Свједоци смо разноразних ужаса које је ужас изазвао, борбе између људи који се вакцинишу и ових који се не вакцинишу. Цијела та прича изазива велику кризу и зато што је већ комуникација и енергетска ситуација уочи зиме у Европи катастрофална. Мој нови филм се појављује у тренутку једног од тих врхунаца борбе за голи живот.
Ово поручује за Спутњик академик и драмски писац Душан Ковачевић, на питање да ли је тематика његовог новог филмског остварења „Није лоше бити човек“ још више подстакнута тренутном здравственом ситуацијом у свијету када се са смрћу сусрећемо чешће него иначе. Готово као у његовим драмама.
Аутор култних филмова попут „Маратонаца“, „Балканског шпијуна“ и „Ко то тамо пева“ открио је и како из његове визуре изгледају свакодневна превирања на свјетској политичкој сцени, зашто не користи мобилни телефон али и због чега више вјерује животињама него људима.
Снимили сте филм након 18 година. Зашто сте чекали читаво једно пунољетство да поново обрадујете публику?
– Када сам почео да снимам овај филм, један пријатељ ми је рекао, а ја о томе нисам баш превише размишљао, да имам добар тајминг, односно да снимам филм који режирам сваких двадесет година. И то је стварно помало зачуђујуће. Пошто сам „Балканског шпијуна“ писао и режирао почетком осамдесетих година, а „Професионалца“ почетком двехиљадитих и сад ево 2021, 2022. године. Мислим да је то једноставно нека моја потреба када наиђем на неку причу која ми је занимљива и коју мислим да треба записати. А негдје вјерујем да бих ја оно што сам написао најбоље реализовао, тако да, етом десио се после 18 – 19 година нови филм и ако будем овако наставио, овим ритмом, значи негдје кад будем имао сто година излази сљедећи.
Ваше ново остварење „Није лоше бити човек“ окарактерисали сте као комедију са елементима трилера и она се ослања на ваш позоришни комад „Кумови“, али га сагледавате и као наставак вашег култног филма „Сабирни центар“. Који заједнички сегмент ова два дијела вас је довео до новог филма?
– Када сам прије извјесног времена радио једну причу која је сажета на основу неких есенцијалних ствари из свега што сам писао, почевши од „Маратонаца“ као првог озбиљног комада почетком седамдесетих па ево до данас, има неколико опсесивних тема које прате цјелокупан мој рад. Једна од њих, која је скоро доминантна, је питање људске егзистенције, односно конкретно живота и смрти. И тај судар, та граница између живота и смрти се већ у поменутим „Маратонцима“ издваја као нешто што је јако битно, наравно на један црно-хуморни начин, да би се касније та прича о људима који су на ивици живота или шетају том танком линијом између та два свијета, понављала у скоро свим мојим комадима. Као дјечак сам два пута прележао неке врло тешке болести и од тих болести се у већини случајева није опстајало на овом свијету, али ето неким чудом сам претекао и касније сам имао поприличне трауме јер се тога сјећам. Први пут се то десило кад сам имао пет, шест година, други пут кад сам имао десетак, да сам се нахватао страха који је прешао из свјесног у подсвесно и имао сам приличних проблема са мојим поимањем свијета и несигурношћу да се то све заједно неће поновити. Није онда чудо што сам се од „Маратонаца“ на извјестан начин ослобађао од неког сопственог страха и сопствене неке приче која има великих проблема са тим да је живот много компликованији и много озбиљнији него што нам се чини.
Да ли су та вјечна питања о животу и животу послије смрти још више подстакнута тренутном здравственом ситуацијом у свијету када се са смрћу сусрећемо више него иначе?
– Прије четири године смо се договорили да реализујемо овај филм. И тада није било ријечи, није било најаве, није било никаквог знака да ће се ово чудо десити и да ће наићи ово што највише личи на неку средњовековну кугу. У међувремену се догађа та прича и одједном филм почиње да добија нека друга значења јер, стварно, овај ужас који је захватио цијелу планету је нешто што је ново искуство и нова велика цивилизацијска трагедија. И сада ту почињу да се појављују разноразни ужаси које је ужас изазвао. Та борба између људи који се вакцинишу и ових који се не вакцинишу. Цијела та прича изазива кризу зато што је комуникација и енергетска ситуација уочи зиме у Европи катастрофална. Филм ће се појавити у тренутку једног од тих врхунаца борбе за голи живот. Ми то, наравно, кад сам почео да радим, нисмо ни слутили, ни знали, нисмо претпостављали да ће се то десити. И наравно да ће филм бити гледан из једног другог угла који је прилично трагичан. Трагичан је у том смислу да сам ја од нове године, па до данас остао без двадесетак људи, пријатеља или познаника с којима сам радио цио живот. Ето, само за ових десетак мјесеци отишло је најмање двадесет људи из моје професије. Не причам сад о још стотинак људи које сам познавао, а који су из неких других области. Једноставно, задесило нас је неко чудо које ће оставити јако дубок траг. Мислим да ће у економији ово бити неупоредиво горе и теже и да ће трајати много дуже него што је била она економска криза прије десетак година.
А поготову ће оставити велики и дубок траг на ментално здравље људи. Ево, већ се види код нас како људи „пуцају“ и шта раде и на који начин се понашају. То једноставно није нормално. Не може се никако друкчије објаснити него као посљедицом некакве болести. И сад, да ли је у тој цијелој причи присутна и манипулација са људима, на који начин се људи опредјељују за једну или за другу страну, ког су убјеђења, то је већ посљедица нечега што у нормалним ситуацијама ти људи не би радили. Али пошто је ствар ванредна и озбиљних је размјера, присутна је психијатријска поремећеност, онда ће се јављати и убудуће разноразни озбиљни ексцеси.
На који начин су се пандемија и изолација, односно карантин са којим смо суочени већ двије године одразили на ваш рад?
– На мој лични рад се није превише одразила зато што је мој посао једноставно усамљенички посао. Ја сам се и опредијелио за то да будем сам себи и слуга и господар. И то сам желио и тако се најбоље и осјећам и спољни свијет нема превелики утицај на оно моје радно мјесто које је као канцеларијско мјесто гдје имам сто, имам моје свеске. Ја још увијек пишем руком и писаћу заувијек. То је моја природа и мој начин рада. И на то ништа не утиче пуно. Прошао сам ја и кроз теже периоде у животу и сад имам исто један озбиљан здравствени породични проблем. Али све то кад сједнем за тај радни сто за тих два, три сата, колико обично радим, једноставно – нестане. И ја сам у неком паралелном свијету. У том паралелном свијету живим већ педесет и више година. И зато ја немам мобилни телефон, зато немам компјутер, зато немам ниједну другу ствар која би ме деконцентрисала, јер цио живот живим у том неком виртуелном свијету који је данас доминантан у свим видовима живота. Ја сам тај свијет имао прије компјутера, лаптопова и свега осталог у својој глави и бавио сам се тиме. И кад имам слободно вријеме онда не могу да сад из тог свијета који нон-стоп живим пређем у неки други паралелни свијет јер онда од живота не остане ништа.
Да ли је инспирацију било лакше наћи прије 30, 40 година или данас?
– Инспирација се у мом случају не тражи. Инспирација мене нађе. Ја никада нисам трчао за нечим што је тренутно актуелно, па сада ако се дешавају некакве друштвене или политичке игре или некакви догађаји који су битни да ја њих преписујем. Не, то је посао новинара. Пратите сваки дан шта се догађа и пишете о томе. Моја жеља је да пишем о човјеку универзално и да, као што сам радио овај филм, буде испричано тако да сјутра кад га буду гледали у Канади, Америци и Аустралији схвате ту причу као своју причу. Ако нема ту димензију, ја нећу тај филм или ту драму или ту књигу да пишем. Једноставно, сматрам да описивање својих кућних послова, својих кућних брига или само у оквиру своје земље је за неке друге послове и за неке друге озбиљне људе који се баве дневно политичким стварима. А умјетност по моме осјећању мора да буде универзална, у супротном је – за кућну употребу. А онда већ не морате да снимате филм о томе, то можете да испричате некоме у породици.
Која је будућност филма? Вијест да је руска филмска екипа на Међународној свемирској станици снимила ново остварење, окупирала је пажњу свјетске јавности. Шта је сљедеће? Снимање филма на Марсу?
– Није ријеч о неким новим технолошким чудима. Она се догађају нормално пратећи савремену технологију. Ви данас можете мобилним телефоном, који је толико усавршен, да снимите филм. Постоје фестивали гдје се приказују аматерски филмови или филмови који су снимљени разноразним чудним техникама и то ће се усавршавати. Али оно што је суштина филма и што је душа филма, то не зависи од технологије. То можете да радите и старом камером и најсавременијом камером. Прича је од памтивијека непромјенљива и она има тих неких седам сегмената на основу којих се заснивају сва дјела која је човјек до сада смислио, а то су велике теме као што је љубав, смрт, живот, рат… И тих великих седам тема ће заувек остати инспирација свих људи у будућности.
Ипак, да ли овај подвиг руске кинематографије сагледавате као трку у умјетности или трку у освајању Свемира између двије свјетске силе – Русије и Америке?
– Наравно да је трка. Трка је у свему. Трка је и између великих сила свакодневно. Ви видите како се на планети праве нове подјеле, како се демонстрирају нове силе, како се пријети, како се причају некакве приче које апсолутно нису тачне, могу рећи – глупости. Како овај чудни човјек – да не кажем неку тежу ријеч – предсједник Америке, пријети Кини, а из Авганистана је побјегао као миш.
То су неке ствари непојмљиве и наравно да те игре и обарање руку или вербалне пријетње до самих инцидената су биле, ево за наших живота ми их се сјећамо десетак. Али углавном се заврше на пријетњама, на псовкама и оно као комшије преко тараба. Извријеђају се, а онда се опет нађу и пију пиво.
За крај – да се вратимо на почетак. Колико заиста данас није или јесте лоше бити човјек?
– Тај филм је прича о пријатељству. Пријатељству једног човјека и једног пса. Ја сам живот, између осталог, посветио животињама. Са Вуком Бојовићем, дивним човеком, сам се дружио много година и одлазио у Зоо врт док је он још почињао да један ужасан простор претвара у оно што је потом проглашено за најбољи, најљепши градски врт у свијету. И Вук ми је онда тамо поклонио булевар што ми је један од највећих поклона које сам у животу добио за мој рад. А прије тога сам ја тај врт помињао у „Ко то тамо пева“, па је онда тамо сниман почетак „Андерграунда“, два филма која су остала за сва времена. И посвета је баш Београдском зоолошком врту у та два филма и то сам радио зато што сам тај врт волио од како сам дошао у Београд. И та прича у овом филму о пријатељству једног човјека и једног пса добија потпуно другу димензију када се филм одгледа. Ако буде све у реду, премијера ће бити 7. децембра.
Значи, закључак би могао бити: можда је боље бити пас него човјек?
– Све зависи од дана до дана. Неки пут човјек стварно изгуби вјеру у човјека. Никада ме ниједан пас није ујео а, Бога ми, људи су ме изуједали онако озбиљно, кроз цио живот. Тако да се ја више плашим људи него паса. То је, између осталог, моје осјећање и схватање свијета. Не бој се пса који лаје, бој се човјека који ћути.
Маша Радовић
Извор: Спутњик
