Možda to tako ide: potreba za fascinacijom ga je terala da uči unapred, a onda opet to što je znao vuklo ga je da još mnogo više sazna. A da ne govorimo o zrelosti da korisno upotrebi raspoloživo vreme. Sve to zajedno stvaralo je plodan fundus za dalje napredovanje
Nikad prežaljeni premijer Srbije Zoran Đinđić napunio bi 1. avgusta 71 godinu i tim povodom donosimo, uz dozvolu izdavača, u nekoliko nastavaka delove iz knjige “Portret političara iz mladosti” (Arhipelag) Dragana Lakićevića Lakasa. U pitanju je prikaz Zorana Đinđića iz njegovih mladalačkih dana, iz vremena srednje škole i studiranja, jer je autor knjige taj period života provodio družeći se blisko sa bivšim premijerom i deleći sa njim isti kraj, gimnaziju i fakultet. Ono što je u knjizi posebno zanimljivo je da je Lakićević želeo, uz brojne anegdote, da prikaže Đinđića što realnije, kao ljudsko biće sa svim vrlinama i manama.
Posle priče o dolasku Đinđića u Beograd, sledi opis mladog Zorana, tokom boravka u gimnaziji, koji ima potrebu da što više sazna i nauči:
Zoranu je otac bio oficir, a bilo ih je četvoro. Majka, na koju je on izrazito ličio, i po fizionomiji i po karakteru, bila je domaćica: uredna, okretna i žustra žena. Oficirska plata nije verovatno bila bogzna šta, ali kada se racionalno rasporedi, mnogo toga se da uraditi. Sećam se da je Zoran tokom školskog raspusta odlazio da ocu pomaže u zidanju vikendice. Dok smo se tih godina Vladan, Rista, Boris i ja brčkali na Lokrumu, šetkali po Stradunu i sklapali prijateljstva sa strancima i strankinjama, naš školski drug je udarnički argatovao. Kopao, mešao malter, slagao ciglu na ciglu. A uveče, dok smo mi sedeli u Gradskoj kavani preko puta Crkve svetog Vlaha, on je uz škiljavu svetiljku vredno čitao i pravio zabeleške. I nije se nikome žalio: imao je istrajnost, samodisciplinu i veru.
Kada sam ga s jeseni pitao kako je proveo raspust i da li mu je bilo dosadno na selu, on je odmahnuo glavom.
– Ne, imao sam sa sobom dosta knjiga. Poneo sam i sijaset udžbenika za ovu godinu.
– Nisi, valjda, i njih čitao? – zapanjio sam se.
– Jesam, sve do jednoga.
– Ali to će nam tek predavati.
– Ne mari. Bar znam mnogo toga unapred.
Tako mi je i nehotice otkrio deo tajne njegovog sveznanja. Učio je, dakle, sve unapred. To je znači glavni razlog zašto je s lakoćom tokom časova shvatao šta je nastavnik predavao. Zato je postavljao tako visprena pitanja i imao tolike odgovore. Nikada nisam dokučio šta je tu u pitanju: lukavstvo ili interesovanje. Verovatno i jedno i drugo. Možda to tako ide: potreba za fascinacijom ga je terala da uči unapred, a onda opet to što je znao vuklo ga je da još mnogo više sazna. A da ne govorimo o zrelosti da korisno upotrebi raspoloživo vreme. Sve to zajedno stvaralo je plodan fundus za dalje napredovanje.
Od Zorana se svašta moglo naučiti, pa i to kako je priprema važna za buduće bitke. On se u tome nije nimalo štedeo: a i zašto bi kada mu je sve to predstavljalo zadovoljstvo. Radeći, uživao je u snovima o budućim pobedama.
Tu njegovu osobinu, borbenost, nisam odmah primećivao, zato što je nije stalno pokazivao. Čak naprotiv, imao je dar da se često predstavlja kao pitomo, umiljato jagne. Umeo je strpljivo da u društvu ćuti, povlađuje, osmehuje se, dobroćudno se usaglašava s govornikom. Retko bi ga čovek vide rasrđenog. Neverovatno dobro se savlađivao. Ali to je bila samo jedna polovina njegove prirode.
Povremeno je iz nekog, za mene nepoznatog razloga postajao ubitačno ciničan i zajedljiv. I to često kada biste najmanje očekivali. Recimo to sa školom: sve bi se moglo protumačiti na potpuno suprotan način. I kao briga da ne pogrešim, ali i kao zavist. Ili čak na treći način: ni briga, ni zavist, već potreba za deljenjem lekcija. Zauzimanje nekog višeg stava objektivnog sudije.
U vezi s tim njegovim nepredvidljivim istupima, sećam se jednog „slučaja“. Zoran me je redovno i dalje posećivao, o mnogo čemu smo diskutovali. Jednom prilikom je video da sam na crtaćoj tabli letrasetom ispisao: „Ja sam pacifista.“ Bile su to godine kada su mladi širom sveta zastupali to uverenje: već godinama su trajale demonstracije protiv rata u Vijetnama, hipi pokret je bio na vrhuncu, Džon Lenon koji je izlazio na binu i pevao o miru pred ogromnim auditorijumom sa uzdignuta dva prsta… Mislio sam, svi moji vršnjaci su pacifisti. To sam onako uzgred napisao, ne pridajući nikakvu važnost.
Odjedanput čitava bujica gnevnih reči, kao da sam nešto Bogu zgrešio.
– Ti si pacifista? Znaš li ti ko su bili pacifisti u Engleskoj početkom Prvog svetskog rata? To su bili pravi izdajnici. Rat u kome nisu želeli da učestvuju kao da ih se to ništa ne tiče. Ni država, ni domovina, ništa!
Zapanjeno sam ga slušao i zamuckivao. Normalno o pacifistima i njihovoj istoriji nisam ništa znao. A najmanje o tim kvekerima ili šta već jesu u Engleskoj.
On je malo ublažio ton i nastojao da mi da što plastičnije objašnjenje o toj stvari o kojoj se izjašnjavam, a zapravo ništa ne znam.
– Pacifisti su odbijali su da se bore, da nose oružje. Zapravo, na taj način su pomagali neprijatelju. A rat je bio strašan, s toliko žrtava. Sada zamisli šta to znači: nacija ti je u ratu, krvari se na sve strane, u pitanju je opstanak, a ti, „pacifista“, s gnušanjem odbijaš da prljaš ruke. Kažeš, svi ljudi treba da su braća, ne treba se ubijati i tako to. Ali „braća“, tvoji neprijatelji, to neće i ne žele da shvate. Ti se, dakle, njima predaješ u ruke bez borbe, pristaješ da budeš rob.
– Možda su to realni uslovi kad ova miroljubivost nema svrhu – povlačio sam se – ali i načelu ne vidim ništa loše u filozofiji nenasilja, rešavanje problema miroljubivim putem…
– Sve su to lepe misli. Ali u realnosti se sve odvija drugačije. To su samo fraze. Lepe fraze.
Ništa nisam do kraja dokučio. Znao sam da je čitao i znao nešto što ja nisam. Ali nisam shvatao da li je moje neznanje razlog za njegov nadmen istup. Šta je zaista u pitanju? Da li izgled moje sobe, sav u hipi stilu? Zbirka ploča koje on u to vreme nije ni slušao, niti poznavao. Moja garderoba, priče o moru? Poređenja vlastitog i mog života: života vrednog i ambicioznog proroka i razmaženog buržuja? Ko bi pronikao u tajne ljudske psihe. Ili možda iskrena želja za istinom: sociološko otkriće da su ratovi izvor svog društvenog kretanja? Ili odsjaj vlastite borbene prirode koja se ne miri s bilo kakvom pasivnošću? Ili možda nešto sasvim drugačije, meni nedokučivo.
Drugim rečima, Zoran kao da je voleo da s vremena na vreme pokaže svoju oštru žaoku i da vas ubode. I to kada se najmanje nadate i kada za to ne vidite neki naročit razlog. Ali ko će shvatiti ljudsko biće. Svako je drugačije, sastavljeno od toliko protivrečnih htenja, nadanja i shvatanja. Ne znam da li sam ikada do kraja pronikao u tajnu Zoranovih motiva da kritikuje i napada svoje bliske prijatelje. S druge strane, ne bih tek tako odbacio ni ostale moguće motive: za dokazivanjem, pokazivanjem vlastite nadmoći, potrebu da deli lekcije, da mu se prizna njegovo znanje i poznavanje stvari. Ili je možda to bila samo trenutna potreba da izbaci neku pizmu iz sebe. Ili sve to zajedno.
Bratislav Nikolić
Izvor: Nova.rs
