Preveo: Miloš M. Milojević
Sjedinjene Države, zajedno sa Kanadom, Venecuelom i ostatkom Latinske Amerike, obuhvataju skoro četrdeset odsto svetskog crpljenja nafte, što Donaldu Trampu na raspolaganje stavlja njegovu sopstvenu naftnu imperiju
Raspolaganje faktičkom kontrolom naftnog bogatstva Zapadne hemisfere je geopolitička prekretnica koja stavlja Belu kuću u nadmoćan položaj prema zemljama proizvođačima nafte, bilo da su one saveznici ili neprijatelji
SAD sada imaju načina da održavaju cenu nafte bliže pedeset dolara po barelu, što im daje jaku ruku protiv svakog ko preti da će umanjivanjem ponude povećati cene
Hajde da uradimo računicu. Počnimo sa proizvodnjom nafte u SAD i dodajmo Kanadu. Onda uključimo Venecuelu i ostatak Latinske Amerike, od Meksika do Argentine i svaku zemlju između njih: Brazil, Gvajanu, Kolumbiju. Svidelo im se ili ne, sve su one pod „Donroovom dokrinom“ – sve ratobornijom vašingtonskom sferom uticaja nad Amerikama[1]. Zajedno obuhvataju skoro četrdeset odsto svetske proizvodnje nafte.
Dosta je semantičkog domišljanja u pokušajima da se opiše šta će američka administracija uraditi sa svim tim barelima. Možda će pokušati da ostvari neposrednu kontrolu kao u slučaju Venecuele, ili nadzor, uticaj ili će jednostavno uživati koristi od onoga što se crpi. Bez obzira koja se reč odabere, predsednik Donald Tramp sada ima sopstvenu naftnu imperiju.
Ovde je reč o pravim barelima koji već pristižu na tržište, ne o podzemnim rezervama za čiju je eksploataciju potrebno opredeliti vreme i novac da se ostvari. Sa takvim resursima Tramp ima ekonomsko i geopolitičko preimućstvo kakvo nije uživao nijedan američki predsednik još od Frenklina Delana Ruzvelta četrdesetih godina dvadesetog veka. Kod kuće i u neposrednom okruženju njegova zemlja može da posegne za nepreglednim morem nafte.
Posledice ostvarenja neometanog pristupa venecuelanskim rezervama, koje su najveće na svetu, odmah su postale očigledne svakome ko posluje u oblasti energetike i u trgovini prirodnim dobrima, posebno američkim takmacima. Oleg Deripaska, ruski oligarh kog su sankcionisale Sjedinjene Države, jasno je to naveo u subotu: Vašington ima načina da održava cene nafte blizu nivoa od pedeset dolara po barelu – što mu daje preimućstvo u budućem odmeravanju snaga sa svakim ko preti da će naglo uvećati cene smanjenjem ponude. Kremaljski izaslanik Kiril Dmitrijev naveo je da je preuzimanje vlasti u Venecueli dalo „ogromnu prednost“ na svetskom tržištu energenata.
Raspolaganje faktičkom kontrolom nad naftnim bogatstvom Zapadne hemisfere je geopolitička prekretnica, Više decenija, američki vojni avanturizam bio je obuzdavan eventualnim uticajem bilo kog rata na koštanje energije. Danas Bela kuća raspolaže nadmoćnim položajem u odnosu na države proizvođače nafte, bez obzira da li su posredi saveznici ili neprijatelji – odnosno da li su posredi Saudijska Arabija ili Iran, Nigerija ili Rusija.
Prethodnih osamnaest meseci je već pokazalo šta ovo novo ugljovodonično bogatstvo znači za američku spoljnu politiku. Trampova administracija izvela je neke ranije nezamislive poteze: od bombardovanja iranskih nuklearnih postrojenja do pomaganja Ukrajini da nacilja ruska postrojenja za rafinaciju nafte. Hvatanje Nikolasa Madura iz njegovog utočišta na obodu Karakasa bilo je najskandalozniji primer onoga što se može desiti kada nafta više ne obuzdava Pentagon.
Zaposedanje venecuelanske nafte daje SAD još jedan štih: sposobnost da odbije ponude za pristup naftnom bogatstvu. Tokom više meseci Kremlj je nudio svoje rezerve kao šargarepu u razgovorima sa Belom kućom. Tramp sada može da saopšti Vladimiru Putinu da mu nisu potrebna sibirska polja. Već ima više nego što mu je potrebno.
Nemojte Trampu pripisati sve zasluge, ili čak većinu zasluga, za nastanak ove situacije. On je na vlasti u pravom trenutku. Američki naftni sektor je u usponu ne njegovom zaslugom, zahvaljujući bogatstvu američkih uljanih škriljaca, kanadskoj teškoj nafti i otkrićima u mestima poput Brazila i Gvajane. Nekadašnji predsednici Džo Bajden i Barak Obama takođe su imali [geopolitičke] koristi od ove situacije.
Havijer Blas: Optimističan scenario za prodavce nafte – u daljoj budućnosti
Ono što je Donald Tramp učinio jeste stavljanje sve ove nafte pod vašingtonski bezbednosni kišobran. Više od dvesta godina nakon što je američki predsednik Džejms Monro proglasio Latinsku Ameriku sferom uticaja Bele kuće, stvarajući Monroovu doktrinu, Tramp ju je zanovio za dvadeset prvi vek, otkuda potiče polovično šaljiva oznaka Donroova doktrina. Ovoga puta mnogo toga se svodi na prirodne resurse.
Za novu američku spoljnu politiku, svaka naftom bogata nacija u Latinskoj Americi je važna, ali je zgoditak koji donosi Venecuela ogroman. Ne zbog njene sadašnje proizvodnje: oko jednog miliona barela dnevno koje sada crpi je znatno manje nego što se crpi u Brazilu. Već zbog onoga što je nekada proizvodila – više od 3,7 miliona barela dnevno tokom vrhunca proizvodnje sedamdesetih godina 20. veka – a mogla bi da crpi iznova toliko mnogo.
Geološke činjenice su tu. Sve što je potrebno da se oposli nacionalno naftno bogatstvo jesu kapital, vreme i napor. U jednom trenutku devedesetih godina dvadesetog veka, Karakas je planirao da poveća proizvodnju prvo na pet miliona barela dnevno a onda na šest i po miliona barela. Dolazak Uga Čaveza na vlast, i potom preuzimanje vlasti od njegovog naslednika Madura, stavilo je tačku na ove naume. Može li Venecuela iznova da planira ovakva povećanja proizvodnje? Svakako. Da li bi to mogla da ostvari u skorijoj budućnosti? Nikako. Može li to da ostvari u narednih pet godina? To je takođe malo verovatno.
Ali svetu neće biti potrebna dodatna venecuelanska nafta danas ili tekuće godine pa čak ni 2027. i 2028. godine. Mogla bi mu zatrebati početkom tridesetih godina 21. veka. I do tada, ukoliko se pokaže ispravnom Trampova procena da bi Karakas mogao da sarađuje, venecuelanska proizvodnja nafte mogla bi biti značajno viša.
Na mnogo načina poredak posle Madura kojem po svoj prilici Tramp teži – dopuštanje drugoj osobi pređašnjeg režima Delsi Rodrigez da za sada preuzme vlast u vidu neke meke diktature ili diktablande – mogao bi biti sasvim prihvatljiv američkim naftnim kompanijama. Ona je već stabilizovala zemaljsku ekonomiju tako što je sprovela neke mere zasnovane na tržišnoj ortodoksiji. Za sada bi trebalo zanemariti njeno negodovanje zbog američkog napada. To su izjave namenjene domaćoj publici.
Havijer Blas: OPEK Plus će imati poteškoća da odbrani cenu nafte na sedamdeset pet dolara po barelu
Tramp, očigledno, od nje ima velikih očekivanja. „Dovešćemo naše velike američke naftne kompanije – najveće u čitavom svetu – da potroše milijarde dolara, poprave teško oštećenu infrastrukturu – naftnu infrastrukturu – i počnu da zarađuju u korist ove zemlje“, rekao je Tramp u svom obraćanju novinarima u subotu. Nekoliko sati ranije u intervjuu sa izveštačima televizije Foks njuz rekao je da će SAD biti „snažno uključene“ u venecuelansku naftnu industriju.
Tokom godina, naučili smo da uz izvesne rezerve prihvatamo ono što Tramp najavljuje. Ali u svom drugom mandatu, on je uradio mnogo od onoga što je pretio da će uraditi. Ukoliko kaže da će SAD biti uključene u eksploataciju venecuelanske nafte, trebalo bi mu verovati na reč. Možda ovaj poslovni poduhvat neće biti onako velelepno grandiozan ili isplativ koliko je najavljivao. Ali to ne znači da ga neće biti. Nafta ove zemlje je sada deo naftne imperije koja se pruža od Aljaske do Patagonije – i ona se nalazi pod vašingtonskim sizerenstvom.
Izvor: Bloomberg
[1] Zemlje koje obuhvata „Donroova doktrina“ drže oko dvadeset odsto svetskih rezervi nafte, od čega se veći deo nalazi u Venecueli i Kanadi.
