Piše: Miloš Milojević
Pozornica: Aljaska, Sjedinjene Američke Države. Crnjanski bi u Embahadama sasvim izvesno ponešto zabeležio o predstojećem susretu. Više o zemlji nego o likovima.
Međutim, likovi su ovde ključni i krajnje zanimljivi. Američki predsednik Donald Tramp uspeo je da dozove na sastanak svog ruskog kolegu Vladimira Putina. Trampova mirotvoračka ambicija je ogromna: toliko velika da je do sada uspeo da razreši i ratove koji se nisu odvijali, poput srpsko-kosovskog. U svojoj predizbornoj kampanji nagoveštavao je brzo razrešenje rusko-ukrajinske krize do koje, kako je govorio, ne bi ni došlo da je on, a ne Džozef Bajden, predvodio SAD. ‘To je Bajdenov rat’, govorio je.
No, među nama budi rečeno, to je donekle ili čak uglavnom postao Putinov rat. Ruski predsednik, čija vojska ostvaruje izvesne, dosta ograničene, pomake na frontu, i dalje preko svojih diplomatskih glasnogovornika iznosi visoke ratne ciljeve. Oni su ipak postali nešto umereniji: od ranije četiri oblasti, formalno prisajedinjene Rusiji posle referenduma održanih u ratnim uslovima, sada se u javnosti pojavljuju nagoveštaji da Rusija insistira na ukrajinskom povlačenju iz ostatka Donbasa – preostalog dela Donjecke oblasti, uključujući i iz snažnih uporišta Kramatorsk i Slavjansk, koja su još uvek podaleko od prve linije fronta. Intenzivne borbe sada se vode za grad Pokrovsk koji se, sudeći po nekim prikazima linija fronta, nalazi u poluokruženju.
Da je Tramp konvencionalan američki predsednik samo sazivanje susreta sa predvodnikom druge strane u otvorenom sporu bi značilo da su obrisi dogovora već naznačeni te da preostaju završni pregovori i svečano potpisivanje. Samo da fotoreporteri zauzmu svoje položaje.
Miloš M. Milojević: Tramp na putanji novije američke političke istorije
Ono što je javno poznato ne sugeriše takvu mogućnost. Možda dve zaraćene strane tek žele da ne ispadnu remetilački faktor u očima moćnog arbitra i snabdevača važnim naoružanjem ukrajinskih oružanih snaga. Ni načelna saglasnost o primirju ne bi nužno značila mnogo: ne mora proći ni nekoliko dana a prividno zatišje iznova može zameniti razmena artiljerijske vatre i preleti dronova.
Tramp je do sada u više navrata ruskoj strani pretio uvođenjem sekundarnih sankcija, moćnog instrumenta trgovinskog pritiska kojim bi strane koje trguju sa Rusijom bile izložene dodatnim američkim carinama i drugim trgovinskim ograničenjima. Prethodna američka administracija nije bila voljna da posegne za ovim oruđem: strahujući da može doći do teškim poremećaja na tržištu naftom sugerisala je Indiji, kao velikom kupcu, da nastavi da trguje sa Rusijom. Indijci su, u prvim ratnim mesecima, to iskoristili da dobiju izdašne popuste.
Uspešnost eventualnog pregovaračkog procesa prevashodno zavisi od implicitne uzajamne saglasnosti uključenih strana i posrednika o prirodi sukoba: šta zapravo žele zaraćene strane?
Za Ukrajinu to deluje prilično razumljivo: da ne prihvati otuđenje državne teritorije, a ukoliko ne može da povrati faktičku kontrolu, a ono da se de jure ne saglasi sa okupacijom kao svršenom stvari. Drugo, i važnije: da se ne saglasi sa ograničenjima sopstvenog suvereniteta, uključujući i mogućnosti da se priključuje različitim međudržavnim savezima.
Ovde nastupa prelomna tačka: da li je Trampovo razumevanje predmeta sporenja bliže ruskom ili ukrajinskom. Ukoliko Tramp kao pogodbu ponudi faktičko prihvatanje teritorijalnih promena, nešto slično faktičkom razgraničenju duž linije primirja između Severne i Južne Koreje, i odbijanje ukrajinskog članstva u NATO da li ruska strana previše rizikuje ako bi tako nešto odbila?
Za sada nema nagoveštaja da će duž linija fronta doći do naglog obrta koji pregovaračke pozicije jedne ili druge strane mogu učiniti mnogo povoljnijim ili mnogo nepovoljnijim. Nedavni ruski prodor nedaleko od Pokrovska, prema autoputu koji je jedan od važnijih logističkih pravaca u Donbasu, za sada deluje ograničeno. Nedremano oko dronova gotovo da u potpunosti isključuje masivnu koncentraciju i kretanje većih mehanizovanih snaga. Manevarsko ratovanje okončano je ruskom mobilizacijom posle prve ukrajinske protivofanzive u drugoj polovini 2022. godine. Neuspela ukrajinska kontraofanziva duž različitih pravaca u leto 2023. pokazala je ograničene mogućnosti borbi protiv dobro ustrojenih i zaposednutih položaja.
Miloš Milojević: Ideološko preoblikovanje republikanske stranke
Prevashodni ukrajinski politički i diplomatski zadatak je uvek isti: osigurati američku podršku. Od februarske zavade u Beloj kući Zelenski je uspeo da povrati svoje pozicije. Ukrajina za SAD nije bila od prevashodne važnosti. Zemlja večne postsocijalističke tranzicije, sa nekim od najvažnijih energetskih i industrijskih objekata nekadašnjeg Sovjetskog Saveza, u zapadnoj i američkog imaginaciji bila je samo malo etno etno muzičko selo i izvorište jeftinog surogat materinstva. I, naravno, beskrajno more korupcije. Tokom Obaminih predsedničkih mandata za Ukrajinu je bio zadužen potpredsednik Džozef Bajden, upravo u vreme majdanskih gibanja, Janukovičevog pada, aneksije Krima i razbuktavanja krize na istoku zemlje. ‘Sahrane i Ukrajina’, opisao je nelaskavo potpredsednikova zaduženja američki istoričar i Staljinov biograf Stiven Kotkin. Prilično tanak portfolio.
Stvari su se dramatično promenile posle 24. februara 2022. godine. Veliki deo zapadne javnosti i političkog establišmenta očekivao je brzi ukrajinski slom. Količine i kvalitet poslatog naoružanja uoči rata bili su dosta skromni. No, sa tim procenama se nije složila nekolicina ukrajinskih oficira i prilično vešt bezbednosni establišment. Struktura političkog i vojnog odlučivanja ostala je neokrnjena, a zalihe sovjetske artiljerije dovoljne za žestoku razmenu udaraca.
Odnos američke javnosti prema ratu duboko je bipolaran: Amerikanci se nevoljno uključuju u ratna zbivanja, i spoljašnji svet ih slabo zanima. Ali su još nevoljniji da u ratu izgube. Kada je američko povlačenje iz Avganistana doživelo fijasko rejting Džozefa Bajdena je strmoglavo pao, da se posle toga uopšte ne oporavi.
Ukrajinski rat američka javnost je prihvatila kao svoju stvar. Tramp ju je jedno vreme pokolebao ali je potom uglavnom prihvatio gledišta svojih prethodnika uz izvesne promene: američko oružje otpremljeno Ukrajini knjižiće se kao trošak evropskih saveznika. Istovremeno, američki interesi načelno su osigurani ‘mineralnim sporazumom’, potpisanom posle dugotrajnog ukrajinskog kolebanja.
Postavlja se, na kraju pitanje: kakvu korist mogu imati uključene strane od ovih pregovora? Ruski predsednik samim susretom dobija ponešto: pokazuje da nije izolovan. No, istovremeno rizikuje da američka ponuda deluje uverljivo ali opet neprihvatljivo.
Trivijalno je napisati, ali nije manje istinito, da ishodište pregovora zavisi od toga da li suprotstavljene strane veruju da produženjem rata mogu bitno da ojačaju svoju poziciju za neke buduće pregovore. Od procene da li vreme radi za njih ili za neprijatelja.
Tramp dolazi iz specifičnog poslovnog miljea njujorških graditelja i trgovaca nekretninama: koliko god da su strane bučne, agresivne i neumerene u svojim htenjima ipak se pogode – na kraju su svi dobri. Biznis, po pravilu, nije igra nultog zbira. Ukoliko se ne dogovori gradnja na jednom placu, ništa zato, tu je neki drugi plac a uveče je ionako žurka.
Ali u političko geografskom katastru stvari stoje drugačije: Kramatorsk može biti sa jedne strane međe, ili može biti sa druge strane. Nacionalni sukob, skoro uvek, jeste igra nultog zbira. Ukoliko tih nekoliko polja na karti budu glavne tačke razmimoilaženja kako američki posrednik može da prinudi stranu koju podržava da načini teške i ustavno teško sprovodive ustupke? Uskratiće pomoć? I rizikovaće bitno pogoršanje situacije na Istoku Evrope? Teško.
Da li bi se, hipotetički, ruska strana mogla zadovoljiti teritorijalnim ustupcima koji bitno ne menjaju njen strateški položaj? Vladimir Putin će izići na binu i saopštiti ruskoj javnosti da su sada Donjecka i Luganska oblast deo Rusije, narod je oslobođen, sve je kako bi trebalo da bude. Međutim, sankcije i dalje traju, linija primirja nije linija mira, a zemlja mora da se pozabavi veteranima, onemoćalom civilnom ekonomijom i još uvek nepovoljnim odnosima sa Zapadom.
Ne deluje da je Rusiji prihvatljiv onaj novi ekvilibrijum koji ne podrazumeva barem nagoveštaj neke buduće normalizacije trgovinskih odnosa. Kina i Indija su dobri kupci, ali je Evropa mnogo bolji. I tu se dolazi do jedne od središnjih poteškoća ovog posredničkog napora: ne samo da se razgovara o Ukrajini bez prisustva ukrajinskih predstavnika već se mora razgovarati i o budućoj evropskoj politici a da nisu (barem ne javno) usaglašeni i evropski pomaci.
Primirje u Ukrajini može doći samo kao obuhvatan paket regulisanja odnosa između svih spomenutih činilaca. Ili će biti krhki ekvilibrijum koji može iznova da plane.
Kroz neki mesec. Ili neku godinu.
