Piše: Svetlana Slapšak
Ovaj stari kalambur, nastao u poznim šezdesetim godinama prošlog veka, tek je nedavno dobio jedno novo i sasvim perverzno značenje, koje uistinu vraća u neke zamisli iz onoga doba. Postao je glavni neprijatelj režima, gnezdo zavera, otrovni izvor politike kao nečega najgoreg – univerzitet: stvar se toliko zahuktala da je bivši predsednik republike zavapio da treba podržati privatne univerzitete, jer su državni postali opasni po državu, a i mnogo je koštaju. Privatni su mirni, zarađuju za sebe, doprinose širenju kulture fikusa i promenili su, u smislu samoodrživosti, značenje diploma – naravno ne svi. U svakom slučaju, nisu teret za državu.
Ova slika je naravno sumnjiva, već zato što je stvara vlast koja o državnosti malo zna, premda su joj puna usta nje. U borbi protiv podmuklog i očito veoma unezverujućeg neprijatelja, postao je popularan floskul (pažnja, reč je muškog roda!) da univerziteti ne smeju imati veze sa politikom, odnosno ako hoće da se bave politikom, neka napuste univerzitet, dakle sebe. U nekom smislu to je preslikavanje stvarnosti, jer veoma mnogo političara zaista nema nikakve veze sa univerzitetom, neki zbog lažnih diploma i akademskih naziva, neki prosto zato što do univerziteta nisu ni došli. Odnos je očito ambivalentan – jedni su o obrazovanju lagali i varali, drugi su nedostatak skrivali – i na kraju nešto dobili, jer su sada sumnjivi oni koji su po svaku cenu hteli diplome. To je prvi, ali nije ni poslednji ni najveći paradoks.
Drugo, razdvojenost politike i univerziteta čista je besmislica, zato što je čitava humanistika, zajedno sa performativnim umetnostima, povezana sa politikom, jer ju proučava, prikazuje i kritikuje; zašto bi postojali fakulteti političkih nauka, diplomatske škole i slično, ako univerzitet ne sme da se bavi politikom? Šta sa političkom filozofijom, kojom se bavio Zoran Đinđić? Na šta bi bez te veze ličila prava? A tek istorija? Trik glupih na vlasti proziran je: udaraju nas floskulom po glavi, da ne bismo primećivali upravo suprotno, kako politika hoće da uguši slobodnu akademsku misao i za to koristi bilo koje sredstvo. Između ostalog, neguje najgoru medijsku kloaku koja se proglašava „nacionalnom“ i na njoj nastupa. Tamo ljudi, koji bez znanja i morala sede već decenijama u foteljama, proglašavaju studente „foteljašima“ i u otvorenoj korupciji neguju provokatore („decu“), koju na kraju poseti i evropska komesarka. Zašto? Da upozna drugu stranu? Druge strane nema, tamo je predsednik koji je obećao da će otići ako se otkrije da zvučni top postoji, ministar koji hvali policiju dok za njim teku snimci premlaćivanja i maestralno tupa prostakuša koja se užasava nad živopisnom rođendanskom tortom.
Odnos sa univerzitetom nezgodan je za većinu država, još od doba kada su se države i crkve natezale oko univerziteta, uvek na račun profesora. Mesta gde se sistematski misli, organizovano istražuje i predaje, u najboljem slučaju pomeranjem i širenjem granica znanja, najveći su neprijatelji svake vlasti. Daleko sam od toga da idealizujem univerzitet, uključujući i beogradski – prošle su decenije ćutanja, kukavičluka i otvorene saradnje sa silama zla: reakcija današnje vlasti, sad kada se konačno suočava sa pretnjom pameti, kao što su se komunisti uplašili 1968, jeste otkrivanje i proganjanje te pretnje – kao i 1968. Tada je proturena pričica o tome kako univerzitet kuje zaveru istovremeno sa ibeovcima, ostacima poražene buržoazije i zapadnim ekstremistima; danas je neprijatelj maglovit, jer Srbija nema nikakve spoljne politike, i jedino što se može ponuditi su Hrvati.
Pre skoro šezdeset godina bio je neko ko je umeo i da ćuti, da bi na kraju izazvao kozaračko kolo kod manje pametne – nažalost, većine – studenata i profesora. Profesori, oni drugi, maltretirani su; studenti, oni najizrazitiji, poslani su u zatvor, nešto više od dvesta ih je u Beogradu ostalo bez pasoša, upravo kad je svetska omladina nagrnula u Avganistan i sve do Indije tražeći odgovore na svoja pitanja: relativno mali trošak za tadašnju državu, koja nije znala ni smela da iskoristi potencijal nove misli. Država danas, vođena direktno od onih koji su rasturili prethodnu, mora da plati neuporedivo više. Pruža joj se još relativno malo mogućnosti da se izvuče bez velike štete – no napadom na univerzitete i studente, koji su je nadigrali i pokazali joj kako se vodi politika, pokazala je da ni toliko ne ume. Unezveritet je kratkotrajan: univerzitet u manje-više istom obliku postoji već od 9. veka naše ere. Nema sumnje o predmetu nade.
Izvor: Peščanik
