Piše: Filip Lemojn
Preveo: Miloš M. Milojević
[Članak je objavljen na autorovom blogu pre stupanja na snagu dvonedeljnog primirja, kada se navršavao prvi mesec izraelsko-američkog rata protiv Irana; međutim, mnogi uvidi o dinamici činilaca američke politike koji određuju američko ponašanje u međunarodnim odnosima, potencijalnoj šteti ukoliko se rat produži i rasprostiranju štete koje umanjuje mogućnosti kasnije korekcije američkog vođenja spoljne politike ostaju relevantni uprkos trenutnom zatišju, prim.prev.]
Proteklo je oko mesec dana od kada je otpočeo rat protiv Irana i hteo bih da podelim nekoliko zapažanja o njemu. Kada su SAD i Izrael napale Iran, nadao sam se da će to biti kratak sukob zato što sam mislio da bi Tramp mogao da okonča rat posle nekoliko dana i da bi Iranci mogli da se saglase da ga ne produže, ali to se nije desilo, uprkos činjenici da Tramp govori kako Iran zaista želi da postigne dogovor te da postoje određeni diplomatski kontakti usmereni ka okončanju sukoba. Sada verujem kako je malo verovatno da se rat brzo okonča pošto obe strane nailaze na podsticaje koji čine brzo okončanje rata teškim.
Da je samo do njega, najpametnija stvar koju bi Tramp mogao da uradi u ovom trenutku jeste da objavi pobedu i proglasi okončanje rata. Ljudi bi mu se podsmevali jer je kukavički ustuknuo a da nije postigao ono što je na početku objavio da će postići, što bi u tom slučaju očigledno bilo tačno uprkos tome što bi njegove pristalice to pokušavale da opovrgnu. Međutim, cene bi se vratile na uobičajeni nivo posle nekoliko meseci, ljudi bi produžili dalje i posle godinu dana teško da bi se iko i sećao sukoba.
Zbog čega mislim da je malo verovatno da se rat brzo završi?
Nažalost po Trampa, Iranci se takođe pitaju u ovoj stvari i oni imaju snažan podsticaj da produže rat sve dok ne nanesu toliko veliku ekonomsku štetu da svaki američki predsednik dobro razmisli pre nego što izvede sličan potez. U suprotnom, oni imaju dobre razloge da misle kako će SAD i Izrael doći ponovo za nekoliko meseci ili najdalje za nekoliko godina. Sve dok Iranci ne budu mogli da osiguraju da Izrael i SAD neće biti u prilici da povremeno kose (mow the lawn) napadima na njihovu zemlju, ne mogu se nadati da će imati normalan ekonomski život (i još manje da će moći da razreše političku krizu koja obremenjuje zemlju barem od kraja devedesetih godina 20. veka ali je dosegla akutne razmere poslednjih nekoliko godina).
Jedini garant koji mogu obezbediti jeste sposobnost da izazovu dovoljno ekonomskih nedaća SAD da učine ideju vođenja rata sa Iranom ponovo politički odbojnom (politically toxic). Ključno je da nisu samo tvrdolinijaši oni koji imaju razloge da podrže ovakvu strategiju, zato što čak i umereniji činioci u Iranu, koji su kritikovali politiku „isturene odbrane“ koja podrazumeva finansiranje ispostava širom regiona i koji su zagovarali održavanje odnosa sa Zapadom pre rata, neće se saglasiti sa obustavljanjem ne samo iranskog nuklearnog programa već i programa razvoja balističkih raketa nakon onoga što se već desilo.
Naravno, ovakvo razborito promišljanje je lakše izvesti kada vaša zemlja nije razarana i kada poslednja trojica koji su donedavno obavljali vaš posao nisu ubijeni. Stoga, zavisno od onoga kako se stvari budu razvijale Iranci mogu da se saglase sa okončanjem rata pre nego što je dosegnuta tačka u kojoj su naneli dovoljno štete svetskoj ekonomiji. Oni su takođe pod snažnim vojnim i ekonomskim pritiskom, i, iako mnogi ljudi izgleda da misle kako to nije važno (možda zbog mita da američko bombardovanje nije prisililo Vijetnamce na severu da učine ustupke tokom Vijetnamskog rata), svako ima tačku pucanja i Iranci po tome nisu izuzetak. Ali u ovom trenutku izgleda da nisu ni blizu te tačke i, iako bi Tramp verovatno voleo da okonča rat pre nego što oseti pritisak glasača (koji ne žele da plaćaju više cene na benzinskim pumpama) republikanaca u Kongresu (koji ne žele da se sunovrate na novembarskim izborima) i američkih saveznika (koji ne žele da njihove ekonomije budu uništene), on izgleda da je spreman na tako nešto samo ukoliko Iranci prihvate onakve uslove kakve nisu spremni da prihvate zato što, uprkos onome što stalno ponavlja, oni ne misle da su već poraženi.
Stoga, mislim da pre nego što rat može da se okonča, obe strane moraju da pretrpe još mnogo štete zato što dok se to ne desi njihove pozicije će i dalje biti veoma udaljene. Rizik predstavlja to što ukoliko nijedna strana ne bude sposobna da prinudi drugu stranu da okonča rat po njenim uslovima, jedna od njih će biti u iskušenju da dodatno eskalira u nadi da će iznuditi ustupke od druge strane povećavajući na nju pritisak, što verovatno neće delovati i može zapravo da učini okončanje rata težim. Posredi bi bio još snažniji efekat zablude o nepovratnim gubicima (sunk cost fallacy), po kojoj delatnici koji pretrpe neki trošak ne žele da se povuku jer bi time trošak postao nenadoknadiv. Posebno me brine da Tramp neće odoleti iskušenju da razmesti američke kopnene trupe u Iranu, što bi se, vrlo verovatno, pretvorilo u košmarni glib jer bi one stalno bile uznemiravane dronovima i raketama, ali bi sa druge strane njihovo povlačenje delovalo kao debakl sve dok se Iranci ne saglase sa ustupcima na koje po svoj prilici nisu spremni čak ni po, po Amerikance, najboljem zamislivom scenariju.
Sada, ovo ne bi bila masivna invazija slična onoj koju su SAD izvele na Irak 2003. godine (zato što bi tako nešto zahtevalo višemesečne pripreme i ništa tako do sada nije obavljeno), ali mislim da je vrlo verovatno da će se u nekom trenutku američke trupe iskrcati negde u Iranu, i kada se to bude desilo nemoguće je reći šta će dalje uslediti. Mnogo ljudi je uvereno da nikakva operacija kopnenih snaga ne dolazi u obzir, to je sigurno šta su zagovornici ove gluposti obećavali kada su je otpočinjali, ali ne mislim da je to tako očigledno kako možda izgleda.
Havijer Blas: Tramp sada ima svoju sopstvenu naftnu imperiju
Kada je NATO odlučio da bombarduje Srbiju 1999. godine, donosioci vojnih i političkih odluka bili su uvereni da će biti potrebno svega nekoliko dana pre nego što Milošević ustukne.
Osim što se to nije desilo, Srbi su odbili da se povinuju, i nekoliko nedelja kasnije, nije se ni nazirao kraj i Klintonova vlada je počela da priprema planove za kopnenu invaziju zato što je alternativa bila potpuno sramoćenje ukoliko se kampanja okonča pre nego što se Srbija saglasi sa uslovima koje je NATO postavio. Da ste pitali američke zvaničnike pre rata da li će ikada izvesti kopnenu invaziju na Srbiju, kategorički bi odbacili tu mogućnost, ipak pred kraj su je ozbiljno razmatrali i, da Rusija nije isposlovala dogovor kojim se rat završio pod uslovima NATO, moguće je da bi to i uradili. Poenta je da, čak kada i deluje da rat nosi niske rizike, nikada ne možete znati kuda će vas odvesti. To je zato što rat sa sobom nosi stvaranje dinamike koju ne kontrolišete menjanjem podsticaja na načine koji čine da ono ste na početku niste smatrali mogućim na kraju deluje neizbežno.
Štaviše, iako je Tramp možda započeo rat, taj rat više nije samo njegova stvar i to ne samo zato što se u celoj stvari pitaju i Iranci. Zapravo, većina ljudi u američkom establišmentu koji su zaduženi za nacionalnu bezbednost verovatno ne bi podržala Trampovu odluku da napadne Iran, ali oni mnogo brinu o „kredibilitetu“ što ih čini posebno osetljivim da podlegnu zabludi o nepovratnim gubicima. Stoga, sada kada su SAD u ratu možete biti sigurni da će mnogi od njih insistirati na nastavljanju rata sve dok se Iran ne povinuje i da će se protiviti okončanju rata pre nego što Vašington bude iznudio dovoljno ustupaka od Irana. Takođe je verovatno da se, čak i ukoliko SAD ponude okončanje rata povratkom na pređašnje stanje, status quo ante, Iranci neće saglasiti sve dok im SAD ne pruže formalne garancije da ubuduće neće dolaziti do sličnog napada i niko u Vašingtonu se nikada neće sa tako nečim saglasiti.
Ljudi u vašingtonskom spoljnopolitičkom establišmentu takođe razumeju da, ukoliko SAD pokleknu pre nego što Iran načini ustupke, Iranci će uspostaviti poziciju odvraćanja spram SAD i to nije nešto što će ljudi u Vašingtonu lako prihvatiti. Kao što sam već objavio, to je upravo razlog zbog čega postoji podsticaj da Iran nastavi vođenje rata sve dok SAD ne ustuknu. To nije baš mustra za brzo razrešenje sukoba, blago rečeno. Sada, to ne znači da Tramp neće odustati ukoliko ili kada ekonomska situacija dosegne tačku ključanja i pritisak postane nesnošljiv, ali to je moćan činilac koji će ga učiniti nepopustljivijim i možda će voditi daljoj eskalaciji.
Nemam pojma kako će se ovaj rat okončati i ne verujem da je bilo kome to poznato. Samo ne mislim da će se brzo okončati, i upravo iz tog razloga, mislim da je vrlo teško znati kako će se okončati zato što se u međuvremenu može odigrati mnogo toga nepredvidljivog a verovatno će se i odigrati ukoliko sam u pravu i ukoliko rat potraje neko vreme. Moguće je da će, držeći Ormuski moreuz zatvorenim i napadajući energetsku infrastrukturu u Zalivu, Iran nametnuti tako velike ekonomske nedaće SAD i ostatku sveta da će uspeti da prinudi Trampa da odustane a da ne iznudi značajne ustupke. Ukoliko SAD ne budu mogle da u najskorije vreme otvore Ormuski moreuz, uslediće rasulo. Izgleda da mnogi ljudi veruju da je moguće ukloniti deset miliona barela nafte dnevno sa međunarodnog tržišta preko noći, da ne spominjemo veliki udeo svetskog snabdevanja prirodnim gasom, bez većih posledica, ali to je potpuno deluzivno. Ukoliko se saobraćaj ne obnovi brzo ovo će proizvesti monumentalnu energetsku krizu koja će biti još gora ukoliko se stvari otrgnu kontroli i obe strane počnu da jedna drugoj napadaju energetsku infrastrukturu. Jedino pitanje jeste da li će SAD uspeti da umanje pretnju koju Iran predstavlja po pomorski saobraćaj kroz Ormuski moreuz kako bi on mogao da se nastavi pre nego što se haos proširi i Trampova glupost izazove svetski ekonomski sunovrat.
Artur Snel: Bilo je i čudnijih stvari – američko slučajno preuzimanje Venecuele
Zašto mislim da je ovaj rat glup?
Nije bilo razloga da se rizikuje takva katastrofa izazivanjem rata sa Iranom. To je relativno slaba država koja ne predstavlja pretnju po SAD sve dok one stoje podalje od njenih poslova, u koje inače nemaju razloga da se mešaju. Jedino pitanje u vezi sa Iranom oko kojeg SAD imaju razloga da budu zabrinute tiče se mogućnosti da Iran razvije nuklearno oružje, i to ne zato što bi mogao da napadne nuklearnim bombama SAD, Evropu ili čak Izrael (što se naravno nikada neće desiti zato što, bez obzira šta mislili o iranskom vođstvu, ono nije pokazalo žudnju da počini nacionalno samoubistvo), već pre zato što bi moglo da izazove trku u nuklearnom naoružanju u regionu i da potkopa režim neširenja nuklearnog oružja. Međutim, ne samo da je ovo pitanje išlo ka rešenju pre nego što se Tramp povukao iz Opsežnog zajedničkog plana delovanja (Joint Conprehensive Plan of Action, skraćeno JCPOA ili Nuklearni dogovor) 2018. godine, već su pregovori o ovom pitanju nastavljeni i kada su SAD i Izrael napali Iran. Bilo je dosta vremena da se pokuša pronalaženje mirnog rešenja zato što Iran ni na koji način nije mogao brzo da proizvede nuklearno oružje. Osim u vezi sa tim pitanjem, SAD nisu imale razloga da se umešaju. Razumem zbog čega se Izraelu ili Saudijskoj Arabiji ne dopada da se Iran petlja u njihov komšiluk preko svojih regionalnih militantnih ispostava, ali ne vidim kako to predstavlja američki problem, još manje nešto oko čega bi Evropljani ili Azijci trebalo da brinu.
Iran je relativno slaba zemlja i nije ozbiljna pretnja po SAD, ali je i dalje zemlja od devedeset miliona stanovnika sa pravom državom i industrijskom ekonomijom, ne militantna skupila ili krhki personalistički režim koji će se obrušiti čim primi prvi udarac. Zbog svog geografskog položaja i značaja Ormuskog moreuza, drži cev pištolja prislonjen uz slepoočnicu svetske ekonomije. Pošto ne može da se nada da pobedi u konvencionalnom ratu protiv SAD i Izraela, očigledno je od trenutka kada su javno naznačili da je ovo za režim egzistencijalni rat da će pribeći jedinom sredstvu kojim imaju šanse da prinude SAD na odstupanje, a to je zatvaranje Ormuskog zaliva i raznošenje svetske ekonomije. Stoga, struktura koristi i cene rata sa Iranom je izuzetno asimetrična, zbog čega ga je bilo glupo otpočeti. Čak i da je sve proteklo savršeno dobro i da je režim brzo pretrpeo survavanje te da ga je brzopotezno zamenila prozapadna vlada, što nikada nije bilo naročito verovatno da će se desiti, korist koju bi SAD i Zapad uopšte uzev imali bila bi minimalna, a svaki scenario osim najpovoljnijeg bio bi sklopčan sa ogromnom štetom.
Još jednom ponavljam, ukoliko se Ormuz ne otvori brzo, govorimo o jednom od najvećih šokova na ponudu na tržištu energenata. Šteta koja je već sada zgotovljena premaša bilo koju korist koju bi SAD mogle kasnije da isposluju, barem u poređenju sa onim što bi mogle isposlovati bez rata, da ne govorimo o tome koliko će sve to koštati ostatak sveta. I to je samo ono što je već sada gotova stvar, ali skoro da je izvesno da će postati gore i možda mnogo gore, zato što ne deluje da će se rat brzo okončati. Ova glupost verovatno će srezati pola procentna poenta svetskog ekonomskog rasta ove godine čak i ukoliko se bude odigrao najpovoljniji scenario a, ukoliko stvari zaista krenu po zlu, možda ćemo se suočiti sa svetskom recesijom. Ukoliko zaista krenu po zlu, izazvaće građanski rat u Iranu i destabilizovaće Bliski istok tokom više godina, što će možda izazvati još jedan izbeglički talas. Voleo bih da ljudi koji neprekidno brbljaju o iranskim regionalnim ispostavama objasne kako su one tačno bile tolika pretnja svetu da je bilo vredno rizikovati toliku katastrofu događajem za koji je od početka bilo verovatno da ima male šanse da ih trajno ukloni. Ali oni to neće učiniti, zato što ne mogu, pošto su iranske regionalne ispostave uglavnom nebitne bilo kome ko ne živi na Bliskom istoku. A, ukoliko se možda izuzme Izrael, ljudi na Bliskom istoku neće biti u povoljnijem položaju zbog ovog rata.
Istina je da je ovo glup rat koji očigledno nije ishodište pažljivog promišljanja. Tramp je sebe saterao u ćošak u januaru kada je zapretio vojnom intervencijom ukoliko iranski režim bude ubijao demonstrante, bio je pod izraelskim pritiskom i verovatno je sebi dopustio da pomisli kako će zabeležiti još jednu pobedu izvodeći sličan plan kao u Venecueli. Ali Iran nije Venecuela, te se stoga Tramp upleo u jednu nezgodnu situaciju iz koje ne zna kako da se izvuče. Želeo je da ostvari maksimalističke ciljeve, kao što su promena režima ili barem kapitulacija iranskog vođstva, po vrlo nisku cenu, ali umesto toga je verovatno da će, i to u najboljem slučaju, ostvariti mnogo skromnije ciljeve po veoma visokoj ceni. Većina ljudi koji su podržali ovu glupost razmišljali su slično, zbog čega sada izmišljaju nove ciljeve i iznose nečuveno loše argumente kako bi opravdali operaciju. Na primer, objašnjavaju da činjenica kako je Iran zatvorio Ormuz pokazuje da je bio pretnja pored koje Amerika nije mogla da živi, ali Islamska republika nikada ranije nije zatvorila moreuz i nikada to i ne bi učinila da je SAD i Izrael nisu napali. Stoga oni zapravo tvrde da je rat opravdan zato što je bio jedini način da se spreči nešto što se desilo zbog rata.
Činjenica da ljudi mogu da pribegnu takvom cirkularnom promišljanju bez straha da će biti izloženi poruzi uverljivo svedoči koliko je u potpunosti degradirana javna rasprava o ovom pitanju, zbog neprekidne propagande. Navodno bi trebalo da verujemo da je režim, zato što je teroristički ili genocidni ili što se opisuje drugim podjednako besmislenim epitetima, u potpunosti nesposoban čak i za minimalnu instrumentalnu racionalnost. Naravno, svako ko zna bilo šta o istoriji Irana posle 1979. godine zna da, koliko god kontraproduktivne bile neke političke mere na kojima insistira iranska duboka država (kao što je trošenje neizmernih količina novca na formiranje različitih naoružanih grupa u regionu koje uzgredno svakog nerviraju) čak i tvrdolinijaši u Revolucionarnoj gardi nisu potpuno glupi i ne bi se samozapalili blokiranjem Ormuskog moreuza ili lansiranjem balističkih raketa na London bez bilo kakvog razloga. To je jednostavno besmislena propaganda, ali je toliko uvrežena da nije moguće voditi razboritu raspravu o Iranu, zato što čak i pre nego što otpočnete raspravu o pitanjima o kojima se razboriti i dobro obavešteni ljudi mogu razmimoilaziti, morate da prokrčite put kroz sve te besmislice koje zaglušuju signal bukom.
Zašto ne verujem da će SAD bilo šta naučiti?
Mnogi ljudi pretpostavljaju da će Tramp na kraju ustuknuti i odustati od svega pre nego što bude isposlovao bilo koji značajan ustupak od Iranaca u vezi sa njihovim nuklearnim programom, podrškom regionalnim ispostavama ili raketnim programom. Kao što sam već naznačio, to bi se moglo desiti, ali teško da je očigledno. Mnogi su izneli apokaliptična predviđanja o posledicama rata po SAD, ali mislim da ozbiljno potcenjuju koliko su moćne i sigurne Sjedinjene Države. Istina je da će, čak i u najnepovoljnijem scenariju po SAD, Amerikanci uglavnom biti sasvim dobro. Oni će pretrpeti štetu, ali mnogo manju od bezmalo bilo koga i vrlo malo u poređenju sa uništenjem i ekonomskom štetom koje će sručiti na Iran i na ostatak sveta, zato što su SAD relativno zaklonjene i od energetskog šoka i od usporenja ekonomije koje će on izazvati s obzirom da su neto izvoznik energije i verovatno među velikim ekonomijama ona koja je najmanje zavisna od trgovine. Čak i ukoliko Tramp naredi kopnenu invaziju na Iran i ukoliko se ona pretvori u višegodišnji košmar, zbirna cena bi bila veoma visoka čak i za Amerikance, ali bi osećaj plaćene štete po glavi bio mali srazmerno onome koliko su bogati zato što bi šteta bila veoma razuđena i veliki deo te štete bi bio nevidljiv.
Zaista, Amerikanci su toliko bogati da čak ukoliko ih rat bude na kraju koštao više hiljada milijardi dolara (što bi se moglo desiti) oni ne bi osetili preterano veliku štetu. Naravno, neće im se dopasti kada cene goriva na benzinskim pumpama budu nastavile da rastu i možda će na kraju zbog njih Tramp biti prinuđen da se kukavno povuče[1] ali to je i dalje vrlo niska cena u poređenju sa onom koju će američki napad naneti Iranu i ostatku sveta. I, povrh svega, najveći deo troškova za Amerikance biće skrovit. To je zato što će iako će većina Amerikanaca proći gore nego što bi prošla u kontračinjeničnom scenariju u kojem SAD i Izrael nisu napale Iran, oni neće posmatrati tu kontračinjeničnu stvarnost, niti će o njoj promišljati. Kako je Frederik Bastija (Frédéric Bastiat) zabeležio pre više od sto pedeset godina u knjizi What is seen and what isn’t seen, koju bi trebalo svako da pročita, ljudi se samo usredsređuju na vidljive posledice politika i ignorišu nevidljive posledice, što je razlog zbog čega često prigrle pogrešne politike. Osim viših cena goriva, Amerikanci uglavnom neće osetiti cenu koju nameće rat, barem ne onako da bi je neposredno pripisali ratu.
U praksi, neposredna finansijska cena rata imaće oblik viših fiskalnih izdataka, koji će najvećim delom biti usmereni natrag u američku ekonomiju. Naravno, ovo će imati veliki oportunitetni trošak, zbog čega je argument da je vojna potrošnja dobra za ekonomiju zato što se u nju vraća glupav .Ali i dalje slučaj potrošnje hiljadu milijardi dolara na rat sa Iranom nije doslovce isto kao uništenje hiljadu milijardi dolara vrednosti. Sada, problem sa oportunitetnim utroškom je to što ga, kao što je Bastijat primetio, ljudi ne vide. Medijalni dohodak Amerikanaca može biti jedan odsto manji nego što bi bio bez rata za pet godine, ali Amerikanci to neće primetiti, zato što osim ukoliko stvari ne krenu katastrofalno loše i dalje će njihov dohodak biti viši nego i neće razmišljati o kontračinjeničnim mogućnostima. Čak i rat u Iraku, koji se uglavnom sagledava kao jedan od najvećih američkih spoljnopolitičkih promašaja, je imao samo minimalne posledice po prosečnog Amerikanca, uprkos tome što je destabilizovao čitav Bliski istok tokom više od decenije i koštao više hiljada milijardi dolara.
Eskandar Sadeghi Borujerdi: Iran – Suvo i mokro gore zajedno
Slično, čak i po najgorem mogućem scenariju, Iranski rat će imati malog uticaja na Amerikance srazmerno ceni koju će nametnuti ostatku sveta, da ne spominjem Iran čija će ekonomija godinama trpeti štetu zbog ovog rata bez obzira da li Iran bude kadar da prinudi Trampa na kukavno povlačenje ili ne. Takođe ne mislim, nasuprot mnogim ljudima, da će imati posledice na američki uticaj u svetu uopšte i na Bliskom istoku, specifičnije. Neće okončati ulogu dolara i ne mislim da će zalivske države istupiti iz svojih saveza sa SAD. Gde bi drugde mogle da se svrstaju? Nije da će ih Kina zaštititi od Irana ili da im na raspolaganju stoji mnogo privlačne finansijske imovine iskazane u juanima u koju bi mogli da ulože svoju zaradu od izvoza nafte i gasa. Iskreno, mislim da bi Amerikanci srećno prošli ukoliko bi ova avantura vodila okončanju njihovog vojnog prisustva u regionu (zato što im je prisustvo retko bilo šta koristi i uobičajeno ih uvlači u ovakve loše promišljene avanture), ali ne mislim da će se to desiti bez obzira kako se tačno ovo bude završilo. Republikanci će biti tučeni na izborima na polovini predsedničkog mandata i ljudi će godinama spominjati koliko je cela stvar bila glupa, kao što se desilo i sa invazijom na Irak, ali na kraju krajeva Amerikanci to neće proživeti kao ličnu nedaću i neće, osim samo kratkotrajno, iz nje izvući bilo kakve pouke.
Na kraju fiskalna neodgovornost će verovatno pritisnuti Amerikance i moraće da umanje svoju vojno potrošnju (osim ukoliko veštačka inteligencija ne bude masivno povećala produktivnost tako da će rastom prevazići nastalo usko grlo) – stoga ne kažem da su oni neranjivi. Samo ne mislim da je taj trenutak [ranjivosti] već nastupio i nije da su SAD jedina zapadna država sa tim problemom.
Isto tako, kada orkestar konačno prestane da svira i kada budu morali da srežu javnu potrošnju, ekonomska kriza neće pretvoriti SAD u državu trećeg sveta. To će biti skupo prilagođavanje, ali SAD će ostati izuzetno bogata država. Samo protiv Kine, ukoliko SAD budu delovale glupavo, to može da im nametne izuzetno visoku cenu, ali nadajmo se da do toga neće doći, jer čak i ako ne brinete naročito o Amerikancima, rat između SAD i Kine bi po svoj prilici doveo globalnog ekonomskog sunovrata spram koga bi dugotrajno zatvaranje Ormuskog moreuza delovalo kao nehajan piknik. Kritičari američke spoljne politike stalno očekuju da će Amerikanci pretrpeti neku štetu zbog glupih odluka koje donose, ali svet nije pošten i istina je da su Amerikanci uglavnom zaklonjeni od posledica svojih spoljnopolitičkih promašaja, što je, zapravo deo problema. U stvari, SAD su toliko bogate i moćne da, izuzev nošenja sa Kinom, mogu da urade najgluplju zamislivu stvar i da to u ukupnom poretku stvari ne znači mnogo Amerikancima, što je razlog zbog čega nikada ništa neće naučiti. Ni ovoga puta neće biti drugačije.
Izvor: philippelemoine.com
[1] U američkom političkom žargonu, posebno na društvenim mrežama, postala je široko prihvaćena skraćenica TACO od početnih slova reči Trumu Always Chickens Out – Tramp se uvek prepadne (Prim. prev).
