Piše: Svetlana Slapšak
Skoro da se ne može drugačije nego homerski opisati „ono nešto“ što je za 24 sata obuzelo bivšeg predsednika republike. Sam je rekao da ga nije obuzeo bes, nego gnev: hajde da se zadovoljimo srdžbom, koja u nijansama značenja podrazumeva upravo ono što smo čuli – šištanje, nekontrolisano urlanje, prigušenu psovku, prostački način obraćanja. Kada televizija emituje samo zvučni snimak uz fotografiju (isto i Brnabić), stvari su po analogiji nezgodne: gledala sam sliku Papadopulosa na ekranu i slušala njegovu srdžbu ujutro posle upada tenkova i krvavog obračuna na Politehnici u Atini, kad je postalo jasno da diktatura pada. I druga su poslednja obraćanja na televiziji bila takva. Na početku Ilijade, ojađeni sveštenik sam, uz obalu hučećega mora, izlaže svoje tegobe…
No, bivši predsednik republike razumeo je da mora da se založi za svoje i njegov osnovni instinkt, da vara druge, nije se mogao uzdržati. Tako je javnost ipak saznala zašto srdžba. Zato što je nekoliko osumnjičenih (nisu još ni optuženi) „terorista“ pušteno iz zatvora da u kućnom pritvoru sačekaju nastavak procesa. Apelacioni sud izvršio je ovaj neoprostivi zločin. Marija Vasić, kojoj po njegovim rečima nije ništa, nego jede i pije, i drugi, kome su u zatvoru razbili nos na dva mesta, treba ne samo da odsede, nego treba da budu mučeni, ponižavani, odmah osuđeni; dok njima sistem daje sve ugodnosti i komfor, oni dečaci-momci-mladići koji su samo branili svoju svojinu (partijsku), trunu u zatvoru već četiri meseca. Ma je li mogućno da je to isti zatvor? Biće da je podeljen na dva odeljenja, Memla i Mišlen (sa tri zvezdice). A ako je normalni narod Srbije već progutao bicikliste u kombijima i maratonce u autodomovima, zašto ne bi i Mariju Vasić na kavijaru i Dom Perinjonu? Pa i vreme je bilo da se konačno otkrije ko to vodi zaveru protiv bogomdanih političara SNS-a uz pomoć Hrvatske i nekih drugih sila koje će se otkriti na samom kraju – očekivano, rektor i Nataša Kandić, sa milijardama evra iz znaseotkuda. Uz te prave teroriste, opozicija. I onda prevara, obećanje povećanja minimalca, penzija i proseka, tako da na kraju svi zaluđeni shvate da će do kraja godine imati bar po hiljadarku više. Ko je izdržao srednji deo sa opelom-panegirikom-uspenjem sebe, svaka čast. Samo duševno opterećeni analitičari mogli su još da sačekaju i slično od lika Brnabić. Moram da se hvalim! Ujutro se onda, posle okrepljujućeg sna i dvadesetak stihova Ilijade, mogla proveriti osoba sa mikrofonom zataknutim za zadnjicu i revija tikvana, sa obaveznim reklamiranjem gazde od televizije i njegovih dostignuća u mjuziklu i raketnoj industriji. I da li je mogućno da smo još tu?
Izgleda da da. Sudeći po ritmu kupovanja nekretnina u opštini Ljubljana i na slovenačkoj i tršćanskoj rivijeri, nije da im nije jasno. Bilo bi lepo da njihove patnje samo hučeće more zna. Neverovatna učestalost najviših posetilaca iz EU daje uverljiv dokaz da je ta karta ispala iz igre, bar dok je ova vlada na vlasti. A njojzi se prosvetlilo da je još najefikasnije da pred diskretni izlazak iz lonca (tarana i tirani) potpuno pokvari probavu preostalom narodu.
Ako vlast još ne zna da li bi požurila ili ne, ostali bi mogli nastaviti pokret u normalnosti: posle ovih šest meseci, sve što je povezano sa školovanjem nepovratno je odvojeno od vlasti. Prekidanje blokada čak bi moglo biti još jedan dokaz pobede tog odvajanja, jer bi se na mestima školovanja uspešno nastavile iste misli, ideje, dogovaranje, nastupanje, sve što je nepobitno pokazalo gde su pamet, dobre prakse, stečena bliskost i svi drugi kvaliteti koje je pokret stvorio ili probudio.
Srdžba je pokazala da vlast, čak i kad se odrekla svojih prerogativa, voli kad neko gladuje, pati, životari i ćuti, a po komandi riče, i da ne voli one koji su veseli, duhoviti, razumni, igrivi, slobodni i solidarni. Pobeda je ovih drugih, što omogućava i pauzu, i iznenadni skok, i sve što ljudima padne na pamet – jer ima na šta da padne. Ima jedna stara pesma Dionisa Savopulosa, „Ljubav radi za socijalizam“.
Izvor: Peščanik
