Пише: Дејан Јововић
Дугорочна инфлациона очекивања су за сада стабилна, али краткорочни притисци расту, а даљи развој ситуације зависиће од трајања сукоба на Блиском истоку, стабилности ланаца снабдевања и ефикасности економских политика које државе буду примењивале.
Свет се суочава са још једним шоком. Рат на Блиском истоку преокреће животе и егзистенцију у региону и шире. Такође, смањује изгледе за многе економије, које су тек показале знаке одрживог опоравка од претходних криза. Рат врши притисак на људе, фирме и земље у тренутку када су јавне финансије већ оптерећене дугорочним проблемима. Више цене енергије и хране, строжији финансијски услови и већа неизвесност поново подстичу акције за фискалну подршку.
Шок је глобалан, али асиметричан. Увозници енергије су више изложени од извозника, сиромашније земље више од богатијих, а оне са оскудним резервама више од оних са обимним резервама.
Поред бројних људских жртава, рат на Блиском истоку је изазвао озбиљне поремећаје у економијама најдиректније погођених земаља, укључујући штету на њиховој инфраструктури и индустријама која би могла постати дуготрајна. Иако су ове земље отпорне, њихови краткорочни изгледи за раст биће негативно погођени.
Прогнозе Светске банке и ММФ-а за свет, регион и Србију: Ако се Блиски исток не смири…
У међувремену, велики увозници енергије у Азији и Европи сносе највећи терет виших трошкова горива и пролаза: око 25 до 30 процената глобалне нафте и 20 процената течног природног гаса пролази кроз Ормуски мореуз, задовољавајући потражњу не само у Азији већ и у деловима Европе. Економије које у великој мери зависе од увоза нафте у Африци и Азији све теже приступају залихама које су им потребне, чак и по надуваним ценама.
Делови Блиског истока, Африке, Азије и Пацифика и Латинске Америке суочавају се са додатним притиском виших цена хране и ђубрива и строжих финансијских услова. Земље са ниским приходима су посебно угрожене несигурношћу у снабдевању храном; некима ће можда бити потребна већа спољна подршка – чак и док таква помоћ опада.
Економски притисци
Иако би рат могао да обликује глобалну економију на различите начине, сви путеви воде ка вишим ценама и споријем расту. Кратак сукоб би могао да доведе до скока цена нафте и гаса пре него што се тржишта прилагоде, док би дуг сукоб могао да одржи енергију скупом и да оптерети земље које се ослањају на увоз. Или се свет може смирити негде између – тензије трају, енергија остаје скупа, а инфлација се тешко обуздава – уз сталну неизвесност и геополитички ризик. Много ствари зависи од тога колико дуго ће сукоб трајати, колико ће се проширити и колику штету ће нанети инфраструктури и ланцима снабдевања.
Енергија је главни канал преноса. Де факто затварање Ормуског мореуза и оштећење регионалне инфраструктуре изазвали су највеће поремећаје на глобалном тржишту нафте у његовој историји, према подацима Међународне агенције за енергију. За економије које увозе гориво, негативни ефекат је велики. Мултирегионални утицај је очигледан. Економије које увозе енергију у Африци, на Блиском истоку и у Латинској Америци осећају притисак због виших рачуна за увоз, поред већ ограниченог фискалног простора и спољних резерви.
У великим производним економијама Азије, виши рачуни за гориво и струју повећавају трошкове производње и смањују куповну моћ људи; у некима, притисци на платни биланс већ оптерећују валуте. У Европи, шок оживљава призор гасне кризе из 2021-22. године, при чему су земље попут Италије и Уједињеног Краљевства посебно изложене због свог ослањања на енергију из гаса, док су Француска и Шпанија релативно заштићене својим већим капацитетима нуклеарне енергије и обновљивих извора енергије.
Насупрот томе, земље извознице нафте на Блиском истоку, у деловима Африке и Латинске Америке које још увек могу да испоруче своје бареле нафте на тржиште имају изгледе за јаче фискалне и спољнотрговинске позиције због виших цена. Произвођачи чији је извоз ограничен или смањен – укључујући неколико чланица Савета за сарадњу земаља Залива – могу очекивати много мањи раст. Чак и након што се транзит настави, веће премије ризика и неизвесност могу ограничити инвестиције и раст.
Рат такође мења ланце снабдевања за неенергетске и критичне инпуте. Преусмеравање танкера и контејнерских бродова повећава трошкове превоза и осигурања и продужава време испоруке. Прекиди ваздушног саобраћаја око кључних чворишта у Заливу утичу на глобални туризам, док истовремено додају још један сегмент сложености трговини.
Поред виших цена робе, земље, компаније и потрошачи се већ суочавају са последицама ових компликација у ланцу снабдевања. Са поремећеним пошиљкама ђубрива – од којих око једне трећине пролази кроз Ормуски мореуз, расте забринутост због цена хране. Прекид снабдевања хранљивим материјама усева из Залива долази баш када почиње сезона садње на северној хемисфери, угрожавајући приносе и жетву током године и подижући цене хране навише.
Терет и трошкови
Најрањивији ће сносити најтежи терет. Људи у земљама са ниским приходима су највише изложени ризику када цене расту, јер храна чини око 36 процената потрошње у просеку, у поређењу са 20 процената у земљама у развоју и девет процената у развијеним економијама. То чини сваки скок цена ђубрива и хране не само економским већ и друштвено-политичким проблемом, посебно тамо где су фискални ресурси за ублажавање потреса ограничени.
Џефри Сакс и Сибил Фарес: Свеобухватни мировни план за Блиски исток
Такође би могло доћи до несташице или скокова цена других материјала који се користе у производњи. Залив снабдева велики део светских потреба за хелијумом, који се користи у широком спектру производа, од полупроводника до медицинских уређаја за снимање. Индонезија, која обезбеђује отприлике половину глобалног никла – кључне компоненте у батеријама за електрична возила – могла би се суочити са несташицом сумпора потребног за прераду овог метала. Источноафричке економије које зависе од трговинских веза са земљама Залива и дознака из њих суочавају се са слабијом потражњом за извозом услуга, логистичким уским грлима и смањеним дознакама.
Затварање Ормуског мореуза и оштећење регионалне инфраструктуре изазвали су највеће поремећаје на глобалном тржишту нафте у његовој историји
Ако повишене цене енергије и хране потрају, оне ће подстаћи инфлацију широм света. Историјски гледано, континуирани скокови цена нафте тежили су да повећају инфлацију, а смање раст. Временом, виши трошкови транспорта и улагања утичу на цене произведених добара и услуга. За многе земље које су тек приближиле инфлацију своме циљу, а још више за оне са стабилнијом инфлацијом, ово ризикује поновни период отежавајућих ценовних притисака.
И овде је образац неуједначен. У већем делу Азије и деловима Латинске Америке, где је инфлација била релативно ниска, виши трошкови енергије и хране тестираће отпорност очекивања, посебно у економијама са слабијим валутама и великим увозом енергије. У Европи, још један скок цена изазван енергијом дошао би поред постојећих притисака на трошкове живота, повећавајући ризик од упорнијих захтева за повећањем плата. У земљама са ниским приходима где људи троше велики део својих прихода на храну, посебно у Африци и деловима Блиског истока и Централне Америке, више цене хране носе акутне социјалне и економске трошкове.
Ако људи и предузећа у било ком од ових региона верују да ће инфлација остати виша дуже време, могу то уградити у плате и цене, што ће отежати обуздавање шока без оштријег успоравања. Рат тако повећава не само тренутну инфлацију, већ и ризик да очекивања постану мање чврсто усидрена.
Рат је пореметио финансијска тржишта. Глобалне цене акција су пале, приноси обвезница су порасли у главним развијеним економијама и многим тржиштима у развоју, несигурност се повећала, а ови потези су пооштрили финансијске услове широм света.
У Европи и многим тржиштима у развоју, виши приноси и шири кредитни „спредови” повећавају терет сервисирања дуга и компликују рефинансирање за владе и фирме. У подсахарској Африци и неким економијама са ниским приходима на Блиском истоку и у Јужној Азији, већ оскудне резерве и ограничен приступ тржишту чине спољне шокове за услове финансирања опаснијим, посебно зато што виши рачуни за увоз горива, ђубрива и хране повећавају трговинске дефиците и врше притисак на валуте. На Блиском истоку и шире, високи нивои дуга и строжији финансијски услови могу додатно повећати трошкове финансирања дуга.
Насупрот томе, развијене економије са дубоким домаћим тржиштима капитала и неки извозници робе са обилним резервама, попут Саудијске Арабије и Уједињених Арапских Емирата – или произвођачи робе из Латинске Америке попут Бразила и Еквадора – могу боље да апсорбују стрес на тржишту, чак и ако нису имуне на веће премије ризика.
Постизање равнотеже
Приликом обликовања својих одговора на овај шок, земље ће морати пажљиво да размотре равнотежу између заштите најрањивијих и очувања сигнала тржишних цена. Најновији Фискални монитор ММФ-а из априла ове године тврди да, с обзиром на то да је дуг већ повећан у многим земљама, фискална политика мора реаговати опрезно – пружајући подршку тамо где је потребно, а да јавне финансије не гура ближе ивици пропасти.
Пре рата на Блиском истоку, јавне финансије су већ биле оптерећене. Пандемија, шок цена енергије и хране из 2022. године и растући поремећаји у трговини оставили су владе са већим дугом, слабијим резервама и одложеним прилагођавањем. Чак и када су се економије опоравиле, фискалне позиције нису. Глобални раст је био снажан 2025. године, али није било значајног напретка у поправљању буџета. У многим земљама, дефицити су остали високи, дуг је наставио да расте, а камате су брзо расле.
Глобални фискални дефицит је остао на пет процената БДП-а у 2025. години. Бруто јавни дуг је порастао на 94 процента глобалног БДП-а и предвиђа се да ће прећи 100 процената до 2029. године, годину дана раније, него што се очекивало прошле године. Јавне финансије у многим земљама су слабије, него пре пандемије. Потрошња за камате је брзо порасла, са два на скоро три процента БДП-а за само четири године. Истовремено, јаз између средњорочних фискалних планова земаља и онога што би било потребно за стабилизацију дуга на глобалном нивоу се проширио.
Природа данашњих фискалних изазова се променила. Слабости више нису, углавном, цикличне или резултат привремених ванредних ситуација, већ су структурне: потрошња за безбедност, трошкови климатске и енергетске транзиције и растуће камате врше сталне притиске на буџете, док приходи нису пратили тај темпо.
У овом окружењу, сваки избор у вези са приходима и расходима има трајније последице. Чекање да сам раст обави посао је веома ризичан предлог. Када су притисци структурни, одлагање консолидације не купује време, и уместо тога сужава опције и повећава ризике.
Референтна прогноза стручњака ММФ-а претпоставља да ће поремећаји изазвани ратом попустити до средине 2026. године, али та претпоставка је неизвесна ( и рекло би се мало вероватна).
М.К. Бадракумар: Блиски исток се спрема за Трампов ционистички мандат
Да би проценио импликације, Фискални монитор ММФ-а разматра „оштрији” сценарио из Светских економских изгледа ММФ-а у којем цене нафте остају 100 процената више него што је пројектовано у 2027. години, инфлаторни притисци се поново јављају, а услови финансирања се пооштравају. Под овим условима, глобални јавни дуг премашио би за три године, који обухвата вероватан екстремни исход, 120 процената БДП-а, у односу на 117 процената у референтном сценарију Светских економских изгледа.
Фрагментација у трговини и финансијама може смањити раст и повећати трошкове финансирања. Политичка нестабилност може ослабити реформе и наплату прихода. И нагло преиспитивање цена на тржиштима, укључујући и сада доминантне акције вештачке интелигенције, могло би брзо да пооштри финансијске услове. Истовремено, док централне банке смањују своје билансе стања, владе морају више да се ослањају на приватне инвеститоре како би апсорбовале растуће емисије дуга, чинећи трошкове задуживања осетљивијим на промене расположења на тржишту.
Фискална дисциплина значи избор политика које штите „стабилност данас, а да је не поткопавају сутра”.
Ако владе одлуче да помогну компанијама и породицама које се суочавају са вишим трошковима енергије или хране, ова подршка треба да буде циљана и привремена, фокусирајући се на оне који су најизложенији и најмање способни да апсорбују повећање цена. Многе земље су током пандемије изградиле ефикасне мреже социјалне сигурности: ови механизми се могу – и треба – поново користити.
Земље са уским фискалним простором требало би да избегавају финансирање мера подршке додатним задуживањем. Бољи приступ је прерасподела потрошње у оквиру истих ограничења и давање приоритета потрошњи повезаној са кризом (што би могло бити политички изводљивије). Алтернатива је закључавање већег дуга и већих трошкова камата, што ће на крају приморати на теже изборе – или још горе, дестабилизовати тржишта државног дуга и погоршати услове данас.
Фискална дисциплина значи избор политика које штите „стабилност данас, а да је не поткопавају сутра”.
Фискалне и монетарне политике треба да буду чврсто координисане. Хитна потрошња не би требало да ствара нову агрегатну тражњу, тако да мере подршке не би поткопавале напоре централних банака да обуздају инфлацију.
Такође, широке мере попут субвенција за гориво, иако политички привлачне, су скупе, лоше циљане, тешко их је преокренути и подстичу већу потрошњу када је понуда ограничена – што додатно повећава глобалне цене.
Обнављање фискалне отпорности захтева кредибилну средњорочну консолидацију. То значи конкретне мере и реалан редослед, а не удаљене или променљиве циљеве. Притисцима на потрошњу потребно је директно се супротставити, неефикасности смањити и усагласити конкурентске захтеве. На страни прихода, проширење пореских основа, поједностављивање изузећа и јачање пореске администрације могу повећати приходе чак и у ограниченим условима.
Изазови су озбиљни, али су алати доступни. Добро осмишљени фискални оквири, већа транспарентност и јасна комуникација компромиса могу помоћи владама да изграде јавну подршку потребну за трајне реформе. Рано и одлучно деловање, биће кључно за очување стабилности у свету понављајућих шокова и повећаног дуга.
Геополитички изазови
Извештај ММФ-а о Светским економским изгледима и глобалној финансијсоиј стабилности, смањио је средином априла ове године прогнозу глобалног економског раста у 2026. години на 3,1 проценат, што је за 0,2 процента мање у односу на јануарску пројекцију, док је очекивани раст за 2027. годину остао непромењен на 3,2 процента. У питање је успоравање у односу на недавни темпо од око 3,4 процента у периоду 2024-2025. године и стабилизоваће се око тог нивоа у средњем року, испод историјског просека од 3,7 процената у периоду 2000-2019. године.
С обзиром на потешкоће у постављању доследних претпоставки у реалном времену, овај извештај представља „референтну прогнозу“, уместо традиционалног базног сценарија, засновану на претпоставци да ће рат имати ограничено трајање, интензитет и обим, тако да ће се поремећаји ублажити до средине 2026. године, (у складу са ценама „фјучерса” на робу од 10. марта).
У неповољнијем сценарију, уз већи и дуготрајнији раст цена енергије, глобални раст би могао да успори на 2,5 процената у 2026.години, док би инфлација достигла 5,4 процената, оценио је главни економиста ММФ-а Пјер-Оливије Гуринша. У још тежем сценарију, са већим оштећењима енергетске инфраструктуре, глобални раст би пао на око два процента, док би инфлација премашила шест процента до 2027. године. Глобална инфлација ће порасти на 4,4 процента у 2026. години и затим опасти на 3,7 одсто у 2027. години, што представља повећање у односу на претходне процене.
Без рата, глобални привредни раст би био ревидиран навише. Процене засноване на претпоставкама пре сукоба указивале би на раст од 3,4 процента у 2026. години, односно повећање од 0,1 процентна поена. Стога, смањење прогнозе за 2026. годину, углавном, одражава поремећаје изазване сукобом, делимично ублажене претходно снажним економским подацима и смањењем царина.
„Негативни ризици доминирају, чак и након што се један од кључних ризика већ материјализовао ‒ ескалација геополитичких тензија. Тензије би могле додатно да ескалирају, потенцијално изазивајући највећу енергетску кризу модерног доба, или би могли избити унутрашњи политички проблеми. Политичке напетости могу се повезати са променама у трговинским и другим међународним политикамаˮ, додаје се у процени.
Како се наводи, степен ризика по земљама се значајно разликује. „Промене раста и инфлације на глобалном нивоу релативно умерене, последице су знатно израженије у регионима погођеним сукобом и у рањивијим економијама, посебно у земљама у развоју које зависе од увоза сировина и већ имају структурне слабости. Прогноза раста за ове економије смањена је за 0,3 процентна поена за 2026.годину, док је за развијене земље углавном непромењенаˮ, додаје ММФ.
Независно од геополитике, трговински спорови могли би поново да ескалирају, а посебно се истиче значај ретких земних елемената у глобалним ланцима снабдевања као потенцијалне тачке сукоба. Такође, евентуално преиспитивање очекивања у вези са профитима од вештачке интелигенције или већа конкуренција могли би да смање инвестиције и изазову нагле корекције на финансијским тржиштима.
Већи фискални дефицити и раст јавног дуга, у условима већ ослабљених фискалних резерви, могли би да изврше притисак на дугорочне каматне стопе и финансијске услове. Слабљење институција, укључујући независност централних банака, може додатно повећати инфлациона очекивања, посебно у периоду раста цена.
Ефикасан одговор захтева комбинацију националних мера и међународне сарадње, са циљем јачања отпорности и флексибилности економија. Приоритет је очување стабилности цена и финансијског система, фискалне одрживости и спровођење структурних реформи без одлагања.
Централне банке треба да остану опрезне и спремне да делују одлучно, уз очување кредибилитета и јасну комуникацију, додаје ММФ. Фискалне мере треба да буду циљане, привремене и усмерене ка заштити најугроженијих, уз очување буџетске стабилности. Владе би требало да обнављају фискалне резерве кроз повећање прихода, рационализацију трошкова и ефикасније управљање ресурсима.
Оцене из ММФ-а
Светска економија је на граници фискалне одрживости због раста јавног дуга и глобалних шокова, а државама су потребне хитне реформе и пажљиво балансиране економске политике како би се избориле са овом ситуацијом, оценила је у априлу ове године управни директор ММФ-а Кристалина Георгијева у Вашингтону на Пролећном заседању ММФ-а и Групе Светске банке.
Према њеним речима, владе морају да убрзају реформе усмерене на привредни раст како би повећале продуктивност и ојачале отпорност економија на будуће кризе. „Снажна економија је најбољи амортизер шоковаˮ, додала је она, уз поруку да је након неутрализације тренутних поремећаја потребно обновити фискалне резерве. Она напомиње да се креатори монетарне политике суочавају са изазовом да одрже кредибилитет, балансирајући између очувања одрживости јавних финансија и заштите најугроженијих слојева становништва.
Ефикасан одговор на кризу захтева комбинацију националних мера и међународне сарадње, са циљем јачања отпорности и флексибилности економија
Георгијева оцењује да су многе земље, до сада, избегле широке и неселективне мере попут општих пореских олакшица, субвенција за енергију и контроле цена, али упозорава да се у појединим случајевима такве политике ипак уводе, укључујући извозне рестрикције и широко заснована пореска растерећења. Такве мере, иако мотивисане жељом да се ублаже последице кризе, могу да продуже период високих цена и додатно оптеретe јавне финансије.
Посебан нагласак стављен је на потребу да се, поред краткорочних одговора на шокове, не занемаре дугорочни фактори који обликују глобалну економију, укључујући геополитику, трговинске токове, технолошке промене, демографске трендове и климатске изазове.
На фискалном плану, Георгијева понавља да високи нивои јавног дуга већ дуже време ограничавају маневарски простор влада, али упозорава да је сада ситуација додатно погоршана кумулативним ефектом више узастопних шокова. За разлику од периода пандемије вируса корона, када је фискална подршка била широко примењена, тренутни контекст карактерише нагомилавање криза које су довеле дуг на ризично високе нивое.
Према проценама ММФ-а, глобални јавни дуг могао би да премаши 100 процената светског БДП‒а до 2029. године, што је ниво забележен последњи пут након Другог светског рата.
Георгијева оцењује да тренутни поремећај због рата на Блиском истоку представља „спор шок из 20. века у условима 21. векаˮ, јер физичка испорука енергената не може брзо да одговори на нагле промене на тржишту. Танкерима је потребно и до 40 дана да стигну до удаљених дестинација, попут острвских држава у Тихом океану, што додатно успорава стабилизацију тржишта.
Посебно су погођене азијске економије које у великој мери зависе од увоза енергената из региона Персијског залива. Поред нафте и гаса, већ се бележе несташице деривата попут нафте за петрохемијску индустрију и хелијума, што ствара додатне поремећаје у индустријским ланцима снабдевања.
Георгијева упозорава да ови проблеми неће нестати преко ноћи, чак и у случају брзог завршетка сукоба, због логистичких и транспортних изазова. Како би се ублажиле последице, ММФ препоручује државама да примене мере штедње енергије, укључујући подстицаје за коришћење јавног превоза, па чак и његово привремено бесплатно коришћење, као и ширу примену рада од куће, по узору на праксу током пандемије.
Георгијева истовремено очекује раст потражње за финансијском подршком, процењујући да би потребе земаља чланица у кратком року могле износити између 20 и 50 милијарди долара. Део тог износа односи се на проширење постојећих програма, којих тренутно има 39, као и на нове аранжмане за најмање десетак земаља, међу којима су многе из подсахарске Африке.
***
Економски утицај рата на Блиском истоку је глобалан и веома неуједначен. Исти шок може изгледати као неочекивани добитак у погледу услова трговине за неке земље, оптерећење платног биланса за друге и поновно смањење трошкова живота у појединим економијама.
Таква сложена преливања суочавају нас у време када многе економије имају ограничен простор за апсорпцију шокова. Многе земље су се већ суочавале са рекордно високим нивоима дуга, што је покренуло забринутост у вези са фискалном одрживошћу. Да би се управљало шоком и одржала отпорност, стога је важније него икад да земље усвоје одговарајуће политике. Економске мере морају бити пажљиво калибриране према специфичним потребама земље.
Земље са ограниченим резервама и мало фискалног простора за маневрисање, требало би да буду посебно опрезне. У овом кључном тренутку, ММФ, такође, појачава свој ангажман. Подржава чланице – посебно најрањивије – саветима о економским политикама, развојем капацитета и, где је потребно и у координацији са међународном заједницом, финансијском помоћи.
Дугорочна инфлациона очекивања су за сада стабилна, али краткорочни притисци расту, а даљи развој ситуације зависиће од трајања сукоба на Блиском истоку, стабилности ланаца снабдевања и ефикасности економских политика које државе буду примењивале.
Извор: Нови Стандард
