Dogod kulturnu hegemoniju u jugosferi budu krojili samozvani levičari sa korporativnih platnih listi, amaterski nacionalisti koji rasprodaju nacionalne interese vukući za skute strane činovnike i pozerski Jugosloveni koji prvi osuđuju ionako jalove pokušaje održanja celovitosti Jugoslavije oružanom silom 1991. biće sasvim očigledno zašto smo predali zaboravu Rodoljuba Čolakovića. Novim čitanjem iscrpne dnevničke i memoarske građe (obelodanjene između ostalog i na engleskom, mađarskom, italijanskom…) koju je ostavio u amanet, taj jugoslovenski, bosanskohercegovački i srpski revolucionar i državnik iznova se javlja ne samo kao barometar duha vremena i hroničar društvenih gibanja u totalitetu, već uz savremenika mu Gojka Nikoliša i kao sumorni prorok propadanja jedne zemlje, pa i prezentne političke panorame podneblja bivše SFRJ.
Svakako da rigidno antikomunistička kultura poricanja koja mu je pomen, zajedno sa Oskarom Davičom, Mihailom Lalićem, Vladimirom Dedijerom, Veselinom Maslešom, Safetom Krupićem ili Dervišem Sušićem gurnula na marginu ima puno više zajedničkog sa negdašnjim birokratskim dogmatizmom i monizmom, komisijama cenzora, agitpropovskim paškvilama i odstrelom neistomišljenika verbalnim deliktom, nego sa konstruktivnim propitivanjem titoističkog nasleđa kakvo su pre svih pomodara iznedrili umovi kalibra Desimira Tošića i Bogoljuba Kočovića. Stoga bi i Marcijal ponovio stari epigram: pod Neronom da ustane Ciceron, cezarijancem bi postao.
Aleksandar Živković: Žrtvovanje Pupovca | Žurnal (zurnal.me)
Rođen leta 1900. u kmetoderskoj porodici semberskih gazdi, umesto dokazivačkih kompleksa zbog klasnog porekla, nalik na Bertolta Brehta čiju je poeziju rado čitao, ceo život je kao nasledstvo nosio svojstveni revolucionarno-patriotski nobles obliž. Jalovu potkupljivost srpske trgovačke čaršije prezreo je kako u đačkim danima, kada je, klečeći zajedno sa omladincima na pomenu nadvojvodi Ferdinandu, na molitve pravoslavnog popa za pokoj duše odgovarao mrmljanjem slava Principu, tako i pod NDH, svedočeći kako su bijeljinski malograđani servilno prihvatali izjašnjavanje kao grkoistočnjaci ne bi li spasili svoje ćepenke. Buntovni Čolaković isplivao je na istorijsku pozornicu kao zaverenik Alije Alijagića iz radikalnog krila KPJ zvanog Crvena pravda, koje je na državni teror Obznane uzvratilo 1921. individualnim terorom nad njenim vinovnikom, ministrom Draškovićem, uprkos tome što zvanična linija nikad nije odobravala njihove metode, zbog čega je završio na robiji, a Alijagić na vešalima, premda je izricanje smrtne kazne za politički delikt bilo ustavom zabranjeno. Par godina po izlasku iz ćelije 1932. u kojoj je, zajedno s Mošom Pijade, u pauzama između batina sačinio prvi celovit prevod Lenjinove Države i revolucije, te prvog toma Marksovog Kapitala, odlazi na lenjinski seminar u Moskvu, da bi se 1936. sa drugim Jugoslovenima zaputio u Španiju preko Francuske, u borbu za zemlju i slobodu. Za to vreme u tutorstvu Kominterne nad jugoslovenskim komunistima koje ga je 1937. zamalo stajalo ostrakizma iz Politbiroa nazirao se zametak 1948. i raskola sa IB-om. O bože moj, kako bi se o Rodoljubu dala napisati lijepa knjiga. Sjećam ga se, kao danas, kada je izašao s robije. Bio je u naponu svoje mladenačke snage. Pocrnio od sunca kao da se vraća s mora. Smijao se dobroćudno, sa svoja trideset i dva zdrava zuba i izgledao je kao najljepši sportski model, da ga čovek onako svuče do gola i dade Meštroviću modelirati, prisećao ga se iz tog perioda Krleža.
Kao i Avdo Humo, Rodoljub je ostao istrajni bosanskohercegovački suverenista, ali zasigurno ne u duhu kalajevske patetične mistike o zemljici Bosni izolovanoj od opštejugoslovenskog konteksta kakva trenutno caruje u samoproklamovanim probosanskim krugovima. Iz terenskog iskustva NOR-a, u kojem su partizani bili jedina vojska koja je težila kažnjavanju zločinaca i ujedinjavanju građana oko zajedničkih interesa, umesto osvetničkog samoistrebljivanja u korist okupatora po principu zavadi pa vladaj, rođena je ideja ZAVNOBiH-a kao konsenzusa svih naroda BiH o okviru za ravnopravno krmarenje političkom sudbinom, a zarad sklada i pospešenja jugoslovenske zajednice, prvi i jedini put u istoriji bez potkusurivanja i skrivenih agendi. Rodoljub je u svojstvu jednog od ključnih ideologa među delegatima, te pokretača lista Oslobođenje artikulisao taj kult vezanosti za zemlju, a tri etnoverske paradigme za zajedničku (kako se govorilo) rasnu osnovu kroz pojmove uže i šire domovine. U svom pamfletu O lažnom i pravom srpstvu iz 1945. razračunao se sa šovenskim shvatanjima o kolektivnoj krivici srpskog naroda za bahatost vladajuće klase u jugoslovenskoj monarhiji, ali i kvislinškim krilom iste koje je skriveno iza karnevalskog srbovanja izdalo trajne nacionalne interese Srba, ističući:
Seljaku u Srbiji nije pretio ustaški nož kao u Bosni ili Hrvatskoj, a on je ustao da se bije za drugačiju Jugoslaviju… Nama Srbima van Srbije niko i ne misli da osporava pravo održavanja najtešnjih veza s našom braćom u Srbiji, koje će ići za tim da omoguće najpuniji i najbrži razvitak srpskog naroda. Srpski reakcioneri, koji se ovako dirljivo brinu za jedinstvo srpskog naroda, i u to ime raspiruju šovinističku mržnju, ostvaruju ne manje dirljivo jedinstvo sa ustaškim i mačekovskim šovinistima i reakcionerima.
Umesto da ga prepusti peru, Đilas ga prvih posleratnih godina postavlja na dužnost ministra za kulturu. Kada je revolucija bila već uveliko okoštala u režim, kao stegonoša stare avangarde etabliran je u svetu crvene aristokratije na Dedinju. Zajedno sa suprugom Milicom Zorić, beogradskom umetnicom na tapiseriji koja je rat provela u Jasenovcu i na Banjici, postao je, nalik na Svetozara Vukomanovića Tempa, utelovljenje fleksibilnosti i duhovne širine jugoslovenskih komunista koji su u miru, namesto asketizma profesionalnih revolucionara, postajali rafinirani prozni stilisti i kolekcionari umetnina kroz naročiti vid samoupravnog zadužbinarstva. Stil kojim su ispisane Španija u plamenu (1937), Kuća oplakana (1941) i Utisci iz Indije (1954) dao bi se odrediti kao podjednako plastičan koliko i pitoreskan, staložen, a reči opet žive kao s poprišta događaja. Iz šetnji sa Vučom i Andrićem, koga je on preporučio za članstvo u KPJ, ostavio je neke od najpoverljivijih zapisa o nobelovcu s kojim je delio predanost prekodrinskoj otadžbini.
Kao izgrađen, samomisleći marksista, a pravoverni Jugosloven, hitro je anticipirao kako će krležijanski, ćosićevski i dr. nacionalni partikularizmi, koji u sklopu socijalizma dolaze pod humanističkom fasadom, kao lepotice iz bajki o demokratizaciji, u konačnoj formi pokucati na vrata kao nakaze.
Isluženom idealisti, premda legitimistički odanom Titu, bilo je više nego jasno kuda vodi poltronski mentalitet odgajan u interesno zavađenim birokratskim klikama – u renegatsko osipanje iznutra usled kojeg je već bila smrvljena i stara Jugoslavija. Tome nisu bile krive drevne mržnje ni južnoslovenski atavizmi koje ni dinamit revolucije nije uspeo da iz kolektivnog nesvesnog izbaci na svetlo dana, već autodestruktivni mehanizmi unutar novog sistema. Kada je za sve sudbonosne 1972. uputio protest protiv seče knezova u CK SK Srbije, za Beograd je bio tek bosanski sused. Staljinoidno Sarajevo Branka i Hamdije odbijalo ga je jer je razobličio njihovu kulturnu politiku: obrušavao se na bivše činovništvo NDH u redovima SKJ (Hadžijahić, Tanović, Purivatra), a 1976. žestoko opleo po pretvaranju varijanata policentričnog srpskohrvatskog standarda u kineske zidove. Zemljaka Hasana Grabčanovića, moćnika bosanskohercegovačke UDB-e privatno je označavao za glavnog vinovnika puzajućeg separatizma koji je smerao da BiH preobrati u muslimansku matičnu republiku – tako su se ratni drugovi iz istog miljea sukobili na razmeđu dve koncepcije bh. identiteta. Mistifikatorske tendencije intelektualaca predvođenih Tunjom Filipovićem oko projektovanja zajedničke prošlosti naroda BiH starije od pobede jugoslovenstva i socijalističke revolucije pokudio je kao hodžinsko-legionarske izmišljotine i socijalističku kalajevštinu. Promišljajući svoj odnos sa Krležom pribeležio je kako se ovaj, uprkos pompeznom nastupu, u prelomnim momentima 1941. (kad je čak ustanak protiv ustaškog režima odbacio kao avanturu) i 1967. oko potpisivanja Deklaracije nije energično poneo prema prodoru hrvatskog šovinizma, već u razlazu sa partijskim drugovima kalkulisao izgovorima.
S prezirom se osvrće na udvorištvo beogradskih birokrata, najpre Miloša Minića za koje kaže da su se Titu 1980. na samrtničkoj postelji dodvoravali kako bolestan brine o svetskim brigama sve vreme znajući kakvo rasulo već preti zemlji prepuštenoj ivici ponora.
Namerno sam otpočeo ovaj ogled izvesnom poentom ne bih li završne redove posvetio pomenu još jednom životu čoveka na Balkanu (po Krakovu), analognom Rodoljubovom i svom u znaku andrićevskog, neimarskog vraćanja duga zavičaju, u duhu Alihodžinog bdenja nad građevinom. Lik starog Idriza Hujdurovića, tvorca urbanističkog plana Bijeljine gde sam stasavao i njegovo pomalo patricijsko držanje upamtio sam samo kroz maglu kada je na jesen 2018. preselio u devedeset trećoj godini. Kao suvonjavi osamnaestogodišnjak izvukao se kroz rešetke iz ustaškog zatvora u Brčkom 1941. noć uoči pogubljenja oca Mustafe, veleposednika, čelnika Demokratske stranke Ljube Davidovića i prijatelja dr Vojislava Kecmanovića, koji je zaklan na savskom mostu, te otišao u partizane uz koje se borio do oslobađanja Beograda.
Vuk Bačanović: DPS, tragedija koja traje | Žurnal (zurnal.me)
Opet se tako neuhranjen pedesetih vratio sa Golog otoka, na koji su ga bile spakovale ljubomorne kolege, dok se nije ispostavilo kako niko sem njega nije bio kadar da vodi GIK Rad. Kada je 1992. država koju je izgrađivao sve sa svojom armijom pretvorena u koreografa sopstvenog raspadanja, raskopčao je košulju pred srpskim policajcima rekavši im da pucaju ako stvarno veruju u optužbe da je on, pristalica reformista prikriveni vođa tzv. zelenih beretki. Danas, nasuprot hobsbaumovskom veku Idriza i Rodoljuba, u našim zemljama – BiH, Srbiji i Crnoj Gori, za razliku od Palestine, gde još od kaznenih ekspedicija brane pravo na postojanje, za bolje sutra više nije potrebno da bude položen život. Dovoljno bi bilo, čuvajući veru u vlastite snage i demokratski progres, ma koliko trom i frustrirajuć počesto bio, sačuvati makar grumen poleta i čestitosti onog pokoljenja prohujalog s vihorom. Mao je zaista bio u pravu: služiti narodu teže je od planine Tajšan. A naši ocvali grmenovi koji, sem najvulgarnijeg populizma lišenog svake sadržine, ama baš nikakvog ploda ne daju, teško da će iznedriti nove lafove.
Tekstovi objavljeni u kategoriji „Gledišta“ ne izražavaju nužno stav redakcije Žurnala
