Piše: Dušan Reljić
Rano delo Petera Handkea Golmanov strah od penala, objavljeno sedamdesetih godina prošlog veka, inspirisalo je naslov ovog teksta. On se sam nametne kada pomislimo na strah koji se nagomilao između EU i kandidata za članstvo u jugoistočnoj Evropi.
Neizbežno pomislimo na vodeće političare Nemačke i Francuske i ostale šefove država i vlada kao na niz golmana. Oni stoje na liniji ispred kapije koja vodi u EU i plaše se da bi stanovnici južne i istočne Evrope, koji još nisu deo EU, mogli zaista da uđu. Zapadnoevropljani su, odlučivši se za „otvoreni kraj“ u pogledu mogućeg proširenja Unije, pozvali sve na kontinentu da učestvuju u ovoj igri. Uključujući i stanovnike jugoistočne Evrope kojima, međutim, u dvadeset godina od poziva još uvek nije pošlo za rukom da šutnu loptu u mrežu.
Takozvane zemlje kandidati ustrajavaju na tački za jedanaesterac. Umesto da se razmahnu za odlučujući šut, oni se neprestano vrte u krugu od krede koji su golmani EU nacrtali oko tzv. zemalja kandidata. Da bi izašli iz tog kruga, moraju da ispune uslove za pristupanje koje im je EU nametnula. Međutim, uslovi su postavljeni tako da ne mogu da se ispune, naročito u pogledu neophodnog poboljšanja ekonomske sposobnosti zemalja kandidata.
Vidimo se 2076. godine
Prema sadašnjim prosečnim stopama rasta kako za zemlje kandidate tako i za EU, kako je proračunala Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD), približavanje bi se postiglo tek 2076, dakle, za više od pet decenija. U međuvremenu, odlazak ljudi i odliv kapitala (u obliku trgovinskog deficita, otplate kredita, jevtine radne snage) iz jugoistočne Evrope u zapadnu Evropu verovatno će se nastaviti.
Stanovnici Jugoistočne Evrope koji još nisu deo EU ovde se nazivaju „balkanajzerima“. Ovaj izmišljeni pojam potiče od pisca, muzičara i zabavljača Danka Rabrenovića, koji deluje uglavnom u Kelnu i Diseldorfu. Osmislio ga je za svoje delo Balkanajzer – jedan Jugo u Nemačkoj, objavljeno u Kelnu 2015. Danko Rabrenović je od 2005. vodio oko 600 epizoda svoje emisije Balkanajzer na radiju WDP u Kelnu, uvek subotom popodne.
Rabrenović mi je rekao da je želeo zvučnu reč koja izražava akciju i u suprotnosti je sa onim što je bilo originalno englesko značenje. Njegov cilj bio je promena perspektive, predstavljanjem stvarnih ljudi iz jugoistočne Evrope i njihovih priča o doseljavanju u Nemačku. Želeo je da probije stereotipnu sliku koja se obično povezuje sa pojmom „balkanizacija“. Njegov cilj bio je da podstakne empatiju. „Balkanajzeri“, prema njegovoj koncepciji, svojim životnim iskustvima i stavovima pozitivno menjaju Nemačku i zapadnu Evropu na svoj način. Drugačije nego u uobičajenom smislu. Oni nisu „balkanizatori“ kojih se Zapad boji.
Kao što je poznato, podela regiona ili zemlje na manje, često neprijateljske i manje uticajne jedinice naziva se „balkanizacija“. Ovaj proces se može odvijati duž etničkih, kulturnih, verskih ili političkih linija i često dovodi do formiranja manjih i nestabilnijih država ili oblasti.
Zašto ChatGPT ne razlike „balkanizaciju“ od „balkanajzera“
Gore citirana definicija ne potiče direktno od čoveka ili iz rečnika. Nju mi je ponudio jedan Chatbot Generative Pre-Trained Transformer (poznat i kao ChatGPT), kojem sam se obratio. Računari se obučavaju za formulisanje odgovora tako što pamte hiljade tekstova, a zatim ih prema unapred određenim algoritmima sažimaju u odgovor. U konačnom ishodu, oni samo ponavljaju postojeće informacije, mišljenja i, u skladu s tim, i predrasude. Oni su svedoci prihvaćene mudrosti, pa tako i kada je reč o „balkanizaciji“.
Ovaj pojam sugerira slom jedinstva i koherencije, koji često vodi ka geopolitičkim izazovima i sukobima – tako mi je dalje govorio chatbot.
A onda sam pitao veštačku inteligenciju da li se EU zaista plaši da bi proširenje Unije za oko četiri odsto njenog stanovništva moglo dovesti do sloma njenog jedinstva i koherentnosti, ako bi šest zemalja jugoistočne Evrope (SEE6) bile uključene u nju? Ekonomske posledice to ne mogu biti, smatram, jer je ekspanzija EU – naročito nemačkih i italijanskih kompanija – u region već završena. Oko 80 odsto trgovine SEE6 odnosi se na zemlje EU. Ekonomski stručnjaci (Vasja Rant, Mojmir Mrak i Matej Marinč: Zapadni Balkan i budžet EU: efekti proširenja) su takođe izračunali da su mogući troškovi koji bi mogli nastati za zemlje kandidate na Zapadnom Balkanu iz fondova kohezije i strukturnih fondova zanemarljivi za EU.
Mašina je, potpuno analogno većini političara, think-tankera i novinara u zemljama članicama EU, međutim, nastavila da navodi dalje razloge:
Politička stabilnost: Mogu postojati razlozi za brigu zbog korupcije, nedovoljne vladavine prava i snage demokratskih institucija u budućim državama članicama.
Usaglašenost sa vrednostima EU: EU se zasniva na principima kao što su demokratija, vladavina prava i poštovanje ljudskih prava. Postoji zabrinutost da li će se mogući novi članovi pridržavati ovih vrednosti.
Sposobnost integracije: EU zabrinjava njen kapacitet da integriše nove članove u svoj politički sistem.
Javno mnjenje: Zabrinutost u vezi sa imigracijom, ekonomskim opterećenjem i kulturnim razlikama može umanjiti spremnost država članica EU da prime nove članove.
Bez sumnje, ChatGPT je izvoznik briga, prepoznaje samo „balkanizatore“, a ne „balkanajzere“.
Šolc, Makron i Brežnjevljeva teorija ograničenog suvereniteta
Međutim, samo iznošenje briga nije način na koji čovek razmišlja i govori, pogotovo ako je u pitanju političar koji traži podršku vizijama budućnosti. „To što EU dalje raste ka istoku, prednost je za sve nas. Nemačka kao zemlja u sredini kontinenta učiniće sve da poveže istok i zapad, sever i jug u Evropi“. Tako je tadašnji nemački savezni kancelar Olaf Šolc naglasio u svom govoru na Karlovom univerzitetu 29. avgusta 2022. u Pragu.
Nekoliko pasusa kasnije, Šolc je međutim upozorio na neželjene posledice primanja daljih kandidata: „Tamo gde je danas potrebna jednoglasnost, sa svakim novim državom članicom raste i rizik da jedna zemlja svojim vetom spreči sve ostale da napreduju. Ko misli drugačije, poriče evropsku realnost.“
Dakle, dok savezni kancelar s jedne strane nagoveštava da je EU bez zemalja Zapadnog Balkana nepotpuna, s druge strane ga tišti briga da bi prijem ovih zemalja mogao dovesti do „balkanizacije“ EU. Neizrečeno, ali jasno osetljivo je strahovanje da bi EU mogla da doživi istu sudbinu kao i Jugoslavija, naime, raspad zbog atavističkih sukoba između navodno nerazumnih i sebičnih ljudi.
Šolc, Makron i drugi političari EU, naročito iz većih zapadnih država, žele da izbegnu neželjene posledice mogućeg primanja novih članova u EU tako što bi u ključnim političkim oblastima EU (kao što su spoljni odnosi, politika proširenja, finansije) uveli kvalifikovano većinsko odlučivanje umesto jednoglasnosti. Međutim, javlja se otpor od strane manjih i istočnih i jugoistočnih država članica EU, koje strahuju od gubitka nacionalnog suvereniteta i uticaja unutar EU (Jan Muš: Evropa više brzina: Francusko-nemački put u katastrofu, 2023). One se boje da će moćnije države njima komandovati.
Brežnjevljeva teorija ograničenog suvereniteta mogla bi, da tako kažemo, biti oživljena, ovaj put da bi se sačuvalo jedinstvo EU. Finansijski i politički pomaci bi takođe mogli da naškode dosadašnjim članicama nakon mogućeg primanja Ukrajine. Iz toga proizilaze dalje bojazni. Ove, na prvi pogled, nerešive suprotnosti su najvažniji razlozi zbog kojih EU u dogledno vreme neće doživeti proširenje ka jugoistoku ili istoku.
Ako su izgledi za stvarno članstvo čak i zemalja jugoistočne Evrope tako mali, postavlja se pitanje da li će Unija biti sposobna da zadrži kandidate za pristupanje u političkoj orbiti EU. S druge strane: da li se kandidati za pristupanje EU dovoljno plaše posledica odluke da raskinu svoju vernost EU? Da li je više ne vole?
Semjuel Čerap/Sergej Radčenko: Razgovori koji su mogli da okončaju rat u Ukrajini (Četvrti dio)
Zašto je vladaocima više stalo da ih se plaše nego da ih vole
U 17. poglavlju svoje knjige o Princu, Nikolo Makijaveli pita da li je bolje „biti voljen ili strahovati, ili bolje strahovati nego biti voljen?“ Princ treba da bude i voljen i da se o njega boje, smatra on, ali dodaje: „Budući da se to teško može objediniti, daleko je sigurnije ulivati strah nego biti voljen.“ Bitne teorije međunarodnih odnosa izvedene su iz ovih nekoliko rečenica.
Stoga se stalno naglašava da strah od nesposobnosti da se izdrži konkurencija s drugim državama određuje međunarodnu politiku. U osnovi važi da države – pa i savez država kao što je EU – uvek teže većoj moći kako bi savladale svoje strahove. Svako želi da bude Makijavelijev Princ. Njega se, naime, „plaše, ali ga ne mrze, sve dok se uzdržava od imovine svojih podanika i građana i njihovih žena“.
Osnovni problem EU sastoji se u tome da se u međunarodnom sistemu ne doživljava kao Princ u makijavelijevskom smislu, koji izaziva strah ili čak ljubav: ona je jednostavno postala svakodnevnica.
Svi znamo: države članice EU idu u rat samo na poziv pravog modernog zapadnog Princa, tj. kada SAD pozovu kao u slučaju napada na Irak, Srbiju ili Avganistan. Ostatak vremena, članice EU žele da trgovinom, ako ne promenama, onda približavanjem i učvršćenim i regulisanim, dakle civilnim odnosima, postignu svoje ciljeve. Čak i ako se u Briselu u poslednje vreme monotono zaziva „EU koja deluje geopolitički“, ništa se u tome nije promenilo. Na kraju, izvozni bilans mora da bude u plusu.
Prijem novih članova bi, međutim, promenio postojeće odnose. Za EU je, dakle, bolje da preventivno sagledava jugoistočnoevropljane kao „balkanizatore“, a ne kao „balkanajzere“ – dakle, uglavnom sa strahom i malo empatije. Time u EU, međutim, nastaje i protivrečan osećaj o samoj sebe: pozitivnu sliku o sebi narušava raskorak između samopoimanja kao projekta mira i civilne sile, s jedne strane i imperijalnih crta i ponašanja, s druge strane.
Kandidati za pristupanje stoga sve više gledaju na EU bez emocija. Širenjem ekonomski i finansijski ka istoku i jugoistoku, i istovremenim masovnim apsorbovanjem ljudi kao radne snage odatle, a bez istovremenog formalnog, političkog i pravnog proširenja EU se lišava mogućnosti da je se tamo plaše. Ona je sve manje u stanju da postavlja uslove, ona više nije samoproklamovani princ od koga bi zemlje kandidate morale da drhte jer im može uskratiti ljubav, tj. odbije da ih primi u EU. Na mesto naklonosti u međusobnim odnosima sve više dolazi čista računica.
Hoće li, ipak, jednog dana doći do srećnog kraja? Hoće li se ujedinjenje dogoditi? Hoće li Zapad prevazići strah od balkanizacije? Hoće li Evropa biti celina?
To ne možemo da znamo. Prognoze su teške, naročito kada se tiču budućnosti. To je navodno rekao Mark Tven, prema drugim izvorima Karl Valentin. U svakom slučaju, istina je.
Na kraju, ostaje samo da se primeti: karakteristično za trenutno stanje donosilaca političkih odluka na Zapadu je trajna uzbuđenost i rastući strah od drugih aktera – od navodne „geopolitičke konkurencije“. Potrebna bi, međutim, bila potpuna smirenost u kojoj bi se uspela potpuna koncentracija na suštinu, a strah od drugog rasplinuo.
Samo golmanu koji se potpuno smireno ponaša, strelac će loptu da šutne u ruke – otprilike tako piše u Handkeovoj knjizi o kojoj je bilo reči na početku.
Tekst na nemačkom objavljen je u časopisu Nemačkog balkanološkog društva
Izvor: Radar
