Preveo: M. M. Milojević
Šta se desilo?
Zašto je onda došlo do kolapsa pregovora? Putin je tvrdio da su zapadne sile intervenisale i potkopale postizanje sporazuma zato što su po svoj prilici više bile zainteresovane da oslabe Rusiju nego da okončaju rat. On je optužio Borisa Džonsona, tadašnjeg britanskog premijera, da je prosledio poruku Ukrajincima, u ime anglosaksonskog sveta, da moraju „da se bore protiv Rusije dok se ne ostvari pobeda i Rusija pretrpi strateški poraz“.
Zapadni odgovor na ove pregovore, iako je prilično udaljen od karikature koju je Putin naznačio, u svakom slučaju je bio prilično mlak. Vašington i njegovi saveznici bili su duboko sumnjičavi prema izgledima da iz istambulskih razgovora proistekne diplomatska inicijativa; nakon svega, kominike je zaobišao pitanja teritorije i granica, i dve strane su ostale prilično udaljene jedna od druge u vezi sa drugim ključnim pitanjima. Njima nije delovalo da su posredi pregovori koji bi mogli da uspeju.
Povrh toga, nekadašnji američki zvaničnik koji je radio na ukrajinskoj politici u to vreme rekao nam je kako se Ukrajinci nisu konsultovali sa Vašingtonom sve dok kominike nije izdat, iako bi sporazum koji je u kominikeu naznačen stvorio nove pravne obaveze Sjedinjenim Državama – uključujući i obavezu da uđu u rat protiv Rusije ukoliko ova iznova napadne Ukrajinu. Samo ova odredba bi učinila sporazum neprihvatljivim polazištem za Vašington. Stoga umesto da prigrle istambulski kominike i posledični diplomatski proces, Zapad je povećao vojnu pomoć Kijevu i pojačao je pritisak na Rusiju, uključujući i putem sve čvršćeg režima sankcija.
Semjuel Čerap/Sergej Radčenko: Razgovori koji su mogli da okončaju rat u Ukrajini (Prvi dio)
Velika Britanija je preuzela vođstvo. Već 30. marta, Džonson je delovao nenaklonjeno prema diplomatiji, ističući da bi umesto [diplomatskog napora, prim.prev] trebalo „da nastavimo pojačavanje sankcija uz tekući program [podrške Ukrajini, prim.prev] sve dok i poslednji [Putinov] vojnik ne napusti Ukrajinu“. Džonson je 9. aprila 2022. godine posetio Kijev –bio je prvi strani lider koji je posetio grad tik posle ruskog povlačenja iz okoline ukrajinske prestonice. On je navodno rekao Zelenskom da misli „da bi bilo kakav dogovor sa Putinom bio prilično loš“. Bilo koji dogovor, prisećao se on da je rekao, „bio bi nekakva pobeda za njega: ukoliko mu bilo šta date, on će to zadržati, smestiti u slamaricu, i onda se pripremiti za naredni napad“. U intervjuu iz 2023. godine, Arakhamia je izazvao izvestan metež tako što je izgleda implicirao da je Džonsona smatrao odgovornim za nepovoljan ishod pregovora. „Kada smo se vratili iz Istambula“, rekao je, „Boris Džonson je došao u Kijev i rekao da ne bi trebalo da potpišemo bilo šta [sa Rusima] – i da bi trebalo da se samo nastavi borba“.
Nakon toga, Putin se iznova i iznova pozivao na spomenutu opasku ukrajinskog pregovarača da bi okrivio Zapad za kolaps razgovora i kako bi pokazao da je Ukrajina potčinjena svojim pristalicama iz inostranstva. Uprkos Putinovom manipulativnom korišćenju ovih navoda, Arakhamia je upućivao na stvarni problem: kominike je opisao multilateralni okvir koji bi zahtevao zapadnu spremnost da se uključi u diplomatski proces sa Rusijom i razmotri istinske bezbednosne garancije za Ukrajinu. Ništa od ovoga nije bilo prioritetno Sjedinjenim Državama i njihovim saveznicima u to vreme.
Putin i Zelenski su bili voljni da razmotre izuzetne kompromise kako bi okončali rat
U svojim javnim izjavama, Amerikanci nikada nisu sa tolikim prezrenjem pristupali diplomatiji kao što je to Džonson radio. Ali oni je nisu smatrali središnje važnim segmentom svog odgovora na rusku invaziju. Državni sekretar Entoni Blinken i ministar odbrane Lojd Ostin posetili su Kijev dve nedelje posle Džonsona, najvećim delom kako bi koordinisali slanje zamašnije vojne pomoći. Kao što je Blinken rekao na konferenciji za štampu ubrzo nakon posete: „Strategija koju sprovodimo –masivna podrška Ukrajini, masivni pritisak protiv Rusije, solidarnost sa više od trideset država koje su uključene u ove napore – daje rezultate“.
No, tvrdnja da je Zapad prinudio Ukrajinu da odustane od razgovora sa Rusijom je neosnovana. Ona upućuje da Kijev nije imao svoju poziciju po ovom pitanju. Istina, ponuđena Zapadna pomoć mora da je osnažila odlučnost Zelenskog, i izostanak zapadnog entuzijazma je po svoj prilici umanjio njegovo zanimanje za diplomatiju. Na kraju, međutim, u njegovim raspravama sa zapadnim liderima Zelenski nije prioritizovao diplomatski proces sa Rusijom kojim bi se mogao okončati rat. Niti su Sjedinjene Države ili njihovi saveznici sagledali da im on upućuje snažan zahtev da se upuste u diplomatski proces. U to vreme, s obzirom na izlive simpatija zapadne javnosti prema Ukrajini, takav podsticaj iz Kijeva mogao bi da utiče na zapadnu politiku.
Zelenski je neupitno bio razjaren zbog ruskih zločina u Buči i Irpinju, i verovatno je razumeo da ono što je počeo da označava kao ruski „genocid“ u Ukrajini može da učini diplomatski proces sa Moskvom učini znatno težim. Ipak, delovanje iza scene na nacrtu sporazuma nastavilo se i čak pojačalo u danima i nedeljama nakon otkrivanja ruskih ratnih zločina, sugerišući da su zločini u Buči i Irpinju bili drugorazredni činilac u donošenju kijevskih odluka.
Ukrajinsko osnaženo samopouzdanje da mogu da pobede u ratu je očigledno odigralo izvesnu ulogu. Rusi su se povukli iz Kijeva i drugih velikih gradova na severoistoku i izgled da se dobije još oružja sa Zapada (sa putevima prema Kijevu koji su sada bili pod ukrajinskom kontrolom) promenili su vojnu ravnotežu. Optimizam o mogućim dobicima na bojnom polju često umanjuju interesovanje zaraćene strane prema kompromisu za pregovaračkim stolom.
I zaista, do kraja aprila, Ukrajina je osnažila svoje pozicije, zahtevajući rusko povlačenje iz Donbasa kao preduslov za bilo kakav sporazum. Kao što je rekao Oleksij Danilov, predsedavajući ukrajinskog Saveta za nacionalnu bezbednost i odbranu, 2. maja: „Sporazum sa Rusijom nije moguć – može se prihvatiti samo kapitulacija“.
Pored toga tu je i ruska strane pripovesti, koju je teško proceniti. Da li se celokupni pregovori bili vešto izvedena šarada, ili je Moskva bila ozbiljno zainteresovana da postigne namirenje? Da li je Putin uzmaknuo kada je shvatio da Zapad neće potpisati sporazum ili da su ukrajinske pozicije ojačane?
Semjuel Čerap/Sergej Radčenko: Razgovori koji su mogli da okončaju rat u Ukrajini (Drugi dio)
Čak i da su Rusija i Ukrajina prevazišle svoje neslaganje, okvir do kojeg su došle na pregovorima u Istambulu zahtevao bi uključenje Sjedinjenih Američkih Država i njihovih saveznika. I ove zapadne sile bi trebalo da preuzmu politički rizik učestvovanja u pregovorima sa Rusijom i Ukrajinom, te da založe svoj kredibilitet davanjem ukrajinskih bezbednosnih garancija. U to vreme, i tokom naredne dve godine, voljnost da se preduzme diplomatske inicijativa visokog nivoa ili da se zaista obavežu na pružanje pomoći Ukrajini u budućnosti izostajala je i u Vašingtonu i u evropskim prestonicama.
Konačan razlog zbog čega su razgovori propali jeste što su pregovarači stavili ždrebe poratnog bezbednosnog poretka ispred rude okončanja rata. Dve strane su prešle preko ključnih pitanja obuzdavanja sukoba i njegovog izbegavanja (uspostavljanja humanitarnih koridora, primirja, povlačenja trupa) i umesto toga su pokušali da izrade nešto što bi bilo dugoročni mirovni sporazum koji bi razrešio bezbednosne sporove, izvore geopolitičkih napetosti tokom više decenija. To je bio zapanjujuće ambiciozan poduhvat – ispostavilo se odveć ambiciozan.
Pošteno govoreći, Rusija, Ukrajina i Zapad su pokušali i drugi pristup –i takođe su žestoko podbacili. Sporazumi iz Minska potpisani 2014. i 2015. godine nakon ruske aneksije Krima i invazije na Donbas bavili su se malenkostima kao što su dan i čas obustave neprijateljstava i koji će oružani sistemi morati da se povuku na koju udaljenost. Središnjim bezbednosnim brigama obe strane pozabavili su se posredno, ukoliko su to uopšte učinili.
Semjuel Čerap/Sergej Radčenko: Razgovori koji su mogli da okončaju rat u Ukrajini (Treći dio)
Istorija upućuje da bi budući razgovori mogli da se odvijaju duž paralelnih koloseka, gde bi se o praktičnoj strani okončanja rata raspravljalo na jednom dok bi opštija pitanja bila tema na drugom koloseku.
Imajmo ovo na umu
Dana 11. aprila 2024, Lukašenko, jedan od ranih posrednika u rusko-ukrajinskim mirovnim razgovorima pozvao je na povratak nacrtu mirovnog sporazuma iz proleća 2022. godine. „To je razumna pozicija“, rekao je u razgovoru sa Putinom u Kremlju. „To je takođe i za Ukrajinu bila prihvatljiva pozicija. Oni su se sa njome saglasili“.
Putin se uključio. „Složili su se, naravno“, rekao je.
U stvarnosti, međutim, Rusi i Ukrajinci nikada se nisu saglasili oko završnog kompromisnog teksta. Ali otišli su dalje u pravcu iznalaženja kompromisa nego što se ranije razumelo, usaglašavaajući se o opštem okviru za mogući sporazum.
Nakon poslednje dve godine pokolja sve ovo može biti samo drevna prošlost. Ali to je i podsednik da su Putin i Zelenski bili voljni da razmotre izuzetne kompromise kako bi okončali ovaj rat. Tako da ukoliko se ili kada se Kijev i Moskva vrate za pregovarački sto, oni će ga naći zasutim idejama koje bi se mogle pokazati korisnim u izgradnji trajnog mira.
Izvor: Foreign Affairs
