opšte u onom posebnom.)
Biljana Tutorov i Petar Glomazić su, sa snimateljkom Evom Kraljević, na crnogorskoj planini Sinjajevini sedam godina snimali film o Gari i njenoj kćeri Nadi, film o životu u planini i životu s planinom, o nasilju nad ženama (o kojem se govori) i nasilju nad prirodom (koje se vidi), o svakodnevnoj borbi za opstanak, o maloj planinskoj zajednici koja se suprotstavlja vojnom poligonu koji je crnogorska vlada planirala da izgradi na ovoj planini… Film je ovo o životu koji žilavo opstaje i kada se sve okrene protiv njega. Vizuelno raskošan, gust, precizan i urađen s merom, inteligentan i pažljiv, Planina je istinsko filmsko čudo.
Evropsku premijeru film će imati 17. marta na prestižnom festivalu CHP:DOX u Kopenhagenu, francusku 22. marta na festivalu Cinéma du Réel u Parizu, a potom će učestvovati na desetinama festivala na svim kontinentima.
VREME: Sadržina filma je izuzetno bogata. Ako biste baš morali da kažete o čemu je film, šta biste rekli?
PETAR GLOMAZIĆ: Film je o jednoj posebnoj majci, posebnoj ćerci, posebnoj planini i njihovoj posebnoj povezanosti. Zatim, ovo je priča o majčinstvu u najsuštinskijem smislu, o kojem govore ljudi, životinje, planina. O Nadinom odrastanju u veoma specifičnom kontekstu. Ovo je i jednostavno film o planini – u našem filmu je ona lik za sebe, koji diše, osjeća i pamti. Priča naših junakinja dio je šire priče o planini. Rekli bismo da je film i o posledicama nasilja, kao i o mogućoj vezi između nasilja nad prirodom i nad ženama. Oba su nasilja posledica patrijarhata.
BILJANA TUTOROV: Možemo reći i da je naš film o ljubavi kao osnovnom životnom gestu, ali i mogućem političkom oruđu. O uverenju da ono do čega nam je stalo moramo štititi do poslednjeg daha i po svaku cenu, da nema kompromisa. U fazi montaže koristili smo radni naslov Djela ljubavi, ali smo na kraju odustali od njega zbog mogućih pogrešnih konotacija i hrišćanskog konteksta. Poslednja scena koju smo izbacili iz filma jeste scena u kojoj Gara “špijunira” sina čitajući njegovu “lektiru” – Djela ljubavi Serena Kjerkegora – shvatajući, dok čita pred kamerom, da Kjerkegorov koncept “ljubav iz dužnosti” govori o njenoj sopstvenoj životnoj dilemi. Scenu smo izbacili jer smo shvatili da je isuviše direktna i da verbalno izražava ono što smo želeli da ostane kao emotivni utisak filma.
Crnogorska planina Sinjajevina nije blizu “baze” u Novom Sadu. Kako ste Petar i ti uopšte došli na ideju o filmu?
BILJANA TUTOROV: Nas dvoje smo zajedno skoro sedamnaest godina. Iako dolazimo iz različitih svetova i profesionalnih iskustava, delimo puno toga, često čitamo zajedno naglas, delimo ista pitanja i oboje smo politička bića. Verovatno smo nesvesno tražili način da nešto napravimo zajedno. Film o Sinjajevini je započet kroz istraživanja koja je Petar sproveo na terenu još 2018. godine. Crna Gora je njegova kultura. Tad nismo znali Garu i Nadu i tek se počelo govorkati o vojnom poligonu na planini. Zanimala nas je sezonska selidba lokalne stočarske zajednice koja putuje danima do letnjih pašnjaka, ali i neobična paleta boja, geometrija prostora koja je jedinstvena i koja vapi za kamerom u svom maglovitom sjaju. Počeli smo da gledamo slike velikih majstora, čitali smo ponovo Knuta Hamsuna i razmišljali o stilizovanom filmu o ljudima povezanim sa zemljom.
PETAR GLOMAZIĆ: Onog trenutka kada smo sreli Garu i Nadu, kada je bilo jasno da je militarizacija Sinjajevine neizbježna i kad je Gara uzjahala svog bijelog konja, počeo je film. Još uvijek nijesmo znali sve, ali smo osjetili da ima još puno toga da se otkrije. Osjetili smo i njihovu potrebu da se izraze, a njihova želja da “sarađuju” bila je okidač i osnova našeg moralnog angažmana prema priči i protagonistima.
BILJANA TUTOROV: Priča koju smo naslutili u srcu je mojih interesovanja za prožimanje intimnog i političkog, čime sam se bavila i u svom prethodnom filmu Kada dođu svinje.
PETAR GLOMAZIĆ: Najljepše, kada se radi o ovom filmu, bilo je prijateljstvo koje smo razvili sa Garom i Nadom, njihovom porodicom, širom zajednicom, i to je odredilo sve što je uslijedilo: naš postupak, stil i jezik, dug proces snimanja, produkcijski okvir potreban da to bude moguće.
Koliko je trajalo snimanje? Kada ste film započeli, kraj niste mogli da znate?
PETAR GLOMAZIĆ: Snimali smo više od sedam godina. Zapravo, ovo je dokumentarni film i prve godine su bile istraživanje uz pomoć kamere. Bilo je sjajno što se naša direktorka fotografije i glavna snimateljka, Eva Kraljević, prihvatila posla i provela s nama sve te godine posvećeno radeći. Počeli smo sa studijama prostora i svijetla, lica i gestova. Primijetili smo da Gara i Nada puno rade, da je njihova rutina ciklična, čak i da se teme razgovora ponavljaju. Shvatili smo brzo da ne možemo da snimamo duge sate jer ih ometamo u poslu, jer se i mi umaramo – teren je težak, nema struje, logistika je bila zahtjevna – a željeli smo da budemo pažljivi u svakom trenutku.
BILJANA TUTOROV: Shvatili smo, naravno, da jedna ovakva “grčka drama”, u snažnoj prirodnoj scenografiji koju smo sve bolje razumeli, zavređuje svu našu pažnju, preciznost, sav naš trud i umeće. Početak je bio potpuno jasan već 2020, a zapravo i kraj. Naravno, mi nismo mogli znati kako će se priča završiti, ali smo znali da će se završiti kada Nada bude punoletna i kad osetimo da je možemo “pustiti” samu u svet pun opasnosti, da se kamera pa i gledalac može odvojiti od nje. Ovo je bila jasna emotivna, etička, ali i dramaturška indikacija koja nas je vodila kroz proces.
Video: toholdamountain/instagram
Zašto “grčka drama”?
BILJANA TUTOROV: Garina i Nadina priča sadrže borbu između slobodne volje i sudbine. Moralni konflikt je u srcu narativa koji se polako konstruiše. On se gradi kroz fokus na mali broj likova, a planina preuzima ulogu hora. Planina ne daje eksplicitne komentare i moralne pouke, ali to čini nemo kao svedok sudbine aktera. Nasilje o kome se govori ne vidi se, baš kao u grčkoj drami. Muzika Draška Adžića je deo “hora” u toj drami, odnosno povezana je sa likom planine i ima veoma preciznu ulogu.
PETAR GLOMAZIĆ: Na kraju, na “Sandensu” smo bili svjedoci katarze kod publike kada shvati šta se desilo i to nijesmo mogli sasvim predvidjeti. Nekih smo elemenata postali svjesni rano u procesu, ali nas je pažljiv rad na konstrukciji filma u montaži i osluškivanje svih njegovih nivoa doveo do filma koji smo zaista željeli. Gara je postala Prometej u borbi sa silama i ona je to prepoznala kad je rekla da je srećna što njena priča priziva priče mnogih žena kroz vjekove. Meni je posebno bilo značajno to što iz kulture junaka i ratnika iz koje dolazim donosimo priču o ženama, koje istorija po pravilu zaboravlja.
Gotovo da nema deonice u filmu koja nije vizuelno impresivna. No, ako vam se već sama priroda ponudila svojom lepotom, kako ste snimali enterijere?
BILJANA TUTOROV: Kada smo na kraju montaže ponovo gledali ceo snimljeni materijal, jasno se videlo da smo u početku bili na distanci, da smo dosta eksperimentisali, a onda se kamera sve više približava, razumevali smo prostor – i eksterijer i enterijer – našli uglove i zapravo smo postali deo prostora i domaćinstva. Gledali smo puno stare majstore jer nas je svetlo Sinjajevine podsećalo na dramatična biblijska svetla kod Kloda Lorena, Kaspara Fridriha Davida, Đorđonea, a enterijeri na Rembranta. Eva ima poseban senzibilitet i unela je puno umeća i strpljenja u film.
PETAR GLOMAZIĆ: Ljepotu prirode je na primer bilo najteže snimiti, jer je teško izbjeći perspektivu razglednice i naturalizam, a u našem filmu priroda ima psihološku ulogu. Priroda je odraz onoga što se dešava u unutrašnjim svjetovima. Na tome smo puno radili. Gara govori da je Sinjajevina njena jedina majka, jer drugu nije imala, i da ne bi sačuvala pamet da nije mogla “pričati” sa planinom, pa je i taj odnos odredio ulogu prirode u filmu.
BILJANA TUTOROV: Enterijeri su tesni, trebalo nam je vremena da shvatimo tačan odnos između perspektive pejzaža i enterijera. Odluka je bila da snimamo samo tokom sezone na Sinjajevini, da zimi ne idemo sa protagonistkinjama u dolinu, već da ostanemo sa planinom.
Koliko ste vremena proveli na samoj planini?
PETAR GLOMAZIĆ: Ukupno smo kroz godine nakupili 230 dana sa kamerom, ali često smo manje snimali, a više osluškivali. Sa Nadom i Garom smo proveli puno vremena, ponekad smo spavali u njihovoj kolibi, pomagali, razgovarali, kuvali, branili planinu. Zajednički rad da se razumije vrijednost Sinjajevine, pravni i evropski okvir koji je može sačuvati, rad u saradnji sa domaćim i međunarodnim organizacijama posvećenim očuvanju lokalnih i autohtonih zajednica – sve to nas je posebno zbližilo. Ipak, znali smo da nas ne zanima aktivistički film, iako smo bili aktivisti i ambasadori “slučaja Sinjajevina”.
BILJANA TUTOROV: Najvrednije scene nismo planirali, već bi se desile kad smo snimali nešto sasvim drugo i banalno. Najvrednije scene bi bilo nemoguće izrežirati, ali kada su se dogodile bili smo spremni – razumeli smo šta se dešava i šta nas zanima, poznavali smo prostor, shvatili kako da snimimo zvuk, a da ne ometamo. Imali smo otvoren odnos sa protagonistima i u produkciji smo se izborili za vreme i resurse, za mogućnost da sledimo ritam našeg poverenja. Ipak, u nekoliko slučajeva smo izašli i ostavili kameru misleći da nećemo ni koristiti materijal, a onda bi nas Gara podsetila da one žele da govore o sebi.
„Sinjajevina mora ostati teritorija života i državi pružamo ruku saradnje u ostvarivanju tog cilja“
Koje su “najvrednije scene”? Film je toliko gust da nema nevredne scene. Veličanstvena epizoda, recimo, s kravom i njenim teletom visoko u planini…
PETAR GLOMAZIĆ: Ima nekoliko scena koje bi se mogle razviti u kratke filmove. Te su se situacije po pravilu desile neočekivano, izražavaju puno više od onoga o čemu striktno govore i imaju značenje za svaku od narativnih linija. Mislimo na scene koje su bile moguće i zahvaljujući potpunom povjerenju između nas, protagonista, često i životinja.
BILJANA TUTOROV: Magla, na primer, ima dramaturšku ulogu u filmu i bilo nam je inspirativno da radimo sa prirodnim elementima, prizivajući situacije koje smo primetili da se ponavljaju u različitim svetlima i atmosferama. Čitav jedan deo filma je u magli. Scena koju pominjete jedna je od takvih, ona odražava unutrašnja stanja junakinja, suštinu majčinstva, poverenja, kao i sve dimenzije priče, sve što smo želeli i sanjali da prenesemo na “platno”.
PETAR GLOMAZIĆ: Snimali smo danima, bauljali za njima po magli, prije nego što se ta scena desila. Za nju je veoma zaslužna Eva koja je i u velikom naporu kretanja kroz brdovit teren ostala povezana sa situacijom i sa Garom i Nadom.
BILJANA TUTOROV: Takve smo scene mogli snimiti posle godina povezanosti i razumevanja šta tražimo. Krava Flora je tu dobila svoju antologijsku ulogu, bez dve scene s njom film ne bi imao istu vrednost. Slično je sa scenom u krevetu. Neke stvari ne možeš da isplaniraš i naručiš, ne bi to bilo ni etično, niti bismo znali da to izvedemo. Dokumentarni film počiva i na čudima koja se dešavaju, a mi se pripremamo dugo da ih kamerom vidimo i razumemo na pravi način.
Da li je bilo dogovora s protagonistima? Jedva da ima scena u kojima junakinje pogledaju u kameru…
BILJANA TUTOROV: Ima nekoliko pogleda u kameru koje smo s jasnom namerom ostavili u filmu. Nisu to, naravno, jedini pogledi u kameru. U jednom trenutku smo shvatili da imamo materijal koji nam treba za delikatnu dramu koja se polako gradi. Koristili smo materijale iz zadnjih godina snimanja, situacije su se ponavljale, bili smo sve povezaniji i zaista su neke scene tako jake i nadovezuju se kao da imamo potpunu kontrolu, kao da je u pitanju igrani film. U montaži smo zato ostavili te poglede da se ne zaboravi da smo tu, da kažemo da smo svesni da smo deo stvarnosti koju snimamo (a za koju smo prihvatili odgovornost i moralni mandat), da utičemo na nju svojim prisustvom i pogledom, da je film jak i zato što imamo potpuno poverenje protagonistkinja.
PETAR GLOMAZIĆ: Bilo je puno dogovora u smislu kada snimamo i šta otprilike snimamo, ali su se ti dogovori po pravilu mijenjali jer su se životinje telile, jagnjile, gubile, povređivale, razboljevale itd. Intimne momente nismo tražili, niti bismo ih ikad dobili, a nijesu ni bili u našem fokusu – više nas je zanimalo kako se njihova sudbina ogleda u stvarnosti i čita u gestovima.
Ni jedna od protagonistkinja – ni Gara ni Nada, a ni komšinice Rajka i Ljilja, koje takođe imaju važne “uloge” u priči – nema taštine u sebi i nema izgrađen odnos spram slike o sebi i kamere. One su pametne i razumjele su da nemamo veze s televizijom, već da radimo neki “umjetnički” film, da nas sve zanima i da smo opsjednuti pojedinim elementima, da smo kao neki slikari sa objektivom.
Sanja Tomović: Gara sa Okrugljaka: Sinjajevina je moja druga majka
Drugim rečima, zadobili ste poverenje tih žena?
BILJANA TUTOROV: Poverenje koje smo zaslužili i samopouzdanje koje smo izgradili vremenom su nam omogućili da napravimo baš ovakav film, upravo film koji smo želeli – i da se zbog toga osećamo dobro. Nije potrebno da ga zaprljamo kako bismo svedočili o autentičnosti, niti da ga dalje stilizujemo ili emotivno pojačavamo. Bilo je materijala i za jedno i za drugo.
PETAR GLOMAZIĆ: Divno je to što Gara i Nada vole film, što se prepoznaju u njemu i osjećaju da on ne govori samo o njima već o ženama kroz vjekove.
Na projekcijama su se događale neuobičajene stvari (aplauzi usred filma). Gara i Nada su doživele ovacije. Kako su se snašle u “velikom svetu”?
PETAR GLOMAZIĆ: Na “Sandens” smo poveli cio kreativni tim koji je nagrađen sa dvije stajaće ovacije, a kada su Gara i Nada izašle, bile su primljene nevjerovatno toplo. One su pametne, skromne i uvijek na pravom mjestu u sebi, i snašle su se bolje i elokventnije nego što bi svi naši ministri zajedno.
Iznenadila nas je reakcija publike. Bili smo nervozni zbog toga što sa jednim sporim evropskim filmom uopšte idemo u Ameriku, ali je premijera bila kao rok koncert. Publika se smijala, plakala, a posebno nas je iznenadio aplauz kad priča o poligonu dođe do razrješenja.
BILJANA TUTOROV: To se ponovilo na svakoj projekciji i tada smo shvatili da se svi osećamo tako beznadežno u svetu u kojem je očito institucionalna demokratija svuda u krizi. Jedna mala pobeda kao da je svima dala nade da se možemo izboriti da učestvujemo u sopstvenoj sudbini. Ovo je mali deo priče i više pripada kontekstu, ali je indikativno da su se i mnoge kritike osvrnule upravo na ovaj momenat. Sa montažerom smo dugo promišljali da li da ga uključimo u film ili ne, nismo osećali da je “srećan kraj” tačan za našu stvarnost. Istina, film ni sa tom pobedom nema happy end, osim ako snagu junakinja ne doživljavamo kao ultimativnu pobedu.
Izvor: Vreme
