Piše: Vladimir Đukanović
Evropa je ponovo na raskrsnici, ali ne onoj iz evropskih bajki sa vinskim putevima i lavandom, već na raskrsnici očaja, između stagnacije, birokratije, industrijske nostalgije i iluzije o jedinstvu. U januaru 2025. Evropska komisija je objavila veliki strateški dokument, nazvan „Kompas konkurentnosti“, koji zvuči kao da će Evropu voditi ka prosvetljenju. U realnosti, to je pokušaj da se parče papira predstavi kao zamena za stvarnu moć i odlučnost koje nema. Ideja je da se evropska ekonomija revitalizuje i ponovo učini konkurentnom. Da li će uspeti? Iskreno, teško.
Nakon pandemije, činilo se kao da je Evropa shvatila lekciju – zadužila se i sipala milijarde u ekonomiju, glumila jedinstvo i solidarnost. Po ko zna koji put Evropljani su mislili da je pravo ujedinjenje iza ćoška. A onda je došla invazija Rusije na Ukrajinu i raznela poslednje ostatke evropskih ekonomskih iluzija. Cene energije su eksplodirale, Nemačka je shvatila da je zavisna od Putinovog gasa, a cela EU se uhvatila za glavu shvativši da joj nedostaje strateška autonomija u svemu – od čipova do đubriva. Ipak, recesija je izbegnuta, inflacija je snižena, a evropski lideri su slavili preživljavanje kao da su otkrili vakcinu protiv gluposti.
Problem je što smo u 2025. sa realnim rastom od jedva 1%, i to zahvaljujući Španiji, dok nemačka privreda tone brže nego što novi premijer uspeva da sastavi rečenicu bez da pomene stabilnost. Francuska ima ideje, ali ne i pare, Italija ima pare koje ne zna da iskoristi, a Istočna Evropa se sve više pita zašto stalno igra po pravilima koje neko drugi piše. A da stvari budu još gore, Tramp se vratio u Belu kuću, što u Briselu izaziva paniku. Većina evropskih levičarskih luzera ga prezire, ali nemaju muda da mu to u lice i kažu. Ta količina besramnog šlihtanja i promene mišljenja kako se Trampu ćefne je već deo političkog folklora. Najbogatija regija sveta, sa najobrazovanijim građanima nije u stanju da pronađe političku formu koja će se uspešno nositi sa novom geopolitičkom realnošću. Lideri im više liče na blagajnike i sekretare u nekom razredu srednje škole, nego ozbiljni, edukovani ljudi sa ekonomskim i organizacionim iskustvom.
Ali Tramp nije glavni problem. Ni rat u Ukrajini. Ni inflacija. Glavni problem Evrope je hronično, duboko ukorenjeno odsustvo konkurentnosti. Dvojica Italijana, Mario Dragi i Enriko Leta, napisali su ozbiljne izveštaje u kojima su detaljno objasnili šta sve ne valja. A sad Evropska komisija pokušava da isfolira da ima plan. Ključne ideje zvuče logično: više inovacija, fleksibilnija zelena tranzicija, manje birokratije, sigurnije snabdevanje energijom i sirovinama. Ali svaki pokušaj da se Evropa reformiše liči na pokušaj da se Titanik okrene rukom; teoretski moguće, ali praktično… ne baš.
Svi znaju da Evropa ima sjajne naučnike, odlične univerzitete, gomilu patenata, i tonu love u bankama. Ali ne zna kako da spoji istraživanje sa tržištem. Evropski startapi odumiru jer nemaju pristup rizičnom kapitalu, dok američki i kineski giganti gutaju tržište. Evropa ima novac, ali ne zna šta s njim. Kapitalna tržišta su fragmentisana, svaka država čuva svoje propise kao relikvije, a dok se Brisel bori za jedinstvo, 300 milijardi evra evropske štednje svake godine odlazi van granica Unije. Istovremeno, strani investitori kupuju evropske firme, a domaći političari se pitaju kako je do toga došlo.
Ako uporedimo ekosistem startup-a u SAD i EU, činjenice su poražavajuće. Prema istraživačkoj kući “Krančbejs“ u Sjedinjenim Američkim Državama postoji 2.361 Venčur kapital firmi koje imaju 271 milijardom dolara za plasman. To znači da prosečno postoji 4,9 miliona dolara dostupnih po startupu i 23 startapa po jednoj VC firmi. Drugim rečima, američki startup ima daleko veću šansu da dođe do para i da brže raste.
S druge strane, Evropa ima samo 199 VC firmi koje upravljaju sa 44 milijarde dolara. To je 1,1 milion dolara po startupu i čak 199 startapa po jednoj VC firmi. Drugim rečima, evropski startupi se takmiče za pažnju vrlo malog broja investitora i suočavaju se s ozbiljnim manjkom para. Nema dovoljno fondova, nema dovoljno kapitala, a konkurencija za ono što postoji je brutalna.
Ove razlike nisu samo brojke — one oblikuju čitave ekosisteme. U Americi, dostupnost kapitala omogućava osnivačima da rizikuju, eksperimentišu, brzo pivotiraju i ponekad naprave jednoroge. U Evropi, startupi su primorani da rade više sa manje, da se oslanjaju na grantove, državnu pomoć ili da se muče kroz butstrap fazu mnogo duže. Mogućnost za rast postoji, ali zahteva mnogo više snalažljivosti i često traje znatno duže. Zaključak je jednostavan: ako si startup u Evropi, igraš istu igru, ali sa tegom od 50kg na leđima.
Evropa pokušava i da izbalansira svoju zelenu agendu sa realnostima industrije. Žele da sve bude „Made in Europe“, ali ne znaju kako da to izvedu kad su cene energije tri puta veće nego u Americi, a svaka nova regulativa donosi još formulara i još inspektora. S jedne strane zelene obaveze, s druge strane fabrike koje beže u Teksas. Brisel tvrdi da ima rešenje, ali samo u saopštenjima.
Ideja o ekonomskoj sigurnosti je najnoviji fetiš – da ne zavisimo ni od koga, a da ostanemo otvoreni prema svima. Deriskovanje umesto dikaplinga, kažu. Šta to znači u praksi? Pa, da ćemo i dalje kupovati iz Kine, ali ćemo se truditi da imamo plan B. Problem je što plan B ne postoji, osim ako se ne računa novo otvaranje rudnika u Srbiji i Bugarskoj, što opet vodi do lokalnih protesta i evropskog paradoksa: hoćemo sirovine, ali ne i rudnike. Hoćemo jeftine proizvode ali nećemo da rizikujemo ama baš ništa.
Birokratija je posebna priča. Evropska komisija obećava smanjenje administrativnog tereta za 25%. Svi aplaudiraju, dok u pozadini raste broj dokumenata koje firme moraju da podnose za svaku glupost. U Briselu, svaka nova inicijativa za „pojednostavljenje“ završava kao PDF od 300 strana sa pratećim pravilnikom. Iako postoji iskrena želja da se nešto promeni, jasno je da su sami sebi najveći neprijatelji. Sistem je dizajniran da proizvodi dokumente, ne rezultate. I dokle god evropski birokrati pišu reforme koje ih same potkopavaju, napretka neće biti. A u Vajomingu, u SAD, svaki nerezident SAD može da otvori firmu za $250 dolara, bude oslobođen svih poreza, i da posluje po čitavom svetu. Koliko kapitala ti je potrebno? NULA! A Slovenija, kao veliki ekonomski gigant zahteva početni ulog kapitala od 7.500 evra. Genijalan način da se ostane konkurentan.
Evropa ima strategiju. Ima čak i zakone koji treba da sprovedu tu strategiju. Ali nema političku volju, nema zajednički impuls, nema lidera koji bi rekao: sada ili nikada. Sve zavisi od toga da li će ključne zemlje: Nemačka, Francuska, Italija, prestati da glume nacionalne solo igrače i konačno igrati kao tim. Ako to ne uspe, Kompas konkurentnosti će ostati još jedan primer briljantne analize i katastrofalne implementacije.
Evropa zna gde je problem. Ali pitanje je da li ima hrabrosti da nešto zaista promeni. Jer imati kompas ne znači ništa, ako nemaš kapetana, ako je posada u rasulu i ako brod nema goriva. A Evropa trenutno više liči na kruzer koji plovi punom brzinom ka sledećem ledenom bregu, nego na brod koji zna gde ide.
Izvor: Fejsbučenje
