Пише: Борис Беговић
Тадашњи министар одбране Роберт Макнамара релативно рано је схватио да Америка у Вијетнаму не може војно да победи. Али је ту спознају задржао за себе. И насупрот том закључку, залагао са за појачавање америчког ратног ангажовања, тврдећи да је управо то потребно ради победе. Зашто је лагао, између осталог, откривају аутори његове биографије – браћа Филип и Вилијам Таубман – у биографији Макнамара у рату: Нова историја.
Како је Америка изашла из Вијетнама, добро знамо. Но, како је у њега ушла? Зашто је толико дуго водила рат осуђен на неуспех? Ко су били људи у америчком политичком врху који су одлучивали о томе? Један од најзанимљивијих од њих несумњиво је Роберт Макнамара, дугогодишњи амерички министар одбране током шездесетих година прошлог века (то се тамо сада назива „министар рата“).
Више од пола века касније, Макнамара је и даље оличење технократе: зналца о коме се бирачко тело не изјашњава, који се не бира, него поставља на одређену државну функцију. Недавно објављена биографија тог технократе Макнамара у рату: Нова историја, ауторског тандема – браће Филипа и Вилијама Таубмана (Philip Taubman & William Taubman. McNamara at War: A New History. New York: W. W. Norton & Company, 2025) прилика је да се наново размотри Вијетнамски рат – вероватно највећи амерички спољнополитички пораз у 20. веку, и личност Макнамаре, кључног учесника тог политичког подухвата.
Корпоративни рачуновођа
Макнамара је на министарско место дошао из корпоративног сектора, са места челног човека Форда. Председник Џон Кенеди га је поставио на место министра одбране, сматравши да све већом америчком војном машинеријом треба да се управља као корпорацијом. Од првог дана у Вашингтону, Макнамара је пленио својом појавом: паметан, образован, стручан, префињен у својим хладним анализама, без трунке емоција. Економиста по образовању, специјализовао се за управљачко рачуноводство, технику која користи бројке као основу за доношење стратешких пословних одлука и за сагледавања њихових резултата. Све, према филозофији тог рачуноводства, може да се квантификује, све су то бројке, па су онда одлуке егзактне. Без трунке сумње.
Борислав Коркоделовић: Како је Вијетнам два пута победио суперсилу
Након што је био један од кључних људи у смиривању Кубанске кризе 1962, Макнамарин углед бриљантног технократе значајно се увећао, исто као и моћ, самопоуздање и веровање у сопствени инстинкт, уз све очигледнију надменост. Почео је безрезервно да се допада самом себи
Први Макнамарин судар са суровом стварношћу спољне политике била је Кубанска криза из 1962. године. Ту се заиста добро показао. Био је један од кључних људи у америчком врху који је допринео да се криза смири, да се не разбукти у нуклеарни рат две суперсиле. Показало се да је у кризним условима Макнамара веома добро знао како да извештава председника, како да бира које ће информације доћи до њега, а које до других званичника, како да сарађује са другим државним службеницима, све ради тога да управо његово виђење буде кључно за председника при одлучивању. Показао је хладнокрвност, разум и разборитост при управљању земљом у кризним ситуацијама. Ни мање ни више него изузетни интелектуалац у Вашингтону – најбоље што Америка може да понуди. Његов углед бриљантног технократе значајно се увећао, исто као и моћ, самопоуздање и веровање у сопствени инстинкт, уз све очигледнију надменост. Почео је да се безрезервно допада самом себи. Сцена је била постављена.
Погрешна рачуница у Вијетнаму
И онда долази Вијетнам. Није Макнамара увео Америку у ту земљу, није ни његов непосредни претпостављени. Прилику да Америку поштеди Вијетнама имао је Хари Труман, када је Хо Ши Мин, на дан јапанске капитулације, прогласио независност Вијетнама, и председника САД, земље која и сама (нешто) раније прогласила своју независност, позвао да подржи тај потез. Уместо права Вијетнама на независност, Труман је признао право Француској на колонијалну империју и отворио пут у низ вијетнамских ратова за независност. Кенедијева администрација је сукоб вијетнамског севера (хомогеног, снажног и комунистичког) и југа (хетерогеног, слабашног и клептократског) доживела као одсудну битку Хладног рата, а Џонсонова је то само појачала и појурила – грлом у коприве.
Министар одбране је у свом рачуноводственом приступу и у Вијетнаму наставио да износи бројке, и почео да упоређује губитке, да броји мртве на својој и на другој страни. Једино је бриљантни рачуновођа заборавио да узме у обзир да се способност те две стране да трпе губитке драматично разликовала. Па је победила способнија
Резултат: Макнамара је применио управљачко рачуноводство – на Вијетнам. О коме у Вашингтону нико ништа није знао. Нити о противнику са којим су се суочили. Проблем са управљачким рачуноводством је што се оно заснива на улазним подацима, на бројкама, и резултат зависи од њихове поузданости. А у рату, многе бројке нису познате. Непријатељ не жели да их обелодани, а нарочито не жели да открије оно што је најважније и што никакво управљачко рачуноводство не може да обради: шта су му циљеви и шта је све спреман да поднесе за њихово остварење? У таквим условима, све квантификације су заснивање на претпоставкама и климавим нагађањима. Ништа ту више није егзактно, а ствара се илузија егзактности.
На првом кораку Американци нису добро проценили да је Хо Ши Мину основни циљ било уједињење земље, а не ширење комунизма. Па су онда још горе проценили на шта су све Вијетнамци спремни како би се земља ујединила и стекла истинску независност, за победу у народноослободилачком рату. Макнамара је наставио да износи бројке, и почео да упоређује губитке, да броји мртве на својој и на другој страни. Једино је бриљантни рачуновођа заборавио да узме у обзир да се способност те две стране да трпе губитке драматично разликовала. Па је победила способнија.
Дуго је америчка јавност веровала да Америка побеђује у Вијетнаму, или како је Макнамара говорио, да не губи рат. Његова репутација бриљантног технократе, неемотивног човека бритке памети, многе је људе уверила у то да не треба да верују себи, својим судовима и свом осећају, јер сигурно „када тако паметан човек тврди нешто друго, ми грешимо, мора он да зна нешто што ми не знамо“. Проблем је био у томе што је Макнамара релативно рано схватио да Америка у Вијетнаму не може војно да победи. Али је ту своју спознају задржао за себе. И насупрот том закључку, залагао са за појачавање америчког ратног ангажовања и за бомбардовање Северног Вијетнама, тврдећи да је управо то потребно ради победе.
Тек тридесет година по завршетку рата, Макнамара је, у својим мемоарима, изрекао да је Вијетнамски рат био нешто „погрешно, ужасно погрешно“. Но, под тим је сматрао да је погрешан био начин на који је Америка водила тај рат, али није мислио да је било погрешно то што је ушла у рат
Зашто је лагао? Правдао се Макнамара, знатно касније, на разне начине, али је питање колико је он сâм својим речима веровао. Очигледно да је за њега моћ којом је располагао била магично привлачна, а од ње би морао да се растане да је рекао истину, да се изјаснио против рата. Зато је лагао. А велики број Американаца послат је и погинуо у Вијетнаму, уз милионе Вијетнамаца, након што је Макнамара спознао да рат не може да се добије, али се и даље залагао за јачање америчког војног контингента.
Условно признање грешке
Тек тридесет година по завршетку рата, Макнамара је, у својим мемоарима, изрекао да је Вијетнамски рат био нешто „погрешно, ужасно погрешно“. Но, под тим је сматрао да је погрешан био начин на који је Америка водила тај рат, да је стратегија била погрешна, да се заснивала на погрешним претпоставкама, али није мислио да је било погрешно то што је Америка ушла у рат. Чак ни у том свом наводном преиспитивању Макнамара под знак питања није ставио примену управљачког рачуноводства.
Када се 1997. године састао са генералом Ђиапом, главнокомандујућим победничке војске, није имао стрпљења, описује се у књизи, ни да га саслуша – стално га је прекидао потпитањима о бројкама. Победник, генерал Ђиап цитирао је стихове вијетнамских песника, желећи да пораженом предочи дух који га је победио, али пораженог то није интересовало. Речити контраст. Макнамара, човек бројки, и Ђиап, човек мудрости. Толико о бриљантном интелектуалцу.
Но, има ли нешто од овог било какве везе са данашњицом. Интелектуалаца у Вашингтону више нема, сада тамо владају неки други, који уопште не баратају бројкама, већ се ослањају на свој осећај. Но, понавља се залетање грлом у коприве, сада на терену иранске теократије, бескрупулозних људи којима људски животи, животи сопствених грађана ништа не значе (и сами су их хладнокрвно побили). Ипак би било добро да неко у Вашингтону схвати која је то биљка у питању.
Извор: Радар
