Piše: Bogdan Petrović
Da li se sećate famoznih nastupa Aleksandra Vučića u Ujedinjenim nacijama pre nešto više od mesec dana? Teških reči na račun Zapada, uz svojevrstan nekrolog samom sebi, koji je najbolje da citiramo: „Ja sam ovde večeras završio karijeru. Mnoge mi stvari neće oprostiti, ovo je bio ekser u sanduku.“ Javnost je danima bila prinuđena da prati „borbu“ moćnih zapadnih (zlih) sila protiv nejake Srbije, da bi se sve završilo uz teatralno ogrtanje državne zastave na sednici Generalne skupštine UN.
Nije proteklo ni mesec dana od tih istupa Aleksandra Vučića, da bi se njegova politika u potpunosti okrenula ka Zapadu. Primer za to je i prisustvo Srbije na „mirovnom samitu“ oko rata u Ukrajini, koji se održao sredinom juna u Švajcarskoj. Samit su organizovale zapadne sile kako bi pokazale da njihova politika prema Ukrajini ima „široku međunarodnu podršku“, uz naravno, izostanak Rusije.
To se završilo kao potpuni fijasko: završni kominike (inače prilično isprazan tekst) prihvatilo je 80 država-učesnica, dok nije htelo da ga potpiše čak 16 država. Na kraju je predsednica Švajcarske Konfederacije, kao domaćin, izjavila da je potrebno da pored Ukrajine i Rusija bude prisutna za stolom kako bi se sklopio mir – odnosno, da je ceo samit u suštini bio samo šarada.
Nikakve preke potrebe za prisustvom Srbije nije bilo, a kamoli za učešćem na visokom nivou ministra spoljnih poslova i za potpisivanjem kominikea. Srbija se „dodvorava“ Zapadu i u sve intenzivnijoj prodaji oružja i municije Izraelu (kao i Ukrajini), od čega su počele da se uzdržavaju i pojedine članice EU.
Možda najgrotesknije povlađivanje Zapadu se moglo videti u intervjuu predsednika Vučića Fajnenšl tajmsu, gde je najavio da će se projekat eksploatacije litijuma kompanije Rio Tinto nastaviti u najkraćem roku. Tom prilikom je napravio i svojevrstan gaf kada je naglasio da su „zvaničnici EU mislili da će Srbija dati rudnik Kinezima“, ali da Beograd „nije imao nameru da to uradi jer je on obećao da će u taj projekat ući EU“.
Bogdan Petrović: Kako je opozicija sama sebe upropastila
Postavlja se, naravno, pitanje, ako nas sa Kinom, kako Vučić kaže, vezuje „čelično prijateljstvo“, zašto onda nismo Kinezima dali da eksploatišu litijum? Da podsetimo, upravo su kineske kompanije ekonomski „spasile“ Vučićev režim kada su preuzele dve crne tačke srpske (državne) privrede, borski rudnik i smederevsku železaru. Danas su te kompanije najveći srpski izvoznici, a da podsetimo, pre dolaska Kineza, one su koštale budžet 400-500 miliona evra godišnje.
I tako, svojom politikom, malo ka Istoku (kad ga Zapad pritisne kao oko Srebrenice), malo (više) ka Zapadu, Aleksandar Vučić je postigao da u Srbiju nijedna strana nema poverenje.
Vučić samo naizgled uspešno balansira u toj igri: Rusija toleriše Vučića zbog proste činjenice da nije uveo sankcije, iako je podržao niz zapadnih inicijativa u međunarodnim forumima oko rata u Ukrajini, dok se Kina drži prilično suzdržano prema „čeličnom prijatelju“ Srbiji. Fijasko te politike video se odlično prilikom glasanja oko rezolucije o Srebrenici u UN. Te dve države su mogle, da su htele, da ubede dovoljan broj država da budu protiv, pa bi i sami predlagači u tom slučaju povukli tekst pre glasanja, ali se to nije desilo, pa se sve svelo na napore srpske diplomatije i Vučića lično.
Drugi očigledan primer je da prilikom posete predsednika Kine Si Đinpinga nije ugovorena nijedna velika kineska investicija; dan posle posete Beogradu, kineski predsednik je u Budimpešti objavio da će se u Mađarskoj graditi druga kineska fabrika automobila, pored fabrike baterija (iako Mađarska nema litijum).
Zato možemo reći da je Vučić politikom malo Istoka, malo Zapada, u potpunosti izgubio kredibilitet. Njemu ne veruju ni na jednoj strani i onda nas „šamaraju“ kako ko stigne. Nema nikakve sumnje da će vremenom naš položaj biti samo još teži, a prenemaganje Aleksandra Vučića sve veće.
Izvor: Nova Ekonomija
