Пише: Светлана Слапшак
Скоро да се не може другачије него хомерски описати „оно нешто“ што је за 24 сата обузело бившег председника републике. Сам је рекао да га није обузео бес, него гнев: хајде да се задовољимо срџбом, која у нијансама значења подразумева управо оно што смо чули – шиштање, неконтролисано урлање, пригушену псовку, простачки начин обраћања. Када телевизија емитује само звучни снимак уз фотографију (исто и Брнабић), ствари су по аналогији незгодне: гледала сам слику Пападопулоса на екрану и слушала његову срџбу ујутро после упада тенкова и крвавог обрачуна на Политехници у Атини, кад је постало јасно да диктатура пада. И друга су последња обраћања на телевизији била таква. На почетку Илијаде, ојађени свештеник сам, уз обалу хучећега мора, излаже своје тегобе…
Но, бивши председник републике разумео је да мора да се заложи за своје и његов основни инстинкт, да вара друге, није се могао уздржати. Тако је јавност ипак сазнала зашто срџба. Зато што је неколико осумњичених (нису још ни оптужени) „терориста“ пуштено из затвора да у кућном притвору сачекају наставак процеса. Апелациони суд извршио је овај неопростиви злочин. Марија Васић, којој по његовим речима није ништа, него једе и пије, и други, коме су у затвору разбили нос на два места, треба не само да одседе, него треба да буду мучени, понижавани, одмах осуђени; док њима систем даје све угодности и комфор, они дечаци-момци-младићи који су само бранили своју својину (партијску), труну у затвору већ четири месеца. Ма је ли могућно да је то исти затвор? Биће да је подељен на два одељења, Мемла и Мишлен (са три звездице). А ако је нормални народ Србије већ прогутао бициклисте у комбијима и маратонце у аутодомовима, зашто не би и Марију Васић на кавијару и Дом Перињону? Па и време је било да се коначно открије ко то води заверу против богомданих политичара СНС-а уз помоћ Хрватске и неких других сила које ће се открити на самом крају – очекивано, ректор и Наташа Кандић, са милијардама евра из знасеоткуда. Уз те праве терористе, опозиција. И онда превара, обећање повећања минималца, пензија и просека, тако да на крају сви залуђени схвате да ће до краја године имати бар по хиљадарку више. Ко је издржао средњи део са опелом-панегириком-успењем себе, свака част. Само душевно оптерећени аналитичари могли су још да сачекају и слично од лика Брнабић. Морам да се хвалим! Ујутро се онда, после окрепљујућег сна и двадесетак стихова Илијаде, могла проверити особа са микрофоном затакнутим за задњицу и ревија тиквана, са обавезним рекламирањем газде од телевизије и његових достигнућа у мјузиклу и ракетној индустрији. И да ли је могућно да смо још ту?
Изгледа да да. Судећи по ритму куповања некретнина у општини Љубљана и на словеначкој и тршћанској ривијери, није да им није јасно. Било би лепо да њихове патње само хучеће море зна. Невероватна учесталост највиших посетилаца из ЕУ даје уверљив доказ да је та карта испала из игре, бар док је ова влада на власти. А њојзи се просветлило да је још најефикасније да пред дискретни излазак из лонца (тарана и тирани) потпуно поквари пробаву преосталом народу.
Ако власт још не зна да ли би пожурила или не, остали би могли наставити покрет у нормалности: после ових шест месеци, све што је повезано са школовањем неповратно је одвојено од власти. Прекидање блокада чак би могло бити још један доказ победе тог одвајања, јер би се на местима школовања успешно наставиле исте мисли, идеје, договарање, наступање, све што је непобитно показало где су памет, добре праксе, стечена блискост и сви други квалитети које је покрет створио или пробудио.
Срџба је показала да власт, чак и кад се одрекла својих прерогатива, воли кад неко гладује, пати, животари и ћути, а по команди риче, и да не воли оне који су весели, духовити, разумни, игриви, слободни и солидарни. Победа је ових других, што омогућава и паузу, и изненадни скок, и све што људима падне на памет – јер има на шта да падне. Има једна стара песма Диониса Савопулоса, „Љубав ради за социјализам“.
Извор: Пешчаник
