Пише: Др Михаило Луковић
„Кад сам га последњи пут видео, седео је у столичици заклоњен хладом куће, у топле послеподневне летње сате. Прешао је код ћерке, где је добио малену собу са телевизором, јутарњу кафу, новине, а изнад свега људски глас који га је из стана сеоског учитеља и довео до варошице. Самоћа у којој је живео последње две године, пре него што је дошао код своје јединице, била је пренапорна. Данима би био у стану и гледао телевизор или слушао радио. Затим је почео да разговара са спикерима, да им се јавља, иако је знао да то није баш на свом месту, али је желео да импровизује разговор, макар то био и монолог. У тим данима брада би нарасла, коса се замастила, гомила судова се накупила над судопером, осећао би се смрад непроветреног стана, али му то није сметало.
Навикао је на све те мирисе, нос му се адаптирао, браду није осећао, а то што је коса замашћена нема никакве везе. Неће на забаву. Онда би му изненада дошло на памет да сређује кућу и све би било у реду, да у том сређивању понекад није преверавао, па започињао да чисти фиоке, а у њима зна се, слике. Црно-беле слике његовог живота, а на њима све драга лица. Покојна супруга као девојка, па у трудноћи са ћерком, па са првог заједничког одмора, па они први пут колима на море, његова јединица на првом рођендану, њен полазак у школу и крај осмог разреда, кад се задевојчила и отишла на факултет, па удала.
Затим слика унука и његовог колеге Ђида са којим је провео радни век, а коју му је поклонио после првог саветовања просветних радника на коме је био. Потом слике његове породице, супруге и ћерке, ручак за прославу Првог маја испред школе на који су дошли и неки виђенији људи из села, окићена јелка и Ђидова и његова ћерка, синдикална забава у матичној школи за Дан жена. Срећом, седели су један до другог, иако су обојица то вече провели са другачијим друштвом. Фотографија је направљена како би се оправдали пред женама што тај дан нису били са њима, већ су „против своје воље“ морали да испуне друштвене обавезе… Слике и визије прошлости које је после будан сањао и по цели дан, све док увече не би приспао. Понекад је знао исто то да настави и неколико следећих дана.
Онда би гледао генерацијске слике својих и Ђидових ђака и готово непогрешиво се сећао судбине сваког од њих, докле су догурали и у школи и у животу. То им је обојици од самог почетка службовања било битно, јер су тако мерили свој труд. Стварали су људе. Било им важно шта су завршавали од школе, али далеко важније да чују о њима као добрим људима. И тако, док је гледао слике, изговарао би појединачна имена и причу која их прати: „Даница, завршила агрономију, магистрирала и докторирала, али јадна није имала среће у браку.
Да бар има деце. Петар, металостругар, троје деце. Има кућу у чаршији. Илија емигрирао у Америку. Не знам да ли има деце, ни чиме се бави. Причају да је возач…” Једном, усред тог хаоса, налете зет у посету и би му жао оронулог и запуштеног старца који лута стазама преживљеног тражећи оно што је изгубио, а што не може ту да нађе. За седам дана организовао је реновирање собе у својој скромној кући на периферији оближње варошице и довео га к себи. Брзо се опоравио и почео поново нормално да живи.
Често је бивао у кафаници у непосредној близини свог боравка, на подневној кафици коју је увек женио једном чашом ракије са неким од саговорника, тек да убије време. Ту сам га виђао и као свог бившег учитеља частио пићем, мада се није дао. Једном бих ја платио, а други пут он. То је било, говорио би, неписано правило у кафани ако желиш да те поштују и да будеш поштован. Човек или Чоек био му је надимак који је поносно носио. Једном ми је испричао и како га је добио. Одмах после рата, кад су смакли господу и газде, а довели другове, његов отац, трезвен сељак, није могао да се помири да све зове Друже.
Какви су другови он и газда Петко или доктор Борко, а оно опет јесу као људи сви исти и ту су ови нови били у праву. Зато он изабра да се свакоме обраћа са Човече и та очева навика пређе на њега, па кад је отишао у Учитељску школу, осим професора којима се обраћао са Друже свима осталима говорио би Човек или Човече, а онима из Црне Горе Чоек. Женама се обраћао са Другарице, јер би ословљавање са Жено вређало тадашње схватање родне равноправности. Његов друг и колега Ђидо надимак је добио стицајем случајних околности, после играња главне улоге у истоименом комаду Јанка Веселиновића, када га је наредни дан на часу српског професор похвалио за успешну улогу и на крају добронамерно додао „да и ми сад имамо свога Ђида”.
Сећам се једном кад је био расположен за причу, учитељ је почео тихо да приповеда: „Баш је овакво време било кад смо ја и Ђидо онако млади и неожењени добили распоред од државе, а тад су нас слали из среске управе за просвету, да дана 20. августа 1957. започнемо са радом у селу Горња К., истурено одељење од школе у Доњој К. са најнижим платним разредом. И њему и мени цела имовина стала је у по један његов и мој кофер. Оно мало пара што сам добио од оца превртао сам по џепу као да имам Бог зна шта. Ипак, реших да у варошици узмем фијакер и кренем ка школи у Доњој К. На путу сретнем Ђида који је упртио кофер на леђа и штрика поред пута. Кажем кочијашу да заустави и понудим га да настави са нама. Знали смо се добро из школе, али се до тада нисмо много дружили. Он је био из Шумадија, а ја са Јавора. Нећка се, непријатно му, на крају пристаје, али да платимо по пола. И од тада, па док није отишао на онај свет, увек се све плаћало по пола.”
Ту се једна старачка суза скотрља низ образ, али он као да се правда, рече: „Ма ове сузе се јављају сваки час, од како ми умре жена и оде Ђидо. Као да не могу да их се сетим без њих. Долазимо пред школу, плаћамо фијакер и улазимо унутра очекујући да су сви већ дошли, а тамо само послужитељ који тек што је отворио врата. Јавимо се ко смо и шта смо, а он нас уведе у канцеларију и рече да ће обавестити директора чим дође.
Ми се скупили на столици и ћутимо. Гледамо около, сат, звоно, пулт за дневнике, лењире за математику, шестар, глобус, препариране веверице, неке птице… Као да смо дошли не знам где. Почеше да долазе колеге преплануле на летњем распусту, неки са мора, а неки са села где су код родитеља радили пољске послове. Са сваким се упознасмо и мало-помало поче прича. Треба да почну припремни састанци. У неко доба у канцеларију уђе директор озбиљан скоро као Јосип Броз на слици окаченој овелики ексер на зиду. Накратко наста тајац, а он се затим рукова са свима и на крају приђе нама двојици. По први пут видесмо осмех на његовом лицу. „Прва служба. Честитам. Овде ћете се лепо осећати”, рече у једном даху. Одведе нас затим у своју канцеларију где нам исприча све шта очекује од нас, те да зна да га нећемо изневерити и да ћемо давати пример у сваком погледу.
Он старији од наших очева. Озбиљан. Члан Партије од пре рата. Првоборац. Ми само што не стојимо мирно. Какви да га изневеримо! На крају нас позва да изађемо иза школе на ливаду где је један сељак везао коња за дрво и седео. Коњ мирно пасе и повремено фркће, а нас двојица идемо за директором и не знамо шта се догађа. Представи нас он сељаку и рече му да су му то нови учитељи те да нас одвезе у наше станове. Какве станове, мислим у себи. Ми без кучета и мачета, а добијамо станове. Немамо ништа.
Ни тањира, ни виљушака, ни кашика, јоргана, чаршава, стола и столице, кревета. Ћутимо и тек понеку одговоримо расположеном сељаку који нас је водио у нови живот. И шта? Богу хвала, за живота се стекло свега. Пуна кућа. Једино ми жао што не имадох више деце, али Миљка једва роди и ово. Није се дало. Кажу, има неке прираслице. А Ђидо није хтео више деце, јер је он био дванаести и увек је морао да се бори за све. Једно и ништа више. Тако смо нас двојица имали две лепотице. Знаш их, предобра деца.
Није лепо да их родитељи хвале, али су биле за пример. Ђидова оде на факултет и удаде се у Војводину, а ова моја нађе овог свог и врати се са факултета овде у варошицу. Сад кука где им је била памет те се вратише овде, а не остадоше у Београду. Као да је тамо рај, а овде ништа. Два пута смо после свадбе Ђидо и ја са женама ишли у Војводину. Други крај, други људи, други обичаји. Тек сам био купио фићу и договарао се са Ђидом да поново одемо у Војводину, кад он доби писмо у коме га кћи обавештава да је са супругом отишла на рад у Немачку. Он дође код мене на кафу са женом као да им је помрло све по кући. Ми гледамо и не смемо да питамо шта је. Показа нам писмо. Ми прочитасмо и заћутасмо. Попили смо кафу и опет заћутали. Нама глупо да кажемо било шта. Тужни смо, брате, а они ниједне да прозборе.
Та туга је дуго трајала. Покушао сам да му кажем да није Немачка преко света и да они могу овамо, ми тамо, али кад су се појавиле сузе у његовим очима би ми јасно да је боље да се опет препустим ћутању. Тек много година после тога признао ми је да се тад први пут покајао што је стао на једном детету и да сматра да му је то казна од Бога. Кад је први пут дошла из Немачке у посету, неколико дана смо правили праве мале свечаности. Готово да нисмо спавали. Хтели смо да упијемо сваку реч. Али, не лези враже. Она из Европе са супругом и децом оде у Америку. Опет туга и мук. Као кад се поново удариш тамо где си недавно већ био ударен. Од тада је Ђидо некако увенуо душом. Постао је повучен. Није певао, играо, као да му је неко умро. Приметио сам само да је после тога, кад смо ишли заједно у посету мојој ћерки, то много емотивније доживљавао него раније. Као да је ишао код свог детета. Психологија је чудо.”
Наспрам кафанице налазио се киоск за продају брзе хране. Око њега углавном ђаци са торбама на леђима и пуним рукама. Из белог омота вире парче погаче, врућ хамбургер и прелив од кечапа и мајонеза. Ту и тамо понеки кромпирић. Гледа их Човек и присећа се. „Сиротиња је то била. Гледамо јадну децу, пажња их држи прва два часа, а онда негде одлутају. Поспани су и некако малаксали. Пошто смо обојица одрасли на селу, знали смо да их пристижу умор и глад. Рано су устајали и помагали, а оно што су и ако су презалогајили пред полазак у школу било је мало, тек да заварају глад. Оде Ђидо код директора у Доњу К. са предлогом да импровизујемо некакву кухињу. Дочека он то са одушевљењем, али и забринутошћу, јер није било много услова, а ни пара за тако нешто. Ђачка кухиња је постојала у матичној школи, али још увек су се разматрале могућности за истурена одељења.
Било како било, тек ми за пола године успесмо да отворимо ђачку кухињу. О, неисказане дечије радости! Знали смо да је за многе то био значајан додатак исхрани. Узели смо жену из комшилука да скува неколико литара млека. Нису нам дали да млеко набављамо из села, јер су рекли да је наводно несигурно, већ смо га узимали у праху. Неколико пута кад га није било, агроном скрајне неколико канти са економије и нико то не зна осим нас двојице и куварице. Од матичне школе смо добили конзерве паштета, нарезака, качкаваља, пекмеза. Све је то било из војних резерви, можда неукусно, али је сваки дан пунило дечије стомаке. Кад зафали, растрчимо се нас двојица у матичну школу, код агронома у Земљорадничку задругу, сеоску продавницу. То је функционисало, а наплата у виду задовољних дечијих лица била је нешто најлепше што човек може да доживи. Један дан сам био дежурни у кухињи, кад видим неко комешање.
Никад нисмо правили проблем ако неко хоће додатак, али се подразумевало да прво буде за све. Тих дана много деце је одсуствовало из школе, а жена што спрема није свратила да пита за бројно стање него је спремила уобичајену количину и погодило се да је остало вишка неколико литара млека. Рече она деци да се слободно јаве ако хоће још, а ја нисам обраћао пажњу на то. Живан, највиши међу њима, узе прво једну, па другу, па трећу шољу додатка. Код четврте су остала деца почела да га гледају са чуђењем. Њихове гладне, а ипак скромне, очи нису могле да верују да неко може толико да попије. Жамор се ширио. Код седме шоље схватих шта се догађа и обазриво приђох Живану са намером да га не повредим. Он је био један од оних којима је то неретко био једини дневни оброк. „
Може ли?”, питам га, а он клима главом. Каже да им је рекао да може десет лончића, но они му не верују. Питам га да му не буде мука, а он одрично клима главом. Куварица сипа раширених зеница и не може да верује да дете у четвртом разреду може да попије толико течности. Кад је искапио десету шољу и кад сам му рекао да је доста, имао сам утисак да су му очи још увек гледале ка лонцу са млеком. Деца су гласно жаморила о његовом подвигу. Нека су прилазила да га пипну, да додирну његов стомак. Живан изађе из кухиње и протеже се. За њим сва остала деца и сви од реда, и мушкарци и девојчице, додиривали су тај шампионски стомак, а он их је, пошто је био виши од свих, онако одозго, покровитељски гледао и смешио се.
Живан победник! Нико ко није гладовао не зна како се желудац тада сузи и како може само мање, а не више хране да прихвати. Глад му није била тренинг, већ му је отежавала подвиг. Стекао сам утисак да јој се смејао у лице. Победио сам те, победио! Остала су још два часа до краја и сва моја пажња тог дана била је посвећена шампиону и страху да му не позли. Срећом није. Нема данас тих кухиња, а бог ће га знати колико гладне деце не могу на ове проклете киоске. Ево, рецимо, ја. Имам скромну пензију, скоро да ме хране зет и кћи, а мени тек преостане неки динар на крају месеца. Замислите колико људи не ради. Шта раде њихова деца?”
Опет понека суза. Брише их и гледа кроз прозор ка киоску. „Да сам нека власт, као што нисам, обавезно бих поново увео те кухиње. Кажу да све је скупо, да постоје стандарди за ово, за оно… Постоји ли стандард колико дете које расте мора данас да поједе? Постоји. Поштује ли га ко? Не. Па зашто бисмо ми поштовали све друге кад су нам деца гладна? Папири и цинизам. То се не једе.” Усахле су сузе, зенице се сузиле и први пут видим свог учитеља помало бесног, пркосног. Гладна деца.
Једног дана сто за којим је седео стари учитељ није био слободан, па је сео на други крај кафанице крај прозора који гледа на игралиште. И док смо полако пили кафу, загледа се у децу на игралишту и поче: „Слушам синоћ на телевизији причају о инклузији. Испрва нисам баш најбоље схватио шта је то, а онда сам укапирао да се то много разликује од онога нашега да смо сви исти и да је све то подигнуто на виши ниво. Владина комисија једна, друга, трећа. Силни људи. Ваљда су толике и паре које узимају за то. А погледај тамо на ливади – сви су исти. Не играју вероватно они који су мање вешти и они који су касније дошли. Погледај има ли међу њима који Циганчић. А у игри их има један, два, пет. Код мене у школи није било Цигана или како их сад зову Рома, али је било наглуве деце, оне ометене у развоју или са неким телесним хендикепом.
Како смо то решавали? Једноставно. Моја ћерка је седела са једним ђаком који је био грбав и због тога јако стидљив. Није јој било право због тога, али мало-помало тај грбави Свето постаје омиљени лик. Ниједна игра не може без њега. Једноставно видиш дете од ауторитета у одељењу и за њега вежеш особу са хендикепом и ствар дође на своје место. Без комисије, државне агенције и шта ти ја знам чега све. Чиста психологија. Знам да смо тада на часу природе и друштва обрађивали тему равноправности међу људима и да смо инсистирали да деца науче да смо сви рођени једнаки и да током живота морамо увек да поштујемо тај принцип. Деци смо причали о томе како у неким деловима света постоје ропство и расна подвојеност.
Јужна Африка и неке друге земље биле су пример за то, мада сам увек имао жељу да им кажем како и у Америци, сто година после грађанског рата, постоји расна подвојеност, да црнци не смеју у исте школе као и белци. Али школски програм то није дозвољавао. Сада нам свима продају ту причу да би требало да прихватимо Цигане. Па они вековима живе са нама! Срећом, тада није било актуелно да се прича о појединим настраним групама, које по данашњем схватању нису настране него посебне, као што су… Ма, да не причам ко, зна се. Ова јадна деца много тога данас морају да издрже. У кући му отац и мајка спавају у истом кревету, а он мора да схвати како не би било ненормално да му отац спава са другим мушкарцем. Ја му то не бих усађивао у главу, па таман изгубио посао. Све што бих му рекао је да мора да поштује сваког човека и ту је крај.
Кад сам почео да радим имао сам проблем због непоштовања сеоског свештеника од неке деце коју је неко наговорио да га вређају. Он, човек у годинама, одмерен и за поштовање, дође једног дана код мене и пожали се да му неки ђаци, напомену да не жели да им каже имена, увек кад пролази поред школе изговарају ружне речи и псују. Немам шта друго него наредни час, а било је то време кад је још увек била јака партијска дисциплина и кад се водио тихи рат против религије, јер се сматрало да води друштво уназад, а ми смо хтели унапред, полако испричам како су се некад свештеници борили за наш народ на Мишару, у Хаџи Продановој Буни, Другом српском устанку, Балканским ратовима и Првом светском рату, а посебан акценат бацим на Други светски рат и проту Смиљанића и попа Зечевића. Наравно да је закључак био да су они део нашег народа, да су уз народ и да морамо да их поштујемо, ако ништа друго, а оно као старије људе. Нисам смео да им причам да су сви крштени у цркви, да су им родитељи тамо венчани и да су им бабе и деде сахрањивани уз свештенике. Тек, прича се смирила и после неког времена кад сам га срео он ми се захвалио. Имао сам велики проблем што сам васпитан у религиозном духу и то морао да кријем и од свог и од туђег детета, јер била су то нека друга времена.
Сећам се да сам први пут био затечен кад сам под крај свога радног века од Ђида чуо неке ствари кад се вратио са саветовања. Каже да је причао са неким колегама из градских школа које је знао још из Учитељске о томе како су родитељи у граду почели да се утркују око тога ко ће да им учи децу. Читава збрка. Те ова учитељица или учитељ важе за елитне, па многи код њих хоће своју децу. Потплаћују се секретар и други службеници да децу ставе у њихова одељења и њима се носи посебна част. Гледамо се ми и смејемо: „Је ли, Ђидо, замисли да нас, овде, почну да бирају. Па ја имам десет ових ти десет оних. Ма јок море, боље овако. Ти ове године први разред, ја догодине.” Некако истовремено чујем од унука у варошици да ово дете има оваква леђа, оно онаква. Питам га ја шта то значи и каква он има. „Никаква, деда.
Ћале (не тата) и не долази у школу нити га она интересује, а мама се не меша у оно што каже учитељ.” „Па како може да се меша?”, питам га ја. Он наведе пример свог друга Андрије чија је мајка скоро сваки дан у школи и која се виђа са учитељицом, па га она увек хвали иако није најбољи. Ту заћутим, јер било шта да кажем не би било добро. Дете најбоље осећа неправду. Сећам се самог почетка службовања, када су се деца још увек играла ораха. Направе купе и гађају. На одмору једна група дечака започе игру и посвађа се. Ја улетим међу њих и одузмем им све орахе не питајући ко је крив. После три дана зовнем их у учионицу кад је био одмор и питам појединачно сваког од њих како је било и ко је крив.
Сви су се сложили у томе како је почела свађа и ко је крив, чак је и онај који је означен као кривац све потврдио. Питао сам их колико је чијих ораха и они су рекли шта је чије. Деца су непогрешива, само их треба гледати у очи и полако са њима.” Мало поћута и позва конобара да наплати, јер је, како каже, био његов реди пође у своју собицу. При изласку добаци: „Орахе сам им вратио, јер су били искрени. А како би другачије дете било? Ми их кваримо.”
„Није те било јуче, а тражио те друг из одељења, Микан уметник. Знаш, увек ме помало изненадите. Стално ме нечему научите. Каже ми да није било мене не би завршио сликарство на Академији. Зачудим се, тим пре што нисам био неки таленат за сликање, па сам слабо шта могао да га научим док је био дете. Истина, видео сам да је таленат и много сам га пута због тога хвалио. „Зар нас нисте учили шта је добро?” „Јесам, али какве то везе има са уметношћу?” „Зар није добро кад покажеш искрена осећања?” Гледам га и кажем да јесте, мада можда понекад није корисно. „Да ли је добро кад даш све од себе да нешто урадиш?”„Јесте”, кажем опет. „Да ли је склад добар?” Мало застадох да размислим, а он брзо допита да ли у природи постоји склад и да ли је она складна. Моје старачке мисли се узбуркаше. Видим да је у праву, али не могу да проценим куда све то води. „На шта ти то, да ли добро, лепо и истина живе на истој адреси. Микане, синко, ти си био на Академији, а не на студијама филозофије.” „Учитељу, светроје су на истој адреси, у природи. Само треба да гледаш и уочаваш.
Тамо где нешто постоји, тамо има истине и склада. Човек треба само да ради у корист те истине и да не наруши тај склад и ствари иду у добром правцу. Ви сте нас учили да се дивимо природи, да радимо тако да не нарушавамо ствари какве су већ. Сећам се кад сте једном били несрећни што смо донели јаја птица за некакву ђачку природњачку збирку речима да је требало да их оставимо како би се излегли птићи, а ми сеоска деца знамо како то изгледа. Овако неколико птица мање, а оне се боре да буде мање паразита на воћу, па ћемо због тога да имамо мање воћака… Наравно да смо схватили вашу причу. Не нарушавај природни склад! Кад сликам увек се држим тога. Хиљаде нијанси које набацујем на платно најбоље су када се сложе тако како то може да се види и у природи. Ја, учитељу, припадам онима који сведоче о постојању.
Има оних који сликају и кроз то експериментишу изазивајући природу и показујући јој да је наша машта превазилази. Не верујем у то, јер у себи носи несклад. Не осећам истину у томе. Али, поштујем разлике. Ја сам оно чему сте ме учили да будем још док сам био дете и зато Вам хвала.” Нисам знао шта да му одговорим. Би ми драго и постидех се. Драго ми је што ме се сећа и то по добру, што сам својим радом учествовао у томе да настане један човек који зна шта хоће и који ради то што хоће. Код тебе сам, синко, омашио. Отишао си у адвокате, па и политику. Насмеја се. Народу се не може угодити. Његово виђење праведности не мора да се подудара са законима. Он их је створио и воли да их обилази. „Да ли су закони једноставни за разумевање? Ја, мој учитељу, у ствари, помажем људима. Са једне стране они, са друге два без душе и један без срца”, заврших. „Знам, синко, и не сумњам у твоју доброту. Волим да се шалим. Али кад већ почесмо ту тему да те питам. Слобода је по мени нешто неухватљиво. Хтедох рећи да је ми физички немамо, јер имамо законе. Слободан сам да мислим, па и то пуно пута морам да кријем, али немам слободу да радим што желим. Нисам још био стасао кад је била Резолуција Информбироа, али многи су отишли на Голи Оток само зато што су одбили да кажу да је Стаљин издао комунизам. Дубоко у себи и даље су му веровали.. Кад погледаш, власт има законе и сече.
А закони ко закони. Ово је пет прстију и ово је пет прстију, па овде видиш шаку, а овде надланицу.” „Учитељу, замислите кад би сви радили што желе. Дошло би до хаоса. А као што знате, ни природа га не подноси. И тамо постоје закони који одмах праверавнотежу. Међу људима, за разлику од животиња где влада закон јачег, а заправо прилагодљивијег, постоје устав и закони. Да ли су често недоречени? Јесу. Намерно? Не верујем, јер они одлучују о свакодневном животу који има хиљаде разних ситуација. Мислити да се сваки појединачни случај може подвести под Закон, чиста је илузија.
Ви сте, учитељу, слободни да сваки закон својом вољом мењате кроз изборе, јер тада мењате оне на власти који могу да утичу на то да се измене лоши закони. Постоји процедура.” Знам да нисам успео у његовој глави да пољуљам оно што је он увек проповедао, а то је да је свака власт насилничка и да се степен слободе сваког човека мери његовим односом према том силеџијству. Увек је поносно причао о томе како припада народу који не подноси наметање туђе воље. Био је човек од речи и много је волео да каже како онај који није у стању да одржи реч не треба да се појављује међу људима.
Сећам се једне приче која је о њему кружила. Само што је дошао у село, можда није било прошло ни годину дана, а мештани су га још увек држали на одстојању. Радио се сеоски пут. Акција као акција, у то време припремана преко свих политичких структура, чак је и свештенику назначено да би ваљало да се придружи агитацији, кренула је да не може боље. Једна група је на Морави вадила песак, друга својим колима са воловима или коњима исти претеравала, а она трећа га разбацивала по путу. Агроном је дао два трактора са приколицама. Све је ишло како треба, али пијанац Илија поче да прави нереде. Прво мало, а затим све више поче да вређа људе око себе. Они у почетку ћуташе, а богами неки почеше да негодују и били су готови да му лопатама премере леђа. Виде Човек шта ће да се догоди и наметну се својом гласном причом све обраћајући се Илији. Овај би спреман и да се са њим посвађа, али му учитељ предложи опкладу да он, Илија, престане да пије до краја дана, а да ће он, учитељ, престати заувек са пушењем.
Овај се насмеја и пристаде. Дадоше Илији да једе и послаше га кући, што овај оберучке прихвати, јер ће кући моћи вероломно да настави са пићем. Ствар се смири и акција се настави. Човек тај дан не попуши ниједну цигарету. Ни следећи, као ни наредних година и никад више. Сељаци схватише колико је чврста и јака његова воља и од тада су поштовали сваку његову изговорену реч. А он је знао да каже да је највећи успех победити себе и своје нагоне. Та слобода зависила је од сваког човека понаособ, а онај ко је има квалификовао би се на своје мишљење – да критикује и доноси независне судове. У противном, заслужује принуду државе и губи право да се његова реч чује, јер је није достојан.
Прво мораш да си човек, па да те други поштују као таквог. Хтели то или не, сви ми ђаци помало смо почели да личимо на њега и борили смо се увек да победимо себе. Једном сам га питао како не може да победи тугу у себи. Дуго ме је гледао и једва на крају прозборио да је то једина битка коју не може да добије. И што време више одмиче његов пораз је све очигледнији. „Кад су ми умрли родитељи, био сам неизмерно тужан. Али та смрт је била логична, очекивана. Одавно смо живели паралелне животе, а они, завучени у својој планини, увек би ме топло дочекивали лети и понекад зими за време распуста. Ретко су ми долазили у посету. Чешће смо се чули кад је телефонска линија дошла до њиховог села. Тада су већ били стари и било ми је важно да им што пре ставим ту справу у кућу. Њихов глас из слушалице свакодневно ме је враћао у детињство. А онда изненада он, па после краће болести и мајка, заувек прекинуше ту линију. Колико сам само пута полазио ка телефону да окренем њихов број.
Онда тихо спустим слушалицу и плачем у себи да се не види и не чује. Знам да је по реду, али ми је жао што је дошао тај ред. Себе сам, што и није било тешко, убедио да ћемо тамо негде горе опет сити да се напричамо. Онда се угасила телефонска веза са сестром која је била неколико година млађа и дуго болесна. Број тих линија који се гасио почео је да се увећава, а кад ми је умрла супруга, телефон ми се заувек угасио. Више га нисам окретао ни дизао слушалицу, осим кад би звали ћерка и зет, а у последње време понекад и унук, док на крају нисам прешао код њих. Убедим себе да је тај и тај умро зато што људи у неким годинама умиру. Али, ипак ми жао. Овако стар нисам спреман за нова дружења, већ сам у ишчекивању селидбе и онога у шта верујем да ћу горе срести – позната стара и драга лица. И кад ме питаш што сам тужан, да ти одговорим – ваљда због старости, умора и ишчекивања. Да није тебе да понекад свратиш у ову нашу кафаницу док сам ту, дружио бих се са кафом и чашом ракије. Али није само то. Већ почетком осамдесетих, нагло опаде број деце у селу.
Мало због тога што су их људи дословно све мање имали, а мало и због тога што су се селили у град. И док је на почетку наше службе било по два одељења сваке генерације, Ђидо и ја пред пензију једва да смо имали да од четири генерације направимо два добра одељења. Није нас хватала паника због нас самих, него онако. Шта ће један крај без деце? Још кад млади листом кренуше преко границе, једно вече уз кафу покренусмо разговор о томе. Мислио сам то Ђидо онако, због ћерке, а онда схватих да је народ без младих осуђен на пропаст. Дуго смо ћутали, а у мене се увукла нека необјашњива бојазан. Није то страх за опстанак, јер ће та деца да опстану тамо где оду и сећаће се својих корена, већ слутња да полако убијамо своју духовност. Тамо ће причати на енглеском, немачком, француском или неком другом језику. Друга генерација ће наш језик познавати у траговима, а трећа скоро да га неће ни знати. Поред језика губиће полако и самопоштовање, јер ако инжењер или економиста ради у кафићу или вози камион, очигледно му је стављено до знања где му је место. Ђидо и ја смо учитељи. Коме ће у будуће требати учитељи ако не буде деце? Хвалићемо се да на једног учитељ долазе три ђака. Висок стандард. Мука, какав стандард! Не раде фабрике.
Почећемо као наши дедови да гледамо у небо и чекамо кишу или се плашимо града. Милош је у праву када је говорио о цени мајске кише у Шумадији. Нажалост, Вук није био у праву. Не А, Б, В, Г, Д…, јер његови потомци читају А, B, C, D… и спелују. Видиш ону КЊИЖАРУ прекопута? Уђи унутра. Највећи број наслова штампан је латиницом. Уочиш конобара како цеди средство за прање на сунђер. Позовеш га и затражиш да ти донесе бочицу. Окренеш полеђину, а тамо обавештење на свим језицима. Бугарски и македонски ћирилицом, а српски латиницом – SRB. Мени и Ђиду одузеше средство за рад. Одузеше ми писмо којим сам описменио тебе и твоје другове. А кад немаш своје писмо брзо ћеш да изгубиш и свој језик и своје претке и стајаћеш попут неког лудог човека на светској ветрометини. Од тога ме обузимају страх и неспокој. Шта ће мој унук да каже ко је он? Деда ти је, рећи ће му, писао оним смешним писмом. И прадеда. И чукундеда и… Њихови вршњаци причом су сведочили о њиховим временима. Да, да, али оним смешним писмом. Ма ко ће да га учи? Погледај шта пише у Википедији, шта је добро, храброст, јунаштво, хуманост… Ваљда је све то исто.”
Тај дан је, што је неуобичајено, попио четири чаше ракије и што је време више одмицало све више је нагињао монологу и заплитао језиком. На крају ме замоли да га ухватим под руку и одведем кући. Плати конобару кад је био код шанка, осврну се по кафани као да се опрашта и кренусмо. Успут ме, још увек под утиском приче из кафане, упита шта ће да ради Цане геометар. „Замисли, Гугл мапе. И он ће, као и ја са мојим писмом, да остане без алата. Не треба ти ништа више од твојих справа и знања.” Пред кућу изађе ћерка помало љута што је попио више него што може да носи, али на њега нико није могао дуго да буде љут. Чујем како каже: „Татина лепотица.” То је заправо било последње што сам од њега чуо, јер сам наредног дана морао да радим и само сам га видео у хладу ћеркине куће како замишљен седи, а наредно јутро прочуло се да је имао шлог. Одем у болницу да га обиђем, а доктор каже да је у коми и да неће дуго.
Пита ме шта је он мени. „Учитељ, најбољи учитељ”, кажем са поносом, а у грлу кнедла. Те речи сустигоше сузе и не могадох више да стојим ту и зурим очекујући да чујем да му је дошао крај. Отишао сам у кафану и наручио два пића, јер је данас био ред на мене. Шта бих дао да могу да дочекам његову туру…То је био наш учитељ.“ Заврши адвокат Бјекић, овлажених очију.
