Piše: Dr Mihailo Luković
Ovu priču bih mogao da počnem kao ispoved, ali ona to nije. Više je to razmišljanje i priča sa Njim o onom što me muči i duhovno sabija dušu, kalupi, pokušava da je premesti tamo gde ona ne pripada. A mogao bih da počnem sa:“Oprosti mi, Gospode, što sam u mladosti gordo prihvatao za sebe sve zasluge u izlečenju onih koje sam lečio.“ Tad sam se mnogo više radovao životu, i svom i tuđem, živeo punim jedrima i disao slobodno rasterećen mnogih sitnih i krupnijih problema koje on nosi sa sobom. Zatim sam počeo da shvatam svu iznijansiranost i fine prelaze koje dele život od smrti, taj metafizički trenutak koji nastaje i prolazi, stalno bivajući neuhvatljiv. Učio sam i otkrivao deo po deo tajni ljudskog organizma. Načine na koji funkcioniše, uslove koji moraju da se ispune.
Prvi direktan susret sa mrtvim čovekom doživeo sam u vežbaonici Anatomskog instituta. Neprimerene šale i opomena asistenta označile su moj otpor da prihvatim da je taj što tako isečen leži ispred mene nekad bio živ čovek. Ne, to je bila lutka. Ali, nažalost, to nije bila lutka već čovek od krvi i mesa koji je preminuo i posle prepariranja došao na naš sto. Kako mi je samo bilo teško kad su pojedine kolege sa puno znatiželje pincetama podizali pojedine delove tkiva. Strašnije i brutalnije je bilo na patologiji, a zaista mučno na sudskoj medicini. Tri sudbine. Prvi su bili zdravi ljudi umrli prirodnom smrću, drugi bolesni i zbog toga preminuli, a treći su bili oni koji su uglavnom nastradali od ljudske ruke.
Tad sam u sebi objavio rat svemu što ugrožava ljude i trudio se da što bolje ispečem zanat lečenja i njihovog spašavanja. I odatle je nailazila ta gordost, gordost pobednika. Samo se jedno, Gospode, nisam pitao, mada su mi to na svoj način tokom školovanja objašnjavali – odakle se na Zemlji stvorio čovek, njegov život i život svih drugih živih stvorenja. A tada, kao što to obično biva ako pažljivije posmatraš, počinju da ti se nameću objašnjenja. Najpre diskretno, a kasnije, ako nemaš sluha za njih i brutalno. Radio sam u hitnoj pomoći. Za dva dana dogodile su se dve stvari koje su me naterale da konačno počnem da razmišljam. Prvog dana jedan pijani taksista, vozeći prevelikom brzinom, udario je u drvo kraj puta. Auto je pretrpeo totalnu štetu, a kad smo došli da ukazujemo pomoć, on se začuđen osmejao i, lelujajući se teško pijan, pokazivao je čas izbijen zub, čas slupana kola, ne verujući da je ostao živ.
Narednog dana, u jednom automobilu, poginuli su otac i petogodišnje dete, a na kolima je bila gotovo zanemarljiva šteta. Prvi put sam tada počeo da verujem u sudbinu. Zapravo, da osluškujem ono što ne može ni da se čuje ni da se vidi, ali može da se oseti. Shvatao sam polako da si mi dao moć da lečim i da me pritom vodiš svojom rukom. Postoje trenuci kad u lečenju reaguješ intuitivno. Mnogi će da kažu kako je taj način reakcije posledica prethodno nagomilanog znanja. Tačno. Ali ono pravo rešenje i ono pogrešno rešenje gotovo da imaju podjednaku snagu argumenta, a samo ono pravo znači život. Postoji tu, dakle, instinkt za životom. Intuicija prati instinkt. A čije delo je život, Gospode? Čija ruka je instinkt? Godine su se ređale, a ja sam sve više osećao tvoje prisustvo. Kad ga nema, tražio sam ga u najneobičnijim okolnostima – i nalazio.
Susret velikana Pravoslavne Teologije: Mitroplit Amfilohije Radović i Hristo Janaras
Gotovo da osećam kad odlučiš da negde nema pomoći, kažem to rodbini, ali se i dalje borim. Ne borim se protiv tebe, Gospode, jer za tu borbu nisam moćan ni voljan, nego pokušavam da osetim tračak tvoje dobre volje za produženjem života. Moja sloboda da nastavim borbu nije neposlušnost, već, naprotiv, duboka vera u tvoju dobru volju.
Ta nesrećna gordost koju sam kao mlad imao, kad bih otkrio neku tešku bolest koju niko drugi nije mogao, sad me proganja. Beskrajno sam nesrećan kad sada idem tim istim putem. Ne zato što tu osećam da si rekao da nema spasa, jer ti znaš kome i zašto ima ili nema spasa, već zato što tuđe zlo ni u primisli ne sme da bude povod tvog zadovoljstva. Sad sam u tim trenucima beskrajno tužan, mada znam da ga tamo u mraku čeka tvoja ruka i da neće biti sam. Ovi što pale reflektore u mraku neće da ga tamo pronađu i prave mi doktrinu da se borim do zadnjeg atoma snage. Ma ja se borim, ali ne zbog njihove doktrine, već tvoje dobrote kojom si mi podario sposobnost da nesebično pomažem.
Nemam ovde nameru da pričam o onima koji ne misle o tebi, već samo o sebi, jer će njima doći trenutak, kao i meni, da osete tvoje prisustvo, a ako ne dođe biće mi beskrajno žao njihove samoće, ne usamljenosti, jer oni oko sebe mogu da imaju mnogo ljudi, ali kad ostanu sami sa sobom neće imati Tebe. Postoje dan i noć. Hiljadama godina čovek je živeo danju, a spavao noću. Po danu je mogao da vidi sve što treba da vidi, a noć je ostajala za ono što nije bilo njegovo, pa je trebalo da je prespava. Dao si nam volju, slobodu i znatiželju. Za nas je teško da budemo u sobi gde su vrata prema drugoj sobi odškrinuta i da ti ne zaviriš u nju, bez obzira što znaš da tamo vlada mrak i što ti je rečeno da tamo ne ideš. S jedne strane znatiželja, s druge – sloboda da uradiš nešto i protiv onoga što ti je zabranjeno.
Tek kročili smo nogom u mrak gonjeni znatiželjom. Poput deteta koje počinje da hoda, u početku smo stalno u mraku tražili tvoju ruku Gospode, a kasnije, kad smo stekli malo sigurnosti, nismo baš mnogo vodili računa gde si. To nam je malo pomalo postao manir. Onda smo osvetlili noć i pomislili da smo ti ravni. Mi stvaraoci! A ljubav? Pa, Ti si nam ostavio slobodu da se noću prepuštamo ljubavi, ali u miru, bezvremeno, a ne u žurbi i trčanju. To naše stvaranje, budući da je dete noći, jeste rađeno u ljubavi, ali često ona nije bila ni jaka ni suštinska. Noć bi skrivala sve naše greške, neiskrenost, površnost u radu. Nismo imali moć da u naša dela utisnemo neizbrisiv duh ljubavi i života i stvorili smo atomsku bombu, hidrogensku bombu… Stvorili smo i mnoge druge stvari koje su naizgled odisale ljubavlju, kao što su mašine za dijalizu, proteze, vakcine…
A onda je neko rešio da, mimo Tebe, u mraku, na osnovu svojih dela, pravi moralni kodeks. Tvoje apsolutno dobro, apsolutno lepo, apsolutno istinito, apsolutno pravedno, ono gde moraju da se poklope jezičci na vagi da bi mi bili nalik Tebi, neko je počeo, kao u herojsko doba Grčke, da mačem dodaje i oduzima na vagi pravde. Uprli su reflektore iako nam se duša buni, jer verujemo u Tebe, Gospode, u naše oči, i puštaju hiljadama puta slike kojima pokrivaju deo naše duše gde misle da si Ti. Oni puste ljubav dva muškarca ili dve žene, a ja znam da samo ljubav muškarca i žene može da iznedri novi duh; puste sliku pomoći u nekom bedom pogođenom mestu, a nje ne bi bilo da je oni nisu napravili. Neka ih, neka rade svoje.Tamo gde si, oni ne mogu da dopru, a ja uz mnoge znam kako da Te nađem.
Neki što pale svetlo na reflektorima nose Tvoje ime, ali i ako kažu da si im u srcu ja znam da to nije tačno, jer da je tako njihova ruka nikad ne bi upalila to bolesno svetlo.Oprosti što ne klečim, već stojim i razgovaram sa Tobom. Ti si u meni i oko mene, svuda. Ti znaš moje misli, moje pokrete, moje namere. Dao si mi slobodu i pratiš da li ti verujem. Moje odluke govore i Ti to znaš. Jedan moj zemljak napisao je priču „Osam kilograma sreće“. Oni puni razuma, grohotom se smeju, a ti mi s tim razumom mere pravednost, humanost i nigde u tome ne vide Tvoje delo, ne osećaju Te. Ne znaju oni da se duh Tvoj oseća dobrotom, lepotom.
Šta je to dobro i lepo? – začikavaju oni. To je skladno, to je jedinstvo raznovrsnosti. I tu oni gube bitku. Ne shvataju, Gospode, bogatstvo oblika koje si im podario i skladnost u njemu. Nebojim se ja Tebe, već Te volim i poštujem, ali se bojim sebe, bojim se da svojim činjenjem ne ugrozim Tvoj sklad koji si nam poklonio, bojim se daTe ne razočaram, jer zapravo ja i ne mogu da pokvarim Tvoj sklad. Možda nakratko, ali samo nakratko, i opet harmonija.
Ne plaše nas Tobom večnim, već bombom i zračenjem. I veruj mi da se plašim bombe i zračenja, jer su oni delo onoga što si mrakom zatamnio, a mi reflektorima otkrili.Odkako smo krenuli Tebi u susret, stalno se nameće pitanje činjenja. Neki pokušavaju dušom da Te čuju šta im govoriš i čine kako čuju, a neki misle da Te čuju i žele daTe podražavaju. Ovi prvi, znajući da su Tvoje delo, čine kako misle da bi i Ti činio, Gospode, a ovi drugi pišu zakone, propise, kodekse i misle da u njima nema ništa loše i da su neophodni, ali oni su nažalost iznad našeg intimnog obraćanja Tebi.
Teško je lečiti a da se nema na umu Tvoja i moja volja. Tvoja – da svojom rukom vodiš moju, a moja – da svedočim o Tvom delu. Stalno pokušavaju da bogatstvo raznih sudbina stave u svoje šake i budu iznad toga. Misle da mogu da predvide prirodu .Čoveku koji ima takve i takve simptome mora da se uradi to i to, da se da to i to. A Ti, Gospode, ponekad znaš da bolesnog staviš spram nas tako da nam se stvari učine i da ih ne vidimo dobro. A onda dođe doktrina, izgubi se veza s Tobom i mučenik biva nepovratno izgubljen. Reći će oni: „Pa zar to oni idu negde, a ne idu njemu? “ Idu oni njemu, ali ja nisam uradio ono što sam morao, nisam dao svu svoju dušu. Zato Te ponizno molim da gledam dušom, da mirišem istinu, da čujem dodirom. Da trčim,trčim za svakim glasom koji mi se obrati, sve dok mogu da mrdam čulima. Da u meni više nikad ne bude gordosti, sve i da sam spasao svakog iksana koji mi je došao na prag duše.
Hvala Ti, Gospode!
