Пише: Јанис Варуфакис
Француска, Велика Британија, Сједињене Америчке Државе, па чак и Немачка, налазе се пред великим фискалним проблемима због растућих обавеза за пензије, програме социјалне помоћи и војне издатке које политичари не желе да смање, док истовремено одбијају да повећају порезе. Има људи који верују да демократија лоше утиче на фискалну разборитост, јер се демосу не може објаснити да треба да живи у складу са својим могућностима. Али постоји и алтернативно објашњење: прави узрок фискалних проблема је то што не живимо у демократији, већ у олигархији која нас повремено пушта да гласамо.
Слободни и поштени избори омогућују људима са слободним временом и новцем да освоје јавну функцију, али то се разликује од освајања власти. Након што буду изабрани, независна централна банка им ускраћује контролу над монетарном политиком, док већ преоптерећени буџети и страх од губитка поверења инвеститора ограничавају оно што се може учинити на пољу фискалне политике. Онда није чудо што се најталентованији међу нама радије одричу политичке каријере него да беспомоћно гледају последице рада сила на које немају утицаја?
У међувремену, примена техника екстракције се све више шири. У Француској, најновијем жаришту фискалних потешкоћа, богатство 500 најбогатијих породица је порасло са 6% националног дохотка 1996. на 42% 2024. Нешто слично догодило се и у остатку Европе, укључујући Немачку, па чак и скандинавска уточишта социјалдемократије.
Готово ништа од наглог раста богатства најбогатијих не може се рационално објаснити растом њихове продуктивности или ванредним предузетничким духом. Главни генератори концентрације богатства били су секуларно опадање реалних надница и пад великих делова популације у стање прекаријата. Ту су и нови начини на које велике компаније извлаче вредност из државе и деградирају јавне услуге, увећавајући будуће буџетске обавезе, као и нове могућности за избегавање плаћања пореза за најбогатије.
Док експлоатишу радну снагу и државне ресурсе с ефикасношћу каква се 50-их и 60-их година није могла ни замислити, власници капитала занемарују и премије сопственог осигурања – штеде на порезима захваљујући којима су државе успевале да контролишу незадовољнике и заштите власничка права. Поред тога, државе им покривају минусе када изгубе у казину, исплаћују им неодмерено високе накнаде за пружање све лошијих приватизованих услуга и одржавају у животу картеле некада јавних комуналних предузећа који вртоглавим подизањем цена додатно исцрпљују расположиве приходе већине.
Владајући политичари на то одговарају гомилањем непокривених обавеза за социјалну заштиту и пензије које се пребацују на терет све сиромашније државе, губећи тако подршку јавности. Када улагачи у обвезнице због тога очекивано побесне, медији се пуне упозорењима на долазећу дужничку кризу, уз често емитовање старих снимака грчких демонстрација против Међународног монетарног фонда и страних поверилаца. „Сви морају стезати каиш“, гласи порука, „да не бисмо постали нова Грчка“.
Наравно, када кажу „сви“ мисле на нешто друго. Мало ко се усуђује да јавно оспорава етичко утемељење аргумената за повећање пореза за супербогате, али чим се таква могућност помене, олигарси потежу свој крунски адут: ако нас опорезујете преселићемо се у Дубаи, Монако, можда и на Марс. Полазећи од аксиома да је то по себи лоша ствар, владајући политичари одмах попуштају и одустају.
Усред тог неравноправног класног рата, владе су стешњене између нервозних улагача у обвезнице и популиста који деле свакојака обећања и распирују националистичке страсти циљајући на изабране жртвене јарце – од самохраних жена које живе с мачкама и трансродних особа до муслимана, Јевреја и очајних избеглица.
Када дођу на власт, ксенофобични популисти подлежу селективној амнезији и заборављају на дато обећање да ће заштитити већину која страда. Позивајући се на наслеђене фискалне проблеме настављају с истим мерама штедње које су произвеле незадовољство које их је довело на власт и драстично смањују социјална давања. Људима смрвљеним превисоким дажбинама, експлоатацијом и недовољним надницама држе предавања о патриотској дужности да се смешкају и трпе. И, наравно, стезање каиша нимало не доприноси објављеном циљу фискалне консолидације, јер се пореске олакшице дају људима који су од избегавања плаћања пореза већ направили олимпијску дисциплину.
Да би базу одржали у стању разјарености и далеко од свих важних политичких одлука, инсценирају се гнусни призори окрутности према одабраним жртвеним јарцима, као пастиш средњовековног ауторитаризма који заноси према милитаризму, патријархату и наводном утицају божанског провиђења. Пошто је либерализам већ окаљан као учење о слободи елита да пљачкају све остале, апсолутистичка обећања „једног народа, једне странке, једног вође“ постаје нови идеолошки камен темељац.
Добри људи огорчени повратком сцена из страшне прошлости изливају се на улице у знак протеста, узвикујући „Не краљевима“. Мада призор великог броја људи који одбијају да прихвате Великог Вођу и његово отимање за власт делује охрабрујуће, тешко је бити оптимистичан.
У узвишеним хуманистичким говорима и жестоким уводницима у знак подршке покрету „Не краљевима“ упадљиво је одсуство анализе свега што је Доналда Трaмпа довело у Белу кућу: то је непромишљеност демократских барона који су у партнерству с Реганом, Бушом и сличнима манипулисали систем пола столећа, осиромашујући државу, маргинализујући раднике и терајући читаве генерације у живот испуњен трајном неизвесношћу.
Шта би се догодило ако би се центристи неким чудом вратили на власт? Судећи по досадашњим учинцима главне струје у Демократској странци у САД, Емануела Макрона у Француској и премијера Кеира Стармера у Великој Британији, незадовољним масама би вероватно поново било поручено да морају да се помире с тим да износи пензија више неће бити везани за индекс потрошачких цена, те да су смањења инвалидских давања неопходна да би се сузбили нерад и лењост.
Усмеравање пажње на краља, док се барони занемарују, неће спречити Трампа и његове имитаторе да наставе да гомилају феудалну моћ. Илузија о снажном лидеру који решава све проблеме неће се распршити докле год се одржава илузија да олигархија заиста нуди могућност демократског избора. Краљ је безбедан докле год се исти изазов не упути и баронима.
Извор: Project Syndicate
Превод: Ђорђе Томић/Пешчаник
