Piše: Havijer Blas
Prevod za Žurnal: M. M. Milojević
Revolucija koju je donela tehnologija eksploatacije uljanih škriljaca dala je SAD veću slobodu delovanja na Bliskom istoku – no dosegnuta prednost je krhka
Jedva da je neko zapazio ranije tokom meseca da je nastala simbolična naprslina na svetskoj geopolitičkoj karti. Svačija pažnja u tom trenutku bila je usmerena prema razgovorima između Teherana i Vašingtona. Na tržištu nafte, neki su posmatrali nešto drugo: tokom otprilike nedelju dana početkom juna, SAD nisu uvezle nijedan jedini barel saudijske sirove nafte – nešto što je zabeleženo samo jednom tokom prethodna pola veka.
Trenutak za ovako nešto nije mogao biti zgodniji. Dana 9. juna, američki predsednik Donald Tramp obavio je poverljivi razgovor sa izraelskim premijerom Benjaminom Netanjahuom u kojem mu je ovaj rekao da rat protiv Irana samo što nije počeo. Još od početka prve naftne krize 1973-74. godine, generacije američkih političara sa nespokojstvom su iščekivale slične pozive, strahujući zbog mogućih rizika oko snabdevanja naftom. U globalnoj ekonomiji teško da ima bilo kakvih izvesnosti, ali jedna od njih jeste da sukob na Bliskom istoku znači više cene energije. U američkoj politici, takođe, malo šta je izvesno, ali ono što jeste takvo je američka omraza prema skupom gorivu.
Ovih dana, međutim, Vašington može manje da strahuje od takvih ograničenja. Američka revolucija crpljenja nafte iz škriljaca je preobratila Ameriku u najvećeg svetskog proizvođača nafte, po čemu je nadvisila Saudijsku Arabiju, Rusiju, Iran i svaku članicu međunarodnog kartela OPEK Plus. Ova nezavisnost od bliskoistočne nafte otvorila je Trampu mogućnost da preoblikuju američku spoljnu politiku u mušičavom regionu na načine na koje su njegovi prethodnici mogli samo da priželjkuju – a sve bez strahovanja od recesije. U četvrtak, Tramp je rekao da će dati dve nedelje vremena za diplomatsko delovanje pre nego što odluči da li će pružiti pomoć Izraelu u napadu ove zemlje na Iran. Nafta i dalje možda predstavlja prepreku američkom ratnom avanturizmu, ali nije više glavni ograničavajući činilac, što je nekada bila.
‚Revolucija škriljaca‘ bila je ‚prekretna tačka za tržiše nafte, cene i energetsku sigurnost‘, rekao mi je Fatih Birol, šef Međunarodne agencije za energiju.
Tržište ovo jasno pokazuje. Cena referentnog američkog tipa nafte zapadnoteksaški intermedijar porasla je 15 odsto tokom prošle nedelje, i za nju se u petak trgovalo za 74 dolara po barelu. U istorijskoj perspektivi, to je mala neugodnost. WTI se trgovalo po istoj ceni pre oko dvadeset godina i to po današnjim nominalnim novčanim iznosima. U realnim cenama, odnosno kada se u obzir uzme kumulativna inflacija, cena nafte je danas na sličnom nivou na kojem je bila polovinom osamdesetih godina 20. veka.
Pre nekoliko godina došlo se do konsenzusa da bi izraelski napad na iranski nuklearni program odbacio cene nafte preko njihove najviše dosadašnje vrednosti od 147 dolara po barelu koja je dosegnuta polovinom 2008. godine i da bi možda cene mogle da idu i do 200, 250 ili čak 300 dolara po barelu. Iranska propagandna mašinerija nedavno je govorila o riziku da cena skoči na 400 dorala po barelu. ‚Ovo su svi sagledavali kao geopolitički naftni rizik najvišeg reda‘, rekao mi je Džejson Bordov (Jason Bordoff), najviši savetnik za naftna pitanja predsednika Baraka Obame tokom njegovog prvog mandata u Beloj kući.
‚A ipak, reakcija je prilično stišana u poređenju sa tvrdnjama o ‚svakako trocifrenim cenama‘ o kojima je bezmalo svako govorio‘. Još uvek smo u početnim danima, ali za sada su se ova predviđanja pokazala kao vrlo neprecizna. Američki vozači ne osećaju posledice na benzinskim pumpama. Cena benzina, najuočljivije svakodnevne stavke potrošača u SAD, je sada niža nego pre nekoliko meseci tokom vaskršnjih praznika, najskorijeg perioda kada je potrošnja benzina nešto viša zbog putovanja.
Iako je američka naftna hegemonija svakako izmenila tržišnu psihologiju, to ne znači da prekid proizvodnje na Bliskom istoku ne bi imao stvarni uticaj. To je razlog zbog čega pre pišem o američkom naftnom imperijalizmu nego o ‚naftnoj slobodi‘, jednom od pokliča MAGA pokreta. I dalje postoje mnoge opasnosti oko američkog delovanja u Iranu – očajnički Teheran bi mogao, makar na kratko, da omete veliki deo svetskog snabdevanja naftom. Uska grla duboko su usađena u umove generacija trgovaca naftom: moreuz Ormuz, naftnni terminal na ostrvu Karg, saudijska prerađivačka postrojenja u Abkaiku (Abqaiq), rafinerije Al-Zur i Ruvais u Kuvajtu odnosno u Ujedinjenih Arapskim Emiratima. Može se nabrajati i dalje. Spisak je dug.
Havijer Blas: Može li potražnja za naftom da odoli cijeni od sto dolara do barelu?
Doba američke nafte
Ipak, kako rat ulazi u drugu nedelju, WTI ostaje ispod cene od skoro osamdeset pet dolara po barelu koja je dostignuta u oktobru 2023. godine, kada je Hamas izveo napad na Izrael koji je potom doveo do kaskadne serije sukoba. Razlog je što ima mnogo nafte, za to su zaslužni uglavnom škriljci.
Danas, SAD ispumpavaju više od jedne petine svetske nafte. Važno je to potcrtati: dva od svih deset barela širom sveta proizvedu se u SAD. Prošli put ova zemlja je imala tako veliki udeo na svetskom tržištu pre pedeset pet godina. Saudijska Arabija i Rusija dosta zauostaju i svaka od njih obuhvata po 10 odsto svetske proizvodnje.
Od kada je razvijeno hidrauličko frakturiranje, ili fraking, pre otprilike dvadeset godina, američka ukupna proizvodnja nafte naglo je skočila. Dosegla je rekordnih 20,8 miliona barela u martu ove godine, što je poslednji mesec za koji su dostupni podaci. To je preko 180 odsto više u odnosu na 7,4 miliona barela koje je crpela dve decenije ranije.
Uporedo sa bumom u crpljenju, naglo je opao uvoz nafte. Tokom 2005. godine SAD su bile neto kupac 12 miliona barela – sirove nafte i rafinisanih proizvoda; prošle nedelje one su bile neto izvoznik četiri miliona barela svakog dana.
Novo doba podseća na hvalisavo izobilje u odnosu na godine koje su usledile posle naftnih kriza 1973. i 1979. godine, kada su države poput Saudijske Arabije i Kuvajta kontrolisale više od polovine svetskih naftnih rezervi. Cene nafte skočile su sa manje od dva dolara po barelu na trideset dolara, ‚smrt Americi‘ postao je objedinjujući poklič širom Bliskom istoka a kartelska Organizacija zemalja izvoznika nafte postala je stalna tema večernjih televizijskih izveštaja. Amerika je postala zavisna od strane nafte (i stranog uplitanja) i svaka regionalna kriza označavala je i ekonomsku pometnju kod kuće.
Ništa ne prikazuje na sažetiji način tako dobro odnos između Vašingtona i bliskoistočne nafte koliko količina saudijske sirove nafte koja se doprema u Ameriku. Nakon što je pala skoro na nulu početkom juna, SAD su uvozile prosečno tokom ovog godine 259.000 barela dnevno iz [saudijskog] kraljevstva. To je najniži nivo još od 1986. godine kada je priticanje naglo smanjeno pošto je Rijad umanjio proizvodnju nastojeći da pogura cene nafte naviše. Da bi se pronašlo još nekoliko godina tako niskog uvoza, potrebno je unazad pregledati podatke sve do kraja šezdesetih godina 20. veka, kada je u Beloj kući stanovao Lindon B. Džonson.
Ne bi trebalo mnogo da iznenađuje da Saudijska Arabija pokušava da povrati svoju ulogu na međunarodnom naftnom tržištu, pogurujući OPEK Plus koji predvodi zajedno sa Rusijom, da poveća proizvodnju kako bi se povratio tržišni udeo zemalja članica grupe izgubljen tokom nekoliko prethodnih godina.
Ništa nije bez rizika
Ali bez obzira koliko malo barela Amerika kupuje u inostranstvu, cene nafte se utvrđuju na svetskom tržištu. Remećenje Bliskog istoka i dalje znači više cene za Vašington. Najočiglednija opasnost jeste da će primirena reakcija tržišta voditi donošenju kapricioznih odluka. Izveštavao sam iz Bagdada početkom 2003. godine uoči američke invazije i iz Bengazija polovinom 2011. godine tokom građanskog rata – znao sam da važi ‚šta si slomio, to si i kupio‘. Bilo bi ironično ukoliko Tramp, koji je vodio kampanju protiv takozvanih ‚večitih ratova‘, otpočne upravo još jedan takav rat.
Drugi rizik predstavlja nehajnost u vezi sa remećenjem snabdevanja naftom. ‚Škriljci su uljuljkali ljude u uverenju da SAD mogu da odmene OPEK na mestu najvećeg svetskog proizvođača nafte sa promenljivom proizvodnjom te da Amerika ne mora da brine o Bliskom istoku sa energetske tačke gledišta‘, kaže Bob Makneli, vodeći naftni savetnik bivšeg predsednika Džordža V. Buša. ‚Ništa od toga nije tačno‘, dodaje. Ukoliko neko to zna, to je Makneli, koji je sedeo u štabnoj prostoriji (Situation Room) Bele kuće tokom Iračkog rata 2003. godine.
I zaista, Vašington nije potpuno slobodan u odnosu na uspone i padove na tržištu nafte. Nafta je zamenjiva roba i dok SAD možda više prodaju nego što kupuju, cena kod kuće će uvek biti ista kao što je vani. Ukoliko iranski režim, boreći se za svoj opstanak i nemajući ništa da izgubi, napadne regionalna naftna postrojenja i tankerski saobraćaj u Ormuzu, Amerika će osetiti štetu. A pretnja je alarmatno ozbiljna.
Uska grla su očigledna. Izrael – uz pomoć SAD – može da onesposobi 90 odsto iranske prodaje nafte napadom na ostrvo Karg, gde je smešten glavni naftni izvozni terminal. Ali ako Izrael ima jasnu metu, ima je i Iran. Teheran bi mogao da pokuša da blokira moreuz Ormuz, remeteći 20 odsto svetskog pomorskog transporta sirove nafte.
Havijer Blas: Za naftu, ovo nije ponavljanje 1973. godine – ali opet bi moglo biti nezgodno
Ormuski moreuz
Potom su tu i prostrana saudijska naftna polja svega sto kilometara daleko od iranske obale na drugoj strani Persijskog zaliva. U septembru 2019. godine, Iran – putem svijih jemenskih ispostava Huta – napao je postrojenje Abkaik, koje služi kao najveći sabirni i obrađivački centar za najveća saudijska naftna polja, uključujući Gavar. Tokom nekoliko dana svet je ostao bez 5 procenata zaliha nafte.
Čak je i kolaps islamske republike velika opasnost. Ironično, iranski izvoz nafte beleži najviše vrednosti dok bombe padaju, uz mesečnu količinu u junu koja se kretala prema sedmogodišnjem maksimumu od više od 3,5 miliona barela dnevno. Haos koji bi usledio posle okončanja teokratske vladavine mogao bi da strmoglavi proizvodnju, kao što se to desilo u Libiji nakon pada četrdeset dvogodišnjeg režima Moamera el-Gadafija. Libijska kriza održavala je cene nafte preko sto dolara po barelu pošto je svet ostao bez jednog procenta ukupnog snabdevanja.
Za sada, obe strane u najvećem izbegavaju remećenje svetskog tržišta naftom. Iran je pogodio jednu od dve izraelske rafinerije, dok je njegov arhinepriajtelj napao teheransku domaću energetsku industriju, uključujući gasnu elektranu i dva rezervoara smeštena nedaleko od prestonice. Nijedan napad nije uticao na važna izvozna postrojenja, i obe strane su se od tada uzdržavale od napada na energetsku infrastrukturu.
Pazite se Hibrisa
Bela kuća bi takođe morala da bude oprezna spram očekivanja da će američko naftno izobilje potrajati zanavek. Geološko bogatstvo zemlje je čudesno, ali je konačno. Svi anegdotalni nagoveštaji sugerišu da je bum škriljaca uglavnom prošao te da su mogućnosti budućih povećanja crpljenih količina prilično ograničene.
Naftni sektor ostaje industrija koju karakterišu ciklusi rasta i pada (Boom-and-Bust), a crpljenje nafte iz škriljaca je izuzetno osetljivo na kretanje cena. Razlika između rasta i pada američke proizvodnje nafte zavisi od cenovnih oscilacija od svega nekoliko dolara, možda samo deset ili dvadeset dolara po barelu. Po ceni od 50 dolara američke naftne kompanije nalaze se pred finansijskom katastrofom i proizvodnja naglo opada; na 55 dolara mogu da prežive; 60 dolara nije sjajno, ali novac i dalje može da održi proizvodni proces; na 65 dolara svi se vraćaju bušenju; kada je cena 70 dolara industrija se pretvara u štampariju novca, svi zarađuju dobro i proizvodnja raste.
Ipak, čak i po sadašnjim cenama od 75 dolara po barelu, teško je videti kako bi američka proizvodnja nafte mogla značajnije da poraste između 2028. i 2030. godine. Kada proizvodnja počne da stagnira i eventualno opada, Vašington će morati da se nosi sa zjapećim problemom visoke domaće potražnje za naftom. Prosečna američka potrošnja nafte je bila 20,3 miliona barela dnevno u prvom kvartalu, što je poslednji vremenski period za koji postoje pouzdani podaci. To je uporedivo sa brojkama za isto doba godine pre pandemije i ne mnogo manje od najviših vrednosti zabeleženih između 2004. i 2007. godine.
Problem dodatno pojačava Trampovo uklanjanje svih poreskih olakšica koje su usmeravale transport i grejanje od korišćenja nafte prema električnoj energiji. Prema sadašnjim trendovima, godišnja američka potrošnja nafte ostaće iznad 20 miliona barela dnevno barem do 2030. godine, prema navodima Međunarodne agencije za energiju. Do kraja ove decenije, SAD će i dalje trošiti više nafte nego što su to činile 2015. godine. Među najvećim ekonomijama, koje brzo umanjuju svoje oslanjanje na naftu putem elektrifikacije, SAD predstavljaju autsajdera.
Havijer Blas: Može li potražnja za naftom da odoli cijeni od sto dolara do barelu?
Imperijalne epohe dolaze i prolaze. Amerika uživa redak trenutak svoje naftne moći, koji je bez premca u poslednjih pola veka. Ali kladiti se na njegovu dugovečnost i njegovu neupitnost – bilo bi pogrešno.
Tramp izlgleda razume koliko su visoki ulozi. Prošle nedelje, jedan dan pre nego što je Izrael napao Iran, on je već bio strogo usredsređen na rast cena nafte. Na večernjem sastanku u Beloj kući pitao je američkog ministra energetike Krisa Rajta, možda retorski, šta se dešava.
‘Kris, ti radiš sjajan posao. Ali ne volim što cene nafte skaču‘, rekao je predsednik dok je Rajt sedeo u publici. ‚Zvaću te i zaista ću morati da počnem da vičem na tebe‘, nastavio je. ‚One će nastaviti da se smiriju, jel tako? Zato što držimo infalciju pod kontrolom‘.
Čak i naftne imperije suočene su sa sopstvenim ograničenjima.
Autor je kolumnista Blumberga koji piše o energiji i trgovini prirodnim dobrima; koautor je knjige The World for Sale: Money, Power and the Traders Who Barter the Earth’s Resources (Svet na prodaju: Novac, moć i trgovci koji posluju sa Zemljinim resursima)
Izvor: Bloomberg
