Piše: Svetlana Slapšak
Tri slovenačke institucije, Mirovni inštitut – Inštitut za sodobne družbene in politične študije, Inštitut za kulturne in spominske študije ZRC SAZU i Kulturni center Danilo Kiš napisale su javno pismo, osudu ponašanja Marte Kos, komesarke za proširenje EU, zbog sastanka sa Aleksandrom Vučićem, bivšim predsednikom Srbije. Saradnice i saradnici ovih ustanova zahtevaju da Marta Kos javno izrazi solidarnost sa pokretom za pravnu državu u Srbiji.
Marta Kos je odgovorila logičnim pitanjem: a s kim da razgovora u Srbiji, na najvišem institucionalnom nivou? Jest logično… ali, predsednik vlade je u ostavci, predsednik države više je puta izjavio da prestaje da to bude čim se pojavi dokaz o postojanju, upotrebi i posledicama upotrebe soničnog oružja. Kako se pojavilo mnogo dokaza za svaku od ovih tvrdnji, predsednik može biti samo u odstupu, odnosno bivši. Komesarka dakle formalno nije imala pravo da se sastaje sa ovom dvojicom, još manje je mogla da se nađe sa drugom stranom, koja nema predstavnika. Marta Kos je doduše pomenula da se našla sa nekom nevladinom organizacijom, bez navođenja imena, što nije dobro, jer je transparentnost osnova delovanja NVO. Mnogo pametnije bilo bi da se komesarka sastala sa slovenačkim ambasadorom i na osnovu celovitog predstavljanja dala instrukcije o vođenju tihe diplomatije u periodu burnih promena. U svetlosti evropske politike, koja se užasno ulenjila u prihvatanju novih članica, najbolje bi bilo da se sačeka rešenje krize, u kojem bivši predsednik Srbije neće imati nikakvu ulogu i da se sa novim legalnim predstavnicima započnu istinski korisni pregovori. Ili, još mnogo bolje, da se pregovori u njenoj službi prvo vode sa manje kriznim državama – kandidatkinjama. Među mnogima, među kojima sam i ja, vlada radost što je krizno vrenje u nekoliko kandidatskih država upravo počelo…
Ukratko, Marta Kos se još više upetljala: po razumnoj i ličnoj proceni – što je inače jedan od prerogativa evropskog činovništva – ostaje pitanje zašto je htela da se nađe sa likom koji govori o svojoj budućoj knjizi kao o svetskom hitu, o mitingu u Beogradu koji će biti najveći ikada u Srbiji, i o tome kako je bio jedini strani gost ikada primljen na najvišem nivou u EU. No krivica izvesno nije samo njena, najveći deo odgovornosti snosi onaj isti najviši nivo u EU, sa providnim razlozima. Svi su ih pročitali. Pohlepa umesto solidarnosti, nadutost umesto jednakosti, birokratija umesto demokratije… No, fondovi su još uvek bogati, dostupnost kroz Scilu i Haribdu projekatskog jezika još uvek prilična, možda je još nešto ostalo od ideja negde po arhivima. Nešto o čemu treba razmišljati, kada se situacija u Srbiji unormali. Odakle uopšte perverzna ideja da se bivšem predsedniku Srbije omogući da zgrabi slavu ulaska u EU?
Raspoloženje prema EU u pokretu otpora je mlako, to zaista nije teško primetiti. Svaka veza između bivšeg predsednika Srbije i EU je dakle štetna za EU. Politička procena i izabrani trenutak ne mogu biti gori, komesarka je po svojoj savesti, sa raspoloživim informacijama i osnovnim diplomatskim obrazovanjem morala da na dobiveni zadatak odgovori primedbama i kritikom, čime bi pokazala svoju savest i odgovornost. Ovako je u velikoj meri zaslužila gorku molbu da pokuša da manje šteti, ako već ne može ili neće da pomogne.
Šta EU da traži u Srbiji? Svoju pamet, prvobitne principe, etičke i ekološke granice međusobnog izrabljivanja članica, sve što je kolonijalizam (da bi se istrebio), posebno kulturni. Tvrd orah, nesumnjivo: da je BiH primljena odmah posle rata, bilo bi sve mnogo jednostavnije. Umesto više mudrosti, danas EU ludi oko naoružavanja. Ukratko, neka sačeka da se stvari dovoljno napumpaju, da bi se ispumpale, da se izdinstaju i na tihoj vatri ravnomerno ispohuju, pa da se onda vidi šta i koliko je upotrebljivo za kandidatkinje.
Izvor: Peščanik
