Često se tvrdi da su Srbija i srpski intelektualci „prespavali pad Berlinskog zida“ i da su sve potonje nesreće koje su zadesile Jugoslaviju, posledica toga. Ko je pratio srpsku intelektualnu scenu osamdesetih teško da bi mogao s tim da se složi. Zoran Đinđić bio je u to vreme samo jedan od intelektualaca koji je budno pratio promene u Evropi. Ovaj članak o tome govori.
Priredio: A.Ž.
Piše: dr Zoran Đinđić
Ima neke istorijske ironije u tome što je reforma socijalizma dospela upravo u Hegelovom Berlinu u tačku znamenitog dijalektičkog prelaza kvantiteta u kvalitet. Dok su do 9. novembra analitičari uglavnom sabirali i oduzimali stvarne ili prividne promene u zemljama Istočne Evrope, od narodnog slavlja na Berlinskom zidu metoda se nužno menja. Počinje igra sa velikim, čak najvećim ulozima. Umirujuća slika o evolutivnom, i delom svesno kontrolisanom, prerastanju jedne društveno-ekonomske formulacije u drugu, postaje neuverljiva. Onog trenutka kada se problem reforme socijalizma ukrstio sa „nemačkim pitanjem“, čitava stvar se ne samo komplikovala, kako to još žele da veruju zatečeni posmatrači, nego i promenila svoj karakter. Sada se više ne radi samo o unutrašnjem uređenju jedne ili više zemalja, nego o novom poretku Evrope i sveta.
Nemačko pitanje suviše je važno da bi o njemu odlučivali (samo) Nemci, bio je jedan od principa posleratne politike „velikih sila“. Naravno, pod izrazom „Nemci“ podrazumevale su se vlade obeju nemačkih država. A šta se dešava ako narod na ulici odluči da se bavi tim pitanjem? Ova mogućnost tako je jednostavna da je izmakla pažnji državnika. Ništa što su oni poslednjih dana rekli i učinili ne ukazuje na to da su i sada shvatili sve dimenzije nemačkog pitanja, kaže u razgovoru za hamburški „Špigl“ Gordon Krajg, doajen američke istoriografije i jedan od najboljih poznavalaca Nemačke. Nijedna američka administracija nije pripremala scenario za takvu priliku, nijedan analitički štab nije razmatrao posledice koje bi iz „ponovnog ujedinjenja“ sledile za Evropu i svet.
A da je već Bizmarkovo carstvo bilo opasnost za evropsku ravnotežu, u tome se slažu komentatori londonskog „Tajmsa“, koji sada govore o nastajanju „četvrtog nemačkog rajha“, i njihove zapadnonemačke kolege. Međutim, šta učiniti da bi se maksimalno umanjila mogućnost negativnog prerastanja nemačke unutrašnje politike u svetsku spoljnu politiku, kako se to desilo u oba svetske rata? Evropa je tradicionalno bila polje nad kojim su se za uticaj borile dve velike sile, Rusija i Nemačka, svaka preko svojih saveznika. Francuska je posle Napoleonovih ratova ispala iz trke, Engleska se zadovoljila ulogom supervizora. Hoće li se sada, sasvim neočekivano, obnoviti ovaj izvorni zaplet, u situaciju u kojoj oba nekadašnja pretendenta napuštaju dosadašnju orbitu i započinju sopstveni let? Hoće li se pod specifičnom težinom moći raspasti ideološke konfiguracije i interesni savezi da bi ustupili mesto dubljim i načelnijim podelama?
Evropska diplomatija ova pitanja ne postavlja, ali se poslednjih dana očigledno ravna prema njima. Na vest o berlinskim zbivanjima Miteran je već za 19. novembar sazvao vanredni sastanak šefova država i vlada Evropske zajednice. Italijanska vlada glasno razmišlja o obnavljanju različitih verzija mediteranskog saveza. Zapadnonemački socijaldemomkrati zahtevaju skori sastanak „okupacionih sila“ (uz učešće predstavnika obe Nemačke) kako bi razmatrali različite moduse ponovnog ujedinjenja. I, naravno, ko se može uzdržati da u tom novom kontekstu ne nazove „istorijskim“ decembarski susret Gorbačova i Buša?
Već tok reformi u Sovjetskom Savezu pokazuje jednostranost onih analitičkih obrazaca koji socijalizam posmatraju samo kao tip društvenog uređenja i onda špekulišu o njegovim izgledima za dalje postojanje. Time što je posle oktobarske revolucije došlo do izjednačavanja unutrašnjeg poretka i državnog statusa, pitanje opstanka socijalizma se velikim delom može preneti na pitanje opstanka jedne velike sile (ili „velikog carstva“, kako to kažu čak ruski političari). Može se očekivati da će unutrašnji kritičari sve češće protiv reformi navoditi ne ideološki argument da one slabe socijalizam, nego državno-politički, da vode raspadu imperije. Ova promena argumentacijskog nivoa je smislena, i utoliko internacionalizovanje unutrašnjih reformi, čime i počinje era Gorbačova, nije izraz samo „taktike rasterećivanja“, nego polazi iz najdublje prirode same stvari.
Čini se da Krajgova kritika manje pogađa sovjetske državnike nego njihove zapadne kolege. Jer, niko drugi do Genadij Gerasimov je opušteno-ciničnim sloganom „od Jalte do Malte“ stavio do znanja da su sovjetski spoljnopolitički analitičari precizno i hladno locirali svetsko-istorijski značaj decembarskog susreta Gorbačova i Buša na Sredozemlju. A „Jalta“ je za noviju evropsku istoriju tako snažan simbol da su u njegovoj senci moguće i najneverovatnije transformacije.
Na ovaj način se prilično apstraktan problem unutrašnjih reformi socijalizma preobražava u konkretna pitanja političke moći. A kako stvari trenutno stoje, tu se otvorene gotovo sve opcije. Od one u kojoj se između (teritorijalno redukovanog i modernizovanog) Sovjetskog Saveza i Centralne Evrope (sa jednom ili obe Nemačke, ili čak bez njih) formira lanac neutralnih samostalnih država od Baltika do Jadrana i Sredozemlja, pa sve do srednjoevropskih, zapadnoevropskih, i kakvih sve još ne ekonomskih, političkih i kulturnih grupacija. Ova perspektiva, nenadano otvorena zbivanjima u Istočnoj Nemačkoj, još je zamagljena samim tim zbivanjima. Vlada užurbanost da se domesticira nemački „duh iz flaše“. Zapadnoevropski političari traže od kompjutera da im izračunaju da li je bolje imati obe Nemačke u Evropskoj zajednici (sa realnim izgledima na „prusku ekonomsku dominaciju“), ili izvan nje, kao otvorene konkurente. Najodvažniji razmišljaju o konfederaciji evropskih država, kao teorijski najčistijem, ali praktično-politički najkomplikovanijem rešenju.
Iako se na prvi pogled čini da su reformatorski „štreberi“ Poljska i Mađarska hendikepirani novonastalim zaokretom, tj. da će izgubiti privilegije koje su sledile iz njihovog posebnog statusa, stvar je znatno složenija. Naime, teškoće na koje iskrena reformatorska volja svakodnevno nailazi, sugerišu da je nekad uticajna teza o „nemogućnosti socijalizma u jednoj zemlji“, doživela svoju kasnu potvrdu, ali sada u tezi o nemogućnosti ukidanja socijalizma u (samo) jednoj zemlji. Spremnost komunista da formiranje vlade prepuste opoziciji sve se više pokazuje kao mač sa dve oštrice, budući da upravo vlada mora da donese i sprovede socijalno nepopularne ekonomske mere. Ukoliko to učini, izgubiće podršku u narodu, ukoliko odugovlači, izgubiće trku sa vremenom i time političku legitimnost.
Iz poslednjih analiza finansijskih stručnjaka proizilazi da su Mađarska i Bugarska izgubile svoju „kreditnu sposobnost“, dok je sa Poljskom to slučaj od početka 80-ih godina. Predsednik Svetske banke ukorio je početkom novembra zapadnoevropske vlade što lakomisleno odobravaju kredite Poljskoj. Dramatična ekonomska situacija time se, smatra on, samo zaoštrava. I zaista, unutrašnji kritičari privredne politike vlade Mazovjeckog gomilaju dokaze o katastrofalnim posledicama nekontrolisanog neoliberalizma.
Ako Poljsku posmatramo kao laboratoriju za testiranje reformskih projekata, lakše ćemo razumeti teškoće pred kojima se nalaze, ili će se uskoro naći, duge socijalističke zemlje. Zar nije prirodno nejedinstvo mađarske opozicije u situaciji u kojoj učešće u moći znači skoro samo učešće u odgovornosti?
Transformisanje socijalizma kao patrijarhalno-tutorske države (koja je raspolagala svojim građanima, ali se i brinula o njima) u državu punoletnih građana, nije samo stvar političkih, a pogotovo ne samo ekonomski promena. Kao što ni, obrnuto, pobeda socijalizma nije bila ograničena na polje politike i ekonomije. Suprotno uobičajenom klišeu, tu se nije radilo o dominaciji politike, nego o uspostavljanju sasvim novog tipa društvene organizacije. Zbog toga su na neuspeh osuđeni pokušaji da se socijalizam reformiše čarobnom formulom „oslobađanja tržišnih zakonitosti“. Ono što se tu oslobađa manje su neke zakonitosti, a više nataložena socijalna patologija, koja dodatno otežava traženje izlaza.
Značaj poslednjih događaja u socijalističkim zemljama pre svega je u razjašnjavanju osnovne problemske strukture. Zabavljeni pojedinačnim zbivanjima skoro smo zaboravili da je istorija socijalizma internacionalna. Transformacija je zamisliva samo kao internacionalni proces, tj. u kontekstu stvaranja novog evropskog poretka. Tu se ne radi o raspadu, nego o rekonstrukciji.
Koje je mesto Jugoslavije u tom procesu? Na ovo pitanje mogao bi odgovoriti onaj kome bi pošlo za rukom da pronađe tačku ukrštanja unutrašnje jugoslovenske transformacije i evropskih kretanja. Trenutno je to verovatno nemoguće. Ali, to ne znači da nas se istočnoevropska transformacija time manje tiče. Na njoj možemo očitavati sudbinu onog poretka u kome, makar to bilo samo ideološki, još participiramo. Naravno da je moguće zatvoriti oči i realnost proglasiti fikcijom. Ona će, međutim, i dalje biti tu, bar u smislu onog antičkog toposa, koji kaže da mudri razumevaju zakonomernosti, dok glupi puštaju da ih nose ko slepe sudbine vode.
(NIN, 17.11.1989., str, 22-24)
