Piše: Dr Mihailo Luković
„Kad sam ga poslednji put video, sedeo je u stoličici zaklonjen hladom kuće, u tople poslepodnevne letnje sate. Prešao je kod ćerke, gde je dobio malenu sobu sa televizorom, jutarnju kafu, novine, a iznad svega ljudski glas koji ga je iz stana seoskog učitelja i doveo do varošice. Samoća u kojoj je živeo poslednje dve godine, pre nego što je došao kod svoje jedinice, bila je prenaporna. Danima bi bio u stanu i gledao televizor ili slušao radio. Zatim je počeo da razgovara sa spikerima, da im se javlja, iako je znao da to nije baš na svom mestu, ali je želeo da improvizuje razgovor, makar to bio i monolog. U tim danima brada bi narasla, kosa se zamastila, gomila sudova se nakupila nad sudoperom, osećao bi se smrad neprovetrenog stana, ali mu to nije smetalo.
Navikao je na sve te mirise, nos mu se adaptirao, bradu nije osećao, a to što je kosa zamašćena nema nikakve veze. Neće na zabavu. Onda bi mu iznenada došlo na pamet da sređuje kuću i sve bi bilo u redu, da u tom sređivanju ponekad nije preveravao, pa započinjao da čisti fioke, a u njima zna se, slike. Crno-bele slike njegovog života, a na njima sve draga lica. Pokojna supruga kao devojka, pa u trudnoći sa ćerkom, pa sa prvog zajedničkog odmora, pa oni prvi put kolima na more, njegova jedinica na prvom rođendanu, njen polazak u školu i kraj osmog razreda, kad se zadevojčila i otišla na fakultet, pa udala.
Zatim slika unuka i njegovog kolege Đida sa kojim je proveo radni vek, a koju mu je poklonio posle prvog savetovanja prosvetnih radnika na kome je bio. Potom slike njegove porodice, supruge i ćerke, ručak za proslavu Prvog maja ispred škole na koji su došli i neki viđeniji ljudi iz sela, okićena jelka i Đidova i njegova ćerka, sindikalna zabava u matičnoj školi za Dan žena. Srećom, sedeli su jedan do drugog, iako su obojica to veče proveli sa drugačijim društvom. Fotografija je napravljena kako bi se opravdali pred ženama što taj dan nisu bili sa njima, već su „protiv svoje volje“ morali da ispune društvene obaveze… Slike i vizije prošlosti koje je posle budan sanjao i po celi dan, sve dok uveče ne bi prispao. Ponekad je znao isto to da nastavi i nekoliko sledećih dana.
Onda bi gledao generacijske slike svojih i Đidovih đaka i gotovo nepogrešivo se sećao sudbine svakog od njih, dokle su dogurali i u školi i u životu. To im je obojici od samog početka službovanja bilo bitno, jer su tako merili svoj trud. Stvarali su ljude. Bilo im važno šta su završavali od škole, ali daleko važnije da čuju o njima kao dobrim ljudima. I tako, dok je gledao slike, izgovarao bi pojedinačna imena i priču koja ih prati: „Danica, završila agronomiju, magistrirala i doktorirala, ali jadna nije imala sreće u braku.
Da bar ima dece. Petar, metalostrugar, troje dece. Ima kuću u čaršiji. Ilija emigrirao u Ameriku. Ne znam da li ima dece, ni čime se bavi. Pričaju da je vozač…” Jednom, usred tog haosa, nalete zet u posetu i bi mu žao oronulog i zapuštenog starca koji luta stazama preživljenog tražeći ono što je izgubio, a što ne može tu da nađe. Za sedam dana organizovao je renoviranje sobe u svojoj skromnoj kući na periferiji obližnje varošice i doveo ga k sebi. Brzo se oporavio i počeo ponovo normalno da živi.
Često je bivao u kafanici u neposrednoj blizini svog boravka, na podnevnoj kafici koju je uvek ženio jednom čašom rakije sa nekim od sagovornika, tek da ubije vreme. Tu sam ga viđao i kao svog bivšeg učitelja častio pićem, mada se nije dao. Jednom bih ja platio, a drugi put on. To je bilo, govorio bi, nepisano pravilo u kafani ako želiš da te poštuju i da budeš poštovan. Čovek ili Čoek bio mu je nadimak koji je ponosno nosio. Jednom mi je ispričao i kako ga je dobio. Odmah posle rata, kad su smakli gospodu i gazde, a doveli drugove, njegov otac, trezven seljak, nije mogao da se pomiri da sve zove Druže.
Kakvi su drugovi on i gazda Petko ili doktor Borko, a ono opet jesu kao ljudi svi isti i tu su ovi novi bili u pravu. Zato on izabra da se svakome obraća sa Čoveče i ta očeva navika pređe na njega, pa kad je otišao u Učiteljsku školu, osim profesora kojima se obraćao sa Druže svima ostalima govorio bi Čovek ili Čoveče, a onima iz Crne Gore Čoek. Ženama se obraćao sa Drugarice, jer bi oslovljavanje sa Ženo vređalo tadašnje shvatanje rodne ravnopravnosti. Njegov drug i kolega Đido nadimak je dobio sticajem slučajnih okolnosti, posle igranja glavne uloge u istoimenom komadu Janka Veselinovića, kada ga je naredni dan na času srpskog profesor pohvalio za uspešnu ulogu i na kraju dobronamerno dodao „da i mi sad imamo svoga Đida”.
Sećam se jednom kad je bio raspoložen za priču, učitelj je počeo tiho da pripoveda: „Baš je ovakvo vreme bilo kad smo ja i Đido onako mladi i neoženjeni dobili raspored od države, a tad su nas slali iz sreske uprave za prosvetu, da dana 20. avgusta 1957. započnemo sa radom u selu Gornja K., istureno odeljenje od škole u Donjoj K. sa najnižim platnim razredom. I njemu i meni cela imovina stala je u po jedan njegov i moj kofer. Ono malo para što sam dobio od oca prevrtao sam po džepu kao da imam Bog zna šta. Ipak, reših da u varošici uzmem fijaker i krenem ka školi u Donjoj K. Na putu sretnem Đida koji je uprtio kofer na leđa i štrika pored puta. Kažem kočijašu da zaustavi i ponudim ga da nastavi sa nama. Znali smo se dobro iz škole, ali se do tada nismo mnogo družili. On je bio iz Šumadija, a ja sa Javora. Nećka se, neprijatno mu, na kraju pristaje, ali da platimo po pola. I od tada, pa dok nije otišao na onaj svet, uvek se sve plaćalo po pola.”
Tu se jedna staračka suza skotrlja niz obraz, ali on kao da se pravda, reče: „Ma ove suze se javljaju svaki čas, od kako mi umre žena i ode Đido. Kao da ne mogu da ih se setim bez njih. Dolazimo pred školu, plaćamo fijaker i ulazimo unutra očekujući da su svi već došli, a tamo samo poslužitelj koji tek što je otvorio vrata. Javimo se ko smo i šta smo, a on nas uvede u kancelariju i reče da će obavestiti direktora čim dođe.
Mi se skupili na stolici i ćutimo. Gledamo okolo, sat, zvono, pult za dnevnike, lenjire za matematiku, šestar, globus, preparirane veverice, neke ptice… Kao da smo došli ne znam gde. Počeše da dolaze kolege preplanule na letnjem raspustu, neki sa mora, a neki sa sela gde su kod roditelja radili poljske poslove. Sa svakim se upoznasmo i malo-pomalo poče priča. Treba da počnu pripremni sastanci. U neko doba u kancelariju uđe direktor ozbiljan skoro kao Josip Broz na slici okačenoj oveliki ekser na zidu. Nakratko nasta tajac, a on se zatim rukova sa svima i na kraju priđe nama dvojici. Po prvi put videsmo osmeh na njegovom licu. „Prva služba. Čestitam. Ovde ćete se lepo osećati”, reče u jednom dahu. Odvede nas zatim u svoju kancelariju gde nam ispriča sve šta očekuje od nas, te da zna da ga nećemo izneveriti i da ćemo davati primer u svakom pogledu.
On stariji od naših očeva. Ozbiljan. Član Partije od pre rata. Prvoborac. Mi samo što ne stojimo mirno. Kakvi da ga izneverimo! Na kraju nas pozva da izađemo iza škole na livadu gde je jedan seljak vezao konja za drvo i sedeo. Konj mirno pase i povremeno frkće, a nas dvojica idemo za direktorom i ne znamo šta se događa. Predstavi nas on seljaku i reče mu da su mu to novi učitelji te da nas odveze u naše stanove. Kakve stanove, mislim u sebi. Mi bez kučeta i mačeta, a dobijamo stanove. Nemamo ništa.
Ni tanjira, ni viljušaka, ni kašika, jorgana, čaršava, stola i stolice, kreveta. Ćutimo i tek poneku odgovorimo raspoloženom seljaku koji nas je vodio u novi život. I šta? Bogu hvala, za života se steklo svega. Puna kuća. Jedino mi žao što ne imadoh više dece, ali Miljka jedva rodi i ovo. Nije se dalo. Kažu, ima neke priraslice. A Đido nije hteo više dece, jer je on bio dvanaesti i uvek je morao da se bori za sve. Jedno i ništa više. Tako smo nas dvojica imali dve lepotice. Znaš ih, predobra deca.
Nije lepo da ih roditelji hvale, ali su bile za primer. Đidova ode na fakultet i udade se u Vojvodinu, a ova moja nađe ovog svog i vrati se sa fakulteta ovde u varošicu. Sad kuka gde im je bila pamet te se vratiše ovde, a ne ostadoše u Beogradu. Kao da je tamo raj, a ovde ništa. Dva puta smo posle svadbe Đido i ja sa ženama išli u Vojvodinu. Drugi kraj, drugi ljudi, drugi običaji. Tek sam bio kupio fiću i dogovarao se sa Đidom da ponovo odemo u Vojvodinu, kad on dobi pismo u kome ga kći obaveštava da je sa suprugom otišla na rad u Nemačku. On dođe kod mene na kafu sa ženom kao da im je pomrlo sve po kući. Mi gledamo i ne smemo da pitamo šta je. Pokaza nam pismo. Mi pročitasmo i zaćutasmo. Popili smo kafu i opet zaćutali. Nama glupo da kažemo bilo šta. Tužni smo, brate, a oni nijedne da prozbore.
Ta tuga je dugo trajala. Pokušao sam da mu kažem da nije Nemačka preko sveta i da oni mogu ovamo, mi tamo, ali kad su se pojavile suze u njegovim očima bi mi jasno da je bolje da se opet prepustim ćutanju. Tek mnogo godina posle toga priznao mi je da se tad prvi put pokajao što je stao na jednom detetu i da smatra da mu je to kazna od Boga. Kad je prvi put došla iz Nemačke u posetu, nekoliko dana smo pravili prave male svečanosti. Gotovo da nismo spavali. Hteli smo da upijemo svaku reč. Ali, ne lezi vraže. Ona iz Evrope sa suprugom i decom ode u Ameriku. Opet tuga i muk. Kao kad se ponovo udariš tamo gde si nedavno već bio udaren. Od tada je Đido nekako uvenuo dušom. Postao je povučen. Nije pevao, igrao, kao da mu je neko umro. Primetio sam samo da je posle toga, kad smo išli zajedno u posetu mojoj ćerki, to mnogo emotivnije doživljavao nego ranije. Kao da je išao kod svog deteta. Psihologija je čudo.”
Naspram kafanice nalazio se kiosk za prodaju brze hrane. Oko njega uglavnom đaci sa torbama na leđima i punim rukama. Iz belog omota vire parče pogače, vruć hamburger i preliv od kečapa i majoneza. Tu i tamo poneki krompirić. Gleda ih Čovek i priseća se. „Sirotinja je to bila. Gledamo jadnu decu, pažnja ih drži prva dva časa, a onda negde odlutaju. Pospani su i nekako malaksali. Pošto smo obojica odrasli na selu, znali smo da ih pristižu umor i glad. Rano su ustajali i pomagali, a ono što su i ako su prezalogajili pred polazak u školu bilo je malo, tek da zavaraju glad. Ode Đido kod direktora u Donju K. sa predlogom da improvizujemo nekakvu kuhinju. Dočeka on to sa oduševljenjem, ali i zabrinutošću, jer nije bilo mnogo uslova, a ni para za tako nešto. Đačka kuhinja je postojala u matičnoj školi, ali još uvek su se razmatrale mogućnosti za isturena odeljenja.
Bilo kako bilo, tek mi za pola godine uspesmo da otvorimo đačku kuhinju. O, neiskazane dečije radosti! Znali smo da je za mnoge to bio značajan dodatak ishrani. Uzeli smo ženu iz komšiluka da skuva nekoliko litara mleka. Nisu nam dali da mleko nabavljamo iz sela, jer su rekli da je navodno nesigurno, već smo ga uzimali u prahu. Nekoliko puta kad ga nije bilo, agronom skrajne nekoliko kanti sa ekonomije i niko to ne zna osim nas dvojice i kuvarice. Od matične škole smo dobili konzerve pašteta, narezaka, kačkavalja, pekmeza. Sve je to bilo iz vojnih rezervi, možda neukusno, ali je svaki dan punilo dečije stomake. Kad zafali, rastrčimo se nas dvojica u matičnu školu, kod agronoma u Zemljoradničku zadrugu, seosku prodavnicu. To je funkcionisalo, a naplata u vidu zadovoljnih dečijih lica bila je nešto najlepše što čovek može da doživi. Jedan dan sam bio dežurni u kuhinji, kad vidim neko komešanje.
Nikad nismo pravili problem ako neko hoće dodatak, ali se podrazumevalo da prvo bude za sve. Tih dana mnogo dece je odsustvovalo iz škole, a žena što sprema nije svratila da pita za brojno stanje nego je spremila uobičajenu količinu i pogodilo se da je ostalo viška nekoliko litara mleka. Reče ona deci da se slobodno jave ako hoće još, a ja nisam obraćao pažnju na to. Živan, najviši među njima, uze prvo jednu, pa drugu, pa treću šolju dodatka. Kod četvrte su ostala deca počela da ga gledaju sa čuđenjem. Njihove gladne, a ipak skromne, oči nisu mogle da veruju da neko može toliko da popije. Žamor se širio. Kod sedme šolje shvatih šta se događa i obazrivo priđoh Živanu sa namerom da ga ne povredim. On je bio jedan od onih kojima je to neretko bio jedini dnevni obrok. „
Može li?”, pitam ga, a on klima glavom. Kaže da im je rekao da može deset lončića, no oni mu ne veruju. Pitam ga da mu ne bude muka, a on odrično klima glavom. Kuvarica sipa raširenih zenica i ne može da veruje da dete u četvrtom razredu može da popije toliko tečnosti. Kad je iskapio desetu šolju i kad sam mu rekao da je dosta, imao sam utisak da su mu oči još uvek gledale ka loncu sa mlekom. Deca su glasno žamorila o njegovom podvigu. Neka su prilazila da ga pipnu, da dodirnu njegov stomak. Živan izađe iz kuhinje i proteže se. Za njim sva ostala deca i svi od reda, i muškarci i devojčice, dodirivali su taj šampionski stomak, a on ih je, pošto je bio viši od svih, onako odozgo, pokroviteljski gledao i smešio se.
Živan pobednik! Niko ko nije gladovao ne zna kako se želudac tada suzi i kako može samo manje, a ne više hrane da prihvati. Glad mu nije bila trening, već mu je otežavala podvig. Stekao sam utisak da joj se smejao u lice. Pobedio sam te, pobedio! Ostala su još dva časa do kraja i sva moja pažnja tog dana bila je posvećena šampionu i strahu da mu ne pozli. Srećom nije. Nema danas tih kuhinja, a bog će ga znati koliko gladne dece ne mogu na ove proklete kioske. Evo, recimo, ja. Imam skromnu penziju, skoro da me hrane zet i kći, a meni tek preostane neki dinar na kraju meseca. Zamislite koliko ljudi ne radi. Šta rade njihova deca?”
Opet poneka suza. Briše ih i gleda kroz prozor ka kiosku. „Da sam neka vlast, kao što nisam, obavezno bih ponovo uveo te kuhinje. Kažu da sve je skupo, da postoje standardi za ovo, za ono… Postoji li standard koliko dete koje raste mora danas da pojede? Postoji. Poštuje li ga ko? Ne. Pa zašto bismo mi poštovali sve druge kad su nam deca gladna? Papiri i cinizam. To se ne jede.” Usahle su suze, zenice se suzile i prvi put vidim svog učitelja pomalo besnog, prkosnog. Gladna deca.
Jednog dana sto za kojim je sedeo stari učitelj nije bio slobodan, pa je seo na drugi kraj kafanice kraj prozora koji gleda na igralište. I dok smo polako pili kafu, zagleda se u decu na igralištu i poče: „Slušam sinoć na televiziji pričaju o inkluziji. Isprva nisam baš najbolje shvatio šta je to, a onda sam ukapirao da se to mnogo razlikuje od onoga našega da smo svi isti i da je sve to podignuto na viši nivo. Vladina komisija jedna, druga, treća. Silni ljudi. Valjda su tolike i pare koje uzimaju za to. A pogledaj tamo na livadi – svi su isti. Ne igraju verovatno oni koji su manje vešti i oni koji su kasnije došli. Pogledaj ima li među njima koji Cigančić. A u igri ih ima jedan, dva, pet. Kod mene u školi nije bilo Cigana ili kako ih sad zovu Roma, ali je bilo nagluve dece, one ometene u razvoju ili sa nekim telesnim hendikepom.
Kako smo to rešavali? Jednostavno. Moja ćerka je sedela sa jednim đakom koji je bio grbav i zbog toga jako stidljiv. Nije joj bilo pravo zbog toga, ali malo-pomalo taj grbavi Sveto postaje omiljeni lik. Nijedna igra ne može bez njega. Jednostavno vidiš dete od autoriteta u odeljenju i za njega vežeš osobu sa hendikepom i stvar dođe na svoje mesto. Bez komisije, državne agencije i šta ti ja znam čega sve. Čista psihologija. Znam da smo tada na času prirode i društva obrađivali temu ravnopravnosti među ljudima i da smo insistirali da deca nauče da smo svi rođeni jednaki i da tokom života moramo uvek da poštujemo taj princip. Deci smo pričali o tome kako u nekim delovima sveta postoje ropstvo i rasna podvojenost.
Južna Afrika i neke druge zemlje bile su primer za to, mada sam uvek imao želju da im kažem kako i u Americi, sto godina posle građanskog rata, postoji rasna podvojenost, da crnci ne smeju u iste škole kao i belci. Ali školski program to nije dozvoljavao. Sada nam svima prodaju tu priču da bi trebalo da prihvatimo Cigane. Pa oni vekovima žive sa nama! Srećom, tada nije bilo aktuelno da se priča o pojedinim nastranim grupama, koje po današnjem shvatanju nisu nastrane nego posebne, kao što su… Ma, da ne pričam ko, zna se. Ova jadna deca mnogo toga danas moraju da izdrže. U kući mu otac i majka spavaju u istom krevetu, a on mora da shvati kako ne bi bilo nenormalno da mu otac spava sa drugim muškarcem. Ja mu to ne bih usađivao u glavu, pa taman izgubio posao. Sve što bih mu rekao je da mora da poštuje svakog čoveka i tu je kraj.
Kad sam počeo da radim imao sam problem zbog nepoštovanja seoskog sveštenika od neke dece koju je neko nagovorio da ga vređaju. On, čovek u godinama, odmeren i za poštovanje, dođe jednog dana kod mene i požali se da mu neki đaci, napomenu da ne želi da im kaže imena, uvek kad prolazi pored škole izgovaraju ružne reči i psuju. Nemam šta drugo nego naredni čas, a bilo je to vreme kad je još uvek bila jaka partijska disciplina i kad se vodio tihi rat protiv religije, jer se smatralo da vodi društvo unazad, a mi smo hteli unapred, polako ispričam kako su se nekad sveštenici borili za naš narod na Mišaru, u Hadži Prodanovoj Buni, Drugom srpskom ustanku, Balkanskim ratovima i Prvom svetskom ratu, a poseban akcenat bacim na Drugi svetski rat i protu Smiljanića i popa Zečevića. Naravno da je zaključak bio da su oni deo našeg naroda, da su uz narod i da moramo da ih poštujemo, ako ništa drugo, a ono kao starije ljude. Nisam smeo da im pričam da su svi kršteni u crkvi, da su im roditelji tamo venčani i da su im babe i dede sahranjivani uz sveštenike. Tek, priča se smirila i posle nekog vremena kad sam ga sreo on mi se zahvalio. Imao sam veliki problem što sam vaspitan u religioznom duhu i to morao da krijem i od svog i od tuđeg deteta, jer bila su to neka druga vremena.
Sećam se da sam prvi put bio zatečen kad sam pod kraj svoga radnog veka od Đida čuo neke stvari kad se vratio sa savetovanja. Kaže da je pričao sa nekim kolegama iz gradskih škola koje je znao još iz Učiteljske o tome kako su roditelji u gradu počeli da se utrkuju oko toga ko će da im uči decu. Čitava zbrka. Te ova učiteljica ili učitelj važe za elitne, pa mnogi kod njih hoće svoju decu. Potplaćuju se sekretar i drugi službenici da decu stave u njihova odeljenja i njima se nosi posebna čast. Gledamo se mi i smejemo: „Je li, Đido, zamisli da nas, ovde, počnu da biraju. Pa ja imam deset ovih ti deset onih. Ma jok more, bolje ovako. Ti ove godine prvi razred, ja dogodine.” Nekako istovremeno čujem od unuka u varošici da ovo dete ima ovakva leđa, ono onakva. Pitam ga ja šta to znači i kakva on ima. „Nikakva, deda.
Ćale (ne tata) i ne dolazi u školu niti ga ona interesuje, a mama se ne meša u ono što kaže učitelj.” „Pa kako može da se meša?”, pitam ga ja. On navede primer svog druga Andrije čija je majka skoro svaki dan u školi i koja se viđa sa učiteljicom, pa ga ona uvek hvali iako nije najbolji. Tu zaćutim, jer bilo šta da kažem ne bi bilo dobro. Dete najbolje oseća nepravdu. Sećam se samog početka službovanja, kada su se deca još uvek igrala oraha. Naprave kupe i gađaju. Na odmoru jedna grupa dečaka započe igru i posvađa se. Ja uletim među njih i oduzmem im sve orahe ne pitajući ko je kriv. Posle tri dana zovnem ih u učionicu kad je bio odmor i pitam pojedinačno svakog od njih kako je bilo i ko je kriv.
Svi su se složili u tome kako je počela svađa i ko je kriv, čak je i onaj koji je označen kao krivac sve potvrdio. Pitao sam ih koliko je čijih oraha i oni su rekli šta je čije. Deca su nepogrešiva, samo ih treba gledati u oči i polako sa njima.” Malo poćuta i pozva konobara da naplati, jer je, kako kaže, bio njegov redi pođe u svoju sobicu. Pri izlasku dobaci: „Orahe sam im vratio, jer su bili iskreni. A kako bi drugačije dete bilo? Mi ih kvarimo.”
„Nije te bilo juče, a tražio te drug iz odeljenja, Mikan umetnik. Znaš, uvek me pomalo iznenadite. Stalno me nečemu naučite. Kaže mi da nije bilo mene ne bi završio slikarstvo na Akademiji. Začudim se, tim pre što nisam bio neki talenat za slikanje, pa sam slabo šta mogao da ga naučim dok je bio dete. Istina, video sam da je talenat i mnogo sam ga puta zbog toga hvalio. „Zar nas niste učili šta je dobro?” „Jesam, ali kakve to veze ima sa umetnošću?” „Zar nije dobro kad pokažeš iskrena osećanja?” Gledam ga i kažem da jeste, mada možda ponekad nije korisno. „Da li je dobro kad daš sve od sebe da nešto uradiš?”„Jeste”, kažem opet. „Da li je sklad dobar?” Malo zastadoh da razmislim, a on brzo dopita da li u prirodi postoji sklad i da li je ona skladna. Moje staračke misli se uzburkaše. Vidim da je u pravu, ali ne mogu da procenim kuda sve to vodi. „Na šta ti to, da li dobro, lepo i istina žive na istoj adresi. Mikane, sinko, ti si bio na Akademiji, a ne na studijama filozofije.” „Učitelju, svetroje su na istoj adresi, u prirodi. Samo treba da gledaš i uočavaš.
Tamo gde nešto postoji, tamo ima istine i sklada. Čovek treba samo da radi u korist te istine i da ne naruši taj sklad i stvari idu u dobrom pravcu. Vi ste nas učili da se divimo prirodi, da radimo tako da ne narušavamo stvari kakve su već. Sećam se kad ste jednom bili nesrećni što smo doneli jaja ptica za nekakvu đačku prirodnjačku zbirku rečima da je trebalo da ih ostavimo kako bi se izlegli ptići, a mi seoska deca znamo kako to izgleda. Ovako nekoliko ptica manje, a one se bore da bude manje parazita na voću, pa ćemo zbog toga da imamo manje voćaka… Naravno da smo shvatili vašu priču. Ne narušavaj prirodni sklad! Kad slikam uvek se držim toga. Hiljade nijansi koje nabacujem na platno najbolje su kada se slože tako kako to može da se vidi i u prirodi. Ja, učitelju, pripadam onima koji svedoče o postojanju.
Ima onih koji slikaju i kroz to eksperimentišu izazivajući prirodu i pokazujući joj da je naša mašta prevazilazi. Ne verujem u to, jer u sebi nosi nesklad. Ne osećam istinu u tome. Ali, poštujem razlike. Ja sam ono čemu ste me učili da budem još dok sam bio dete i zato Vam hvala.” Nisam znao šta da mu odgovorim. Bi mi drago i postideh se. Drago mi je što me se seća i to po dobru, što sam svojim radom učestvovao u tome da nastane jedan čovek koji zna šta hoće i koji radi to što hoće. Kod tebe sam, sinko, omašio. Otišao si u advokate, pa i politiku. Nasmeja se. Narodu se ne može ugoditi. Njegovo viđenje pravednosti ne mora da se podudara sa zakonima. On ih je stvorio i voli da ih obilazi. „Da li su zakoni jednostavni za razumevanje? Ja, moj učitelju, u stvari, pomažem ljudima. Sa jedne strane oni, sa druge dva bez duše i jedan bez srca”, završih. „Znam, sinko, i ne sumnjam u tvoju dobrotu. Volim da se šalim. Ali kad već počesmo tu temu da te pitam. Sloboda je po meni nešto neuhvatljivo. Htedoh reći da je mi fizički nemamo, jer imamo zakone. Slobodan sam da mislim, pa i to puno puta moram da krijem, ali nemam slobodu da radim što želim. Nisam još bio stasao kad je bila Rezolucija Informbiroa, ali mnogi su otišli na Goli Otok samo zato što su odbili da kažu da je Staljin izdao komunizam. Duboko u sebi i dalje su mu verovali.. Kad pogledaš, vlast ima zakone i seče.
A zakoni ko zakoni. Ovo je pet prstiju i ovo je pet prstiju, pa ovde vidiš šaku, a ovde nadlanicu.” „Učitelju, zamislite kad bi svi radili što žele. Došlo bi do haosa. A kao što znate, ni priroda ga ne podnosi. I tamo postoje zakoni koji odmah praveravnotežu. Među ljudima, za razliku od životinja gde vlada zakon jačeg, a zapravo prilagodljivijeg, postoje ustav i zakoni. Da li su često nedorečeni? Jesu. Namerno? Ne verujem, jer oni odlučuju o svakodnevnom životu koji ima hiljade raznih situacija. Misliti da se svaki pojedinačni slučaj može podvesti pod Zakon, čista je iluzija.
Vi ste, učitelju, slobodni da svaki zakon svojom voljom menjate kroz izbore, jer tada menjate one na vlasti koji mogu da utiču na to da se izmene loši zakoni. Postoji procedura.” Znam da nisam uspeo u njegovoj glavi da poljuljam ono što je on uvek propovedao, a to je da je svaka vlast nasilnička i da se stepen slobode svakog čoveka meri njegovim odnosom prema tom siledžijstvu. Uvek je ponosno pričao o tome kako pripada narodu koji ne podnosi nametanje tuđe volje. Bio je čovek od reči i mnogo je voleo da kaže kako onaj koji nije u stanju da održi reč ne treba da se pojavljuje među ljudima.
Sećam se jedne priče koja je o njemu kružila. Samo što je došao u selo, možda nije bilo prošlo ni godinu dana, a meštani su ga još uvek držali na odstojanju. Radio se seoski put. Akcija kao akcija, u to vreme pripremana preko svih političkih struktura, čak je i svešteniku naznačeno da bi valjalo da se pridruži agitaciji, krenula je da ne može bolje. Jedna grupa je na Moravi vadila pesak, druga svojim kolima sa volovima ili konjima isti preteravala, a ona treća ga razbacivala po putu. Agronom je dao dva traktora sa prikolicama. Sve je išlo kako treba, ali pijanac Ilija poče da pravi nerede. Prvo malo, a zatim sve više poče da vređa ljude oko sebe. Oni u početku ćutaše, a bogami neki počeše da negoduju i bili su gotovi da mu lopatama premere leđa. Vide Čovek šta će da se dogodi i nametnu se svojom glasnom pričom sve obraćajući se Iliji. Ovaj bi spreman i da se sa njim posvađa, ali mu učitelj predloži opkladu da on, Ilija, prestane da pije do kraja dana, a da će on, učitelj, prestati zauvek sa pušenjem.
Ovaj se nasmeja i pristade. Dadoše Iliji da jede i poslaše ga kući, što ovaj oberučke prihvati, jer će kući moći verolomno da nastavi sa pićem. Stvar se smiri i akcija se nastavi. Čovek taj dan ne popuši nijednu cigaretu. Ni sledeći, kao ni narednih godina i nikad više. Seljaci shvatiše koliko je čvrsta i jaka njegova volja i od tada su poštovali svaku njegovu izgovorenu reč. A on je znao da kaže da je najveći uspeh pobediti sebe i svoje nagone. Ta sloboda zavisila je od svakog čoveka ponaosob, a onaj ko je ima kvalifikovao bi se na svoje mišljenje – da kritikuje i donosi nezavisne sudove. U protivnom, zaslužuje prinudu države i gubi pravo da se njegova reč čuje, jer je nije dostojan.
Prvo moraš da si čovek, pa da te drugi poštuju kao takvog. Hteli to ili ne, svi mi đaci pomalo smo počeli da ličimo na njega i borili smo se uvek da pobedimo sebe. Jednom sam ga pitao kako ne može da pobedi tugu u sebi. Dugo me je gledao i jedva na kraju prozborio da je to jedina bitka koju ne može da dobije. I što vreme više odmiče njegov poraz je sve očigledniji. „Kad su mi umrli roditelji, bio sam neizmerno tužan. Ali ta smrt je bila logična, očekivana. Odavno smo živeli paralelne živote, a oni, zavučeni u svojoj planini, uvek bi me toplo dočekivali leti i ponekad zimi za vreme raspusta. Retko su mi dolazili u posetu. Češće smo se čuli kad je telefonska linija došla do njihovog sela. Tada su već bili stari i bilo mi je važno da im što pre stavim tu spravu u kuću. Njihov glas iz slušalice svakodnevno me je vraćao u detinjstvo. A onda iznenada on, pa posle kraće bolesti i majka, zauvek prekinuše tu liniju. Koliko sam samo puta polazio ka telefonu da okrenem njihov broj.
Onda tiho spustim slušalicu i plačem u sebi da se ne vidi i ne čuje. Znam da je po redu, ali mi je žao što je došao taj red. Sebe sam, što i nije bilo teško, ubedio da ćemo tamo negde gore opet siti da se napričamo. Onda se ugasila telefonska veza sa sestrom koja je bila nekoliko godina mlađa i dugo bolesna. Broj tih linija koji se gasio počeo je da se uvećava, a kad mi je umrla supruga, telefon mi se zauvek ugasio. Više ga nisam okretao ni dizao slušalicu, osim kad bi zvali ćerka i zet, a u poslednje vreme ponekad i unuk, dok na kraju nisam prešao kod njih. Ubedim sebe da je taj i taj umro zato što ljudi u nekim godinama umiru. Ali, ipak mi žao. Ovako star nisam spreman za nova druženja, već sam u iščekivanju selidbe i onoga u šta verujem da ću gore sresti – poznata stara i draga lica. I kad me pitaš što sam tužan, da ti odgovorim – valjda zbog starosti, umora i iščekivanja. Da nije tebe da ponekad svratiš u ovu našu kafanicu dok sam tu, družio bih se sa kafom i čašom rakije. Ali nije samo to. Već početkom osamdesetih, naglo opade broj dece u selu.
Malo zbog toga što su ih ljudi doslovno sve manje imali, a malo i zbog toga što su se selili u grad. I dok je na početku naše službe bilo po dva odeljenja svake generacije, Đido i ja pred penziju jedva da smo imali da od četiri generacije napravimo dva dobra odeljenja. Nije nas hvatala panika zbog nas samih, nego onako. Šta će jedan kraj bez dece? Još kad mladi listom krenuše preko granice, jedno veče uz kafu pokrenusmo razgovor o tome. Mislio sam to Đido onako, zbog ćerke, a onda shvatih da je narod bez mladih osuđen na propast. Dugo smo ćutali, a u mene se uvukla neka neobjašnjiva bojazan. Nije to strah za opstanak, jer će ta deca da opstanu tamo gde odu i sećaće se svojih korena, već slutnja da polako ubijamo svoju duhovnost. Tamo će pričati na engleskom, nemačkom, francuskom ili nekom drugom jeziku. Druga generacija će naš jezik poznavati u tragovima, a treća skoro da ga neće ni znati. Pored jezika gubiće polako i samopoštovanje, jer ako inženjer ili ekonomista radi u kafiću ili vozi kamion, očigledno mu je stavljeno do znanja gde mu je mesto. Đido i ja smo učitelji. Kome će u buduće trebati učitelji ako ne bude dece? Hvalićemo se da na jednog učitelj dolaze tri đaka. Visok standard. Muka, kakav standard! Ne rade fabrike.
Počećemo kao naši dedovi da gledamo u nebo i čekamo kišu ili se plašimo grada. Miloš je u pravu kada je govorio o ceni majske kiše u Šumadiji. Nažalost, Vuk nije bio u pravu. Ne A, B, V, G, D…, jer njegovi potomci čitaju A, B, C, D… i speluju. Vidiš onu KNJIŽARU prekoputa? Uđi unutra. Najveći broj naslova štampan je latinicom. Uočiš konobara kako cedi sredstvo za pranje na sunđer. Pozoveš ga i zatražiš da ti donese bočicu. Okreneš poleđinu, a tamo obaveštenje na svim jezicima. Bugarski i makedonski ćirilicom, a srpski latinicom – SRB. Meni i Đidu oduzeše sredstvo za rad. Oduzeše mi pismo kojim sam opismenio tebe i tvoje drugove. A kad nemaš svoje pismo brzo ćeš da izgubiš i svoj jezik i svoje pretke i stajaćeš poput nekog ludog čoveka na svetskoj vetrometini. Od toga me obuzimaju strah i nespokoj. Šta će moj unuk da kaže ko je on? Deda ti je, reći će mu, pisao onim smešnim pismom. I pradeda. I čukundeda i… Njihovi vršnjaci pričom su svedočili o njihovim vremenima. Da, da, ali onim smešnim pismom. Ma ko će da ga uči? Pogledaj šta piše u Vikipediji, šta je dobro, hrabrost, junaštvo, humanost… Valjda je sve to isto.”
Taj dan je, što je neuobičajeno, popio četiri čaše rakije i što je vreme više odmicalo sve više je naginjao monologu i zaplitao jezikom. Na kraju me zamoli da ga uhvatim pod ruku i odvedem kući. Plati konobaru kad je bio kod šanka, osvrnu se po kafani kao da se oprašta i krenusmo. Usput me, još uvek pod utiskom priče iz kafane, upita šta će da radi Cane geometar. „Zamisli, Gugl mape. I on će, kao i ja sa mojim pismom, da ostane bez alata. Ne treba ti ništa više od tvojih sprava i znanja.” Pred kuću izađe ćerka pomalo ljuta što je popio više nego što može da nosi, ali na njega niko nije mogao dugo da bude ljut. Čujem kako kaže: „Tatina lepotica.” To je zapravo bilo poslednje što sam od njega čuo, jer sam narednog dana morao da radim i samo sam ga video u hladu ćerkine kuće kako zamišljen sedi, a naredno jutro pročulo se da je imao šlog. Odem u bolnicu da ga obiđem, a doktor kaže da je u komi i da neće dugo.
Pita me šta je on meni. „Učitelj, najbolji učitelj”, kažem sa ponosom, a u grlu knedla. Te reči sustigoše suze i ne mogadoh više da stojim tu i zurim očekujući da čujem da mu je došao kraj. Otišao sam u kafanu i naručio dva pića, jer je danas bio red na mene. Šta bih dao da mogu da dočekam njegovu turu…To je bio naš učitelj.“ Završi advokat Bjekić, ovlaženih očiju.
