Пише: Драган Гоздарић
Долазио је писац у свој крај, у Трепчу, са свитом из опћине. Одсједао је у стричевој кући. С њим су долазили и полицајци јер нису сви у селу вољели Михаила, био је ту и професор Милош Вулевић, његов интимус. “И ја им носим тањир сира, меса, ракије, да частим јер нема тко други. Рекох, ево и ја ћу да пробам први ракију да вас не отрујем”, прича нам Душко Јочић.
Нобелов комитет
Кад је писац осамдесетих година прошлог стољећа накратко свратио у село, прво се запутио према сусједовом воћњаку, педесетак метара ниже од родне куће. Застао је између стабала шљива и јабука; огледао се, као да тражи свој одраз у ниским крошњама воћака и усхићено, замало свечано рекао: “Већ су толике”, раширивши руке помало театрално, ђаволски.
Истодобно, био је то израз поштовања према насљеднику његових воћака. Био је најпревођенији писац у тадашњој Југославији, али то му је сад било мање важно. За вријеме бивше државе, присјетили су се они који су се о њему наслушали анегдота, а чак и да су измаштане припадале би једнако пишчеву свијету, у београдски хотел Југославија пристигла је делегација руских књижевника.
Мало прије њиховог доласка писац је пришао рецепционару, можда чак и конобару, и обазриво замолио: “Молим те, кад дођу ти људи да свратиш до нашег стола и обратиш ми се ријечима: Господине Б, траже вас телефонски из Нобеловог комитета.” И док су тако неко вријеме сједили, а руска делегација уз чашице вотке постајала све развезанија, ето ти конобара који поручи писцу да је на линији Нобелов комитет.
Настаде мук, осјетио се неки свечарски тренутак, писац се важно исприча и ето га у неколико хитрих корака код рецепције па одједном запита конобара: “Еј, јесу ли ме стварно звали?”
– Воћњак је садио Миодраг 1953. године – рече тај сусјед Јакша Варагић – ово је ракија од његових шљива и јабука – понуди.
На пишчеву стару кућу у селу Оклади опћина Бијело Поље давно је поставила омању плочу. На њој је посве обичан податак – име, титула, датум рођења и смрти. А подно те куће на сјевероистоку Црне Горе, на том брду на салашу трчи живот.
Затрчавају се Варагићеви унуци, њих осмеро, као вихор шумских вила – и те недјеље поскакују, цикћу и ламаћу рукама, чини се да се и дрвеће успут размахало, и одмахује им хуком као руком: хууу, хуууууууу!!!
На стару кућу Миодрага Булатовића у селу Оклади опћина Бијело Поље давно је поставила омању плочу. “Воћњак је садио Миодраг 1953., ово је ракија од његових шљива и јабука. Долазио је за живота овдје. Ми смо од њега купили имање: кућу у којој сад живимо, и воћњак, било је то власништво његове породице”, говори Јакша Варагић
– Долазио је за живота овдје. Ми смо од њега купили имање: кућу у којој сад живимо, и воћњак, било је то власништво његове породице. Отац његов је био шумар, добростојећа обитељ с много земље – прекине шумску бајку Варагић.
– Нас двоје смо се поштовали и имали пријатељски однос – потврдно кимне главом. – Он је врло ријетко пио ракију, тек да наздрави. Више је био аскет. Пред своју смрт, почетком 1990-их навратио је ујесен, читав дан смо сједили ту, ручао је, шетали смо, дошао је да обиђе имање. Да ли му је требао политички ангажман? Па ни Добрици није требао, али.., иако су то два свијета. Нема тадашњег великог књижевног имена који овдје није дошло. Бећковић, то му је био кум. За мене су “Људи са четири прста” фаворит, врло интригантно штиво, треба га добро растумачити. Све дотад су биле “играрије”, рекао бих припрема за ту књигу (према “Лексикону ЈУ митологије”, наведени роман продан је у данас незамисливих 180 тисућа примјерака.). Миодраг је имао своју визију свијета, као и свега осталог. Нијесмо тај дан толико о томе причали. Био ми је обећао свој комплет романа. Нажалост, прекасно – рече Варагић.
– Седамдесетих је била хајка на њега због споменутог романа. Дошао је из Париза с екипом Француза. Снимали су и овдје провели дан. Булатовић је био противник сваког система – нагласи.
Али није нагласио да је касније, како је то написао Мирко Ковач, “обожавао Милошевића као и већина српских писаца уложивши позамашне своте новца у српске банке, у облигације Зајма за Србију, који се показао вождовом пријеваром”.
Оклади није било партизански крај, више су се овуда скитали четници. Унаточ томе, било је и овдје породица гдје се један брат нашао на једној, а други на супротној страни.
Револуционар
Кемал Мусић, директор Јавне установе Ратковићеве вечери поезије у Бијелом Пољу, посинак је Мухамеда Мула Мусића, револуционара, рођеног 1915. године. Као завршени правник и члан Комунистичке партије 1938. рањен је у радничко-студентским демонстрацијама у Београду, протестирајући против режима Краљевине Југославије. Након извјесног времена и опоравка запутио се у Бијело Поље да припрема Тринаестојулски устанак 1941. године.
Тадашња муслиманска фашистичка полиција хапси га почетком 1942. и предаје Талијанима као значајног комуниста. Фашистички режим осуђује га на смрт стријељањем, одредивши за то локацију Патковог отока гдје су и иначе убијани комунисти.
Међутим, дјед Кемала Мусића био је један од уваженијих хоџа у бјелопољском крају. Успјело му је потплатити једну талијанску преводитељицу, која је одржавала интимну везу с тамошњим командантом талијанског корпуса. Тако је од стријељања спашен Муле Мусић.
Много је још невјеројатних детаља из његова живота. Робијање и затворски дани у Беранама, Колашину, Подгорици, Котору и Цетињу, потом Копру, Ријеци, Риминију, Песцари, Венецији, Сулмони, и кад га ни ту нису сломили, уручили су му карту, помислили су, карту у једном смјеру према нацистичком логору Дахау 1943. године.
У том логору, у којем је дочекао крај рата, био је подвргнут in vivo експериментима, којима се по прилици покушава установити колику муку може издржати људски организам. Након што се вратио из Дахауа, због посљедица тих експеримената готово је потпуно ослијепио.
Радио је испрва у Министарству вањских и унутрашњих послова Југославије у Београду, па је био директор Југославенског поморства. Ипак, већ почетком 1950-их година пријевремено је умировљен управо због сљепоће.
Супруга његова била је из обитељи Мокрањац, сестра од стрица, складатеља Стевана Стојановића Мокрањца. Она је пак преживјела београдски нацистички логор Бањицу. Муле, који је свој живот живио идеалистички, за идеје комунизма и социјализма, није касније имао нити је тражио било какве привилегије.
Послије се дистанцирао од партије, живећи скромним животом у Београду, доживјевши 90 година. Написао је два романа и рукопис “Сјећања”. Овдје изложен текст настао је из приче његовог посинка Кемала за сусрета у Бијелом Пољу.
Мулина је супруга знала рећи да нису обичан пар. Због мужевљевог хендикепа, цијело је вријеме проводила с њим, било у казалишту или каванама.
* * *
На Ратковићевим вечерима поезије након ратова 1990-их и Дејтонског споразума први пут су се сусрели пјесници из Србије, Хрватске и Босне и Херцеговине. Ипак, та је манифестација дуго носила хипотеку контроверзне јер је 1993. Награду Ристо Ратковић тадашњи жири додијелио Радовану Караџићу, касније осуђеном ратном злочинцу.
Правна битка за одузимање награде осуђенику за геноцид, коју је Мусић као директор пролазио замало цијело десетљеће, окончана је тек прошле године. Савјет Ратковићеве вечери поезије једногласно је одузео награду Караџићу на сједници одржаној 6. новембра 2025. године, поступајући по закључку Скупштине општине Бијело Поље од 2. октобра.
У Бијелом Пољу постоји Парк пјесника. Ондје је и биста реченог писца Булатовића, али и до попрсја изливен епски пјесник и гуслар Авдо Међедовић.
Кемал Мусић радио је десетљеће и пол као новинар београдског Данаса, затим у односима с јавношћу у Опћини Бијело Поље; написао је десетак књига, углавном прозе и из своје струке – културологије. Приредио је избор из поезије Ћамила Сијарића, Риста Ратковића, Исмета Реброње, избор из црногорске кратке приче, различите монографије. Кемал је стрпљив и елоквентан, широког знања и упућен.
– На Харварду је обрањено 180 докторских дисертација на тему епике Авда Међедовића – каже.
Његов јуначки еп “Женидба Смаилагић Меха” има више од 12 хиљада стихова. Авдо је у поводу вјерских муслиманских празника гуслао по кућама. Не постоји хомеролог који се није бавио Авдом Међедовићем.
Поставило се питање да ли је Илијаду и Одисеју могао створити човјек који није био писмен. Авдо Међедовић није био писмен и тако је захваљујући том гуслару ријешено хомерско питање. Прије првог свјетског рата то је установио хомеролог Милман Пери, а Алберт Лорд послије Другог свјетског рата.
* * *
Једна црвена звијезда петокрака на брду Ћуковац надвила се изнад града. Њезина конструкција висока је пет метара. Почетком 1990-их у том дијелу Црне Горе представљала је симбол који је требало одстранити. Тако каже прича. Као и да је писац Миодраг Булатовић ту петокраку најприје назвао црвена жаба, а затим порно звијезда.
Бјелопољски комунист Душан Кљајевић узео је пушку и одлучио бранити ту петокраку од резервиста. Били су то добровољци који су за викенд журили ратовати на подручје Херцеговине и око Дубровника па би при повратку неки од њих запуцали и на звијезду, коју су донедавно носили на капи у џепу униформе.
Непознате су све методе којима је Кљајевић бранио звијезду, али свакако је преживио. Једног дана му је дозлогрдило па је заједно с конструкцијом звијезду довезао и прислонио уз властиту кућу у насељу Љешница. Дуго је тако стајала, да би је напосљетку преузело комунално подузеће.
Око двије хиљаде и неке та је петокрака поновно враћена на старо мјесто, сређена и угланцана након што је била на више мјеста изрешетана. О том је случају црногорски редатељ Момир Матовић снимио кратки документарни филм “(По)рађање једне нације”.
Овдје не смијете поменути четништво. Или само у позитивном смислу. Требало је да се подигне споменик Павлу Ђуришићу, ратном злочинцу из Другог свјетског рата, у Заостру. Затим је уклоњен и волшебно нестао – испричао нам је Кемал Мусић у Бијелом Пољу
Муслимани су у Бијелом Пољу аутохтони, али су данас, за разлику од прије 1990-их, мањина. У самом граду видљиви су споменици антифашизму, док се на згради Поште чува грб Југославије.
Одувијек се овдје причало о међунационалном складу и добрим вјерским односима па је Бијело Поље прије двадесетак година од Мисије ОЕСС-а добило међународну награду као најтолерантнији град у југоисточној Еуропи. Али је ли доиста тако? Кемал Мусић упућује да су данас у Црној Гори на снази националистичке странке.
– Овдје не смијете поменути четништво. Или само у позитивном смислу. Требало је да се подигне споменик Павлу Ђуришићу, ратном злочинцу из Другог свјетског рата, у Заостру – каже. – Затим је уклоњен и волшебно нестао. Мислим да је овдје у политичком смислу Српска православна црква највећа организација – додаје.
Нисам на једном мјесту чуо да је СПЦ у Црној Гори формирала владу и да одређује тко ће бити министри. Али, то је јавна тајна.
Племенским стазама до Лалића
Душко Јочић, помало уврнуто, шаљиво или полуозбиљно, тко би га знао, рече: “Сигурно нисте упознали луђег деду.” Затим балансирајући на једној нози превали неколико десетака метара преко уске нестабилне скеле што повезује руб шуме изнад брзе рјечице, имена – Требачка.
“Рођен сам у Трепчи 15. 11. 1956.; издекламира и матични број. Држављанин сам Црне Горе, али сам подријетлом Србин. Зато не могу да причам за себе да сам ванземаљац. Нијесам политички ангажиран.”
Прије пуног десетљећа Јочић је скинуо радну куту, опрао руке, и одјенуо чисту одјећу. Око њега лежали су штављена кожа, дамске торбице, јакне, ловачка опрема, кожне пресвлаке за намјештај.
Опростио се на мјесту шефа кројачнице у погону у Беранама. Радио је ондје пуних 27 година. Данас збраја пензију од 450 еура. Као и његова супруга Марина, с којом се упознао радећи на кожној галантерији. Родитељи су тројице синова.
Јочићи су пристигли с Косова у 13. стољећу. Потјечу од братства Миомановића. За сјевер Црне Горе, спомен на братства и племена изазива неку врсту поноса.
У Трепчи постоји спомен-дом писца Михаила Лалића, аутора “Лелејске горе”, “Заседе”, “Злог прољећа” и других романа. Ничим није обиљежен, нитко не зна у којим приликама се тај дом отвара и што је у њему.
– Гдје је била Лалића кућа? – питам Душка, кад смо прешли споменуту рјечицу.
– Ево је овдје – рече стојећи на празном шумском хумку на тзв. Пеовића ливади, око којег су остала тек два велика бабуља (камена) као знак некадашњег живота.
– То је зидано – суви зид, без малтера и бетона; горе је било дрво, кров од дрвета покривен. Био ти је он сиротиња, и богу тешка – објасни.
– Сваке године бих га срео и почастио и он би ми рекао: Сине, дабогда летио. Не ишао, него летио. Кад ти мене овако среташ, а једино сам ти муке задавао јер си морао да читаш моје књиге у школи.
Долазио је писац некоћ у свој крај са свитом из опћине. Одсједао је у стричевој кући. С њим су долазили и полицајци јер нису сви у селу вољели Михаила, због његових дјела и прије свега због антифашистичког усмјерења, затим и професор књижевности, његов интимус Милош Вулевић.
– И ја им носим тањир сира, меса, ракије, да частим јер нема тко други. Рекох, ево и ја ћу да пробам први ракију да вас не отрујем – прича Душко.
– Да оћеш да нас трујеш, ти не би долазио ту него би послао све ово по некоме – казали су шалећи се опћинари, а можда и полицајци.
Душко им зажели добродошлицу, проба ипак ракију, а Михаило га упита: “Тко ти је отац?”
– Мајо – одговори Душко.
– Њега не знам – каже Лалић. – А ђед?
– Радован.
– Е, ђеда сам знао.
Затим још рече: ово имање је твоје, ради га, нитко те ништа не тражи… ово преко ријеке.
Много касније, након смрти писца Михаила Лалића 1992., Душко је склопио уговор с његовом широм обитељи којој плаћа сто еура годишње за имање које је било у Михаиловом власништву. Сије кукуруз и сади крумпир, исплати му се. И онда Душко здваја: “Пуста земља, Лелејска гора, Свадба, Зло прољеће, Епистолае сенилес, задња књига, али сам је дао сестри у Аустралију.”
– Све нације и вјере су добродошле – поштуј своје и туђе – додаје.
Било је у његовој обитељи и четника, али и устаника за вријеме Другог свјетског рата. Један његов комшија с друге ливаде, иначе нежења, пожали се да “човјеку бране да постави споменик Павлу Ђуришићу на своје имање”.
– Треба да му бране – рекох том типу.
– А што? – одговори овај (као) забринуто.
– Па зато што је, благо речено, био крајње негативна личност – бацам удицу.
– Многи нијесу били позитивне личности – снађе се.
– Не можемо се сложити око подизање тог споменика – отповрнем.
* * *
Беране су маркезовска Колумбија. Све је овдје фантастично и страшно истовремено. Кад се разглаба о политици, она је у контрасту с топлом добродошлицом према дошљацима. Трешњевик; снијег се задржао откако је пао почетком децембра на 1.700 метара надморске висине.
– Није се нитко пожалио досад на каву – рече Спасоје, радник у рестаурацији Зевс док носи мирисну џезву и коцку шећера.
– Мој газда је ово купио прошле године у јуну. Прије тога сам радио на Комовима сезонски. Сад сам за стално запослен. Овдје има девет апартмана. Долазе углавном странци.
Па настави монолог:
– Ми држимо националну храну, качамак, гулаш, фриганице, пите, кувано месо на сељачки начин, кромпир, сир домаћи, сланину, хљеб домаћи, само да се најавите. Не замрзавамо, скувамо и одмах служимо. Омладине нема, напустили су ове крајеве, ми тражимо радника и не можемо га наћи. Држава не помаже онога кога треба, већ онај тко може да ради прима двеста еура социјалне помоћи и наравно да онда неће да ради. Ја немам никаква примања ако не радим. Друго, гледа се политички, особито овај наш крај. Ови сад на власти врше претресе, насиље – ДПС је био дупло бољи.
– Како то? – питам.
– Ја сам човјек Србин, српски говорим, српско писмо пишем, православне сам вјере. Политичари су овдје завадили народ – каже.
– Човјек сваки мора да буде свјестан и да поштује светињу. Нема везе јел’ то џамија, храм, православна или црногорска или католичка црква. Ништа мене та џамија не смета ако ја поштујем своју цркву. То је њихова вјера, обред, и зашто би мене сметало. Крв је иста, црвена, ми смо људи – дода Спасоје.
У Веруши изнад Лијеве Ријеке, одакле потјече црногорско племе Васојевића, добили смо необичну молбу. “Пошаљи неки допис Пленковићу и Милановићу, реци поручио је Васојевић Вешовић, да не зановетају савез са Албанцима и Косоварима”, насмија се Дарко Вешовић
– Још овдје у Црној Гори није било рата и то ваљда олакшава ствари – додам.
– Богами јест, то је мало… било је рата, било је – каже тише. – Из многих кућа овдје ишло се на ратиште: дубровачко, херцеговачко или на Косово. А то што су политичари прикрили да Црна Гора није била у рату, то није тачно. Ја сам био три мјесеца на Косову, преко Суве планине до Пећке патријаршије. А моја браћа на дубровачком и херцеговачком ратишту. И кажу, није било рата – како не, имам документе да сам учесник. Онај тко је 1941.-1945. био четник, био је издајник. У задњем рату да нисам отишао на ратиште опет – издајник. Сад ме претресају, кућу моју тражећи оружје, пронашли су стару пушку из 1922., сад опет сам издајник. Слободно унесите те информације. Ово вријеме човјек не може да схвати. Само смо добили позив и мораш да идеш. Мене је привела војна полиција – правда се.
– Што им је сметао споменик Ђуришићу? То је паника била јер ако сам за Ђуришића, ја сам издајник. Једна обична биста која…, па и то су људи били. Што си добио – комунизам, а што да је комунизам изгубио? Ти четници су били паметни људи, више су доктората имали и школованих људи него што су имали комунисти – тврди.
Као да види упитнике изнад моје ускухале главе.
– Постоје неки злочини који су ти учинили у Другом рату? – подсјетим га.
– Злочини? Који? Пуно људи су четници спашавали. Шта су радили комунисти? Моје стричеве и ђедове су поубијали. Брата мога ђеда – мирно каже.
Тако сам забиљежио на сјеверу. Тамо гдје је мучно слушати неке тврдње. И никад не знаш тко се шали. Или тко је озбиљан; као полуозбиљна молба коју сам добио у Веруши изнад Лијеве Ријеке, с мјеста откуд потјече црногорско племе Васојевића, гдје су села празна или полупразна и све се подређује туризму.
“Пошаљи неки допис Пленковићу и Милановићу, реци поручио је Васојевић Вешовић, да не зановетају савез са Албанцима и Косоварима”, насмија се Дарко Вешовић.
За вријеме Тита није било идеално, рећи ће даље, живјело се добро, а сад знате како…, можемо хиљаду мана наћи. И налазимо, налазимо.
Извор: Портал Новости
