Ostvarivanje svojih interesa je cilj. Ka tom cilju vodi razumevanje konteksta i sposobnost da se država prilagođava promenama u okruženju. Oslanjanje na nebeske formule može jedino da vodi ka samozavaravanju. Nacionalni interes se ostvaruje strogo racionalnim pristupom u sagledavanju sebe, sopstvene snage i uticaja, kao i razumevanjem sopstvenog okruženja. Svoje poslednje javno obraćanje u formi govora Zoran Đinđić je imao 21. februara 2003. godine u Banskom dvoru u Banjaluci. Slušali su ga, potom su sa njim i razgovarali studenti Banjalučkog univerziteta. Tri su teze iz ovoga Đinđićevog govora posebno značajne, pa ih nužno tretiramo kao deo mitske vrednosti njegove celokupne zaostavštine, koje u svim prilikama, pa i našim aktuelnim, mogu biti veoma korisne za ljude koji se bave javnim poslovima zajednice.
1. Za svaki organizovani sistem je važno da razume svoje okruženje
Da bismo uspeli kao sistem, nužno je da realistično sagledavamo sebe i sopstvenu okolinu. Đinđić navodi da, u slučaju države, to okruženje najpre čini region kojem država pripada, pa kontinent na kojem se nalazi, a na kraju i ceo globus. Najjednostavnije rečeno – za sistem je važno da je sposoban da racionalno definiše kontekst i sopstvene potencijale unutar determinanti koje određuju dati kontekst. To je preduslov za uspeh.
Uz realističnost u sagledavanju sebe i svog okruženja, neophodna je elementarna adaptabilnost na promene koje se u okruženju dešavaju. Prilagođavanje okolini ne podrazumeva slepo praćenje svakog trenda koji uočimo.
Ali se u slučaju nesposobnosti da se razumeju i prihvate trendovi koji vode suštinskoj transformaciji u okruženju javlja samoizolacija koja predstavlja najveću opasnost po državu. Ostvarivanje svojih interesa je cilj. Ka tom cilju vodi razumevanje konteksta i sposobnost da se država prilagođava promenama u okruženju. Oslanjanje na nebeske formule može jedino da vodi ka samozavaravanju. Nacionalni interes se ostvaruje strogo racionalnim pristupom u sagledavanju sebe, sopstvene snage i uticaja, kao i razumevanjem sopstvenog okruženja. Upravo takav pristup je Srbiji potreban danas, kao što nam je bio potreban u svim prelomnim događajima u više od dva veka moderne srpske države.
2. Iluzija je da nacionalni interes i država nestaju
Uprkos utisku da su pojedine supranacionalne organizacije preuzele primat u savremenom svetu i da neke institucije najuticajnijih država imaju veću snagu od mnogih država, moć koju vezujemo za države i za pojam nacionalnog interesa ostaje jedna od ključnih determinanti i u našem, globalizovanom svetu. Na primeru Evropske unije možemo jasno da vidimo da iako suverenitet biva podeljen, glas država članica se u ubedljivom broju najvažnijih pitanja tretira kao odlučujući. Država je i dalje ključni akter, njena uloga i značaj se ne gubi.
Patriotizam treba postaviti kao ključnu reč u ispoljavanju našeg kolektivnog identiteta i odnosu prema državi. Ne nacionalizam, ne internacionalizam, već patriotizam. Budući da su patriotski sentimenti vođeni potencijalnim rezultatom i realnim postignućima u dosezanju nacionalnog interesa, to se patriotizam nameće kao pristup koji garantuje proverljivost urađenog. U nacionalizmu je mnogo magle, mnogo pozivanja na motive koji mogu biti uvezani sa jalovim postignućima. Patriotizam je usmeren na rezultat, zato je bolje za sebe vezati patriotski pristup i osećaj.
Uz patriotizam uvek ide pojam odgovornosti. Đinđić nam u svom poslednjem govoru iz Banjaluke otud i jasno poručuje – etika odgovornosti umesto etike namera. Etika namera sugeriše da je dobra ideja kojom smo vođeni dovoljna čak i onda kada ne ostvarujemo rezultat. Etika odgovornosti vodi nas ka postignutom rezultatu kao jedinom kriterijumu na osnovu kojeg treba da vrednujemo svoje delanje. Etika odgovornosti usmerava nas ka stalnom preispitivanju i mogućem progresu. Etika namera najčešće nas drži u mestu ili usmerava ka nazadovanju. Patriotizam i etika odgovornosti kao njeni temeljni stubovi srpsku državu bi učinili efikasnom i pravičnom. To je još jedna važna Đinđićeva poruka, koje se sećamo na godišnjicu njegovog ubistva.
3. U nacionalnom je interesu da se rehabilituje pozitivni pojam politike
Često se, kako u Srbiji tako i drugde, mogu čuti kritički i izrazito negativni stavovi ljudi o politici i političarima. Đinđić poručuje da je najveća opasnost od jednog pesimističkog opisivanja politike u tome da pošteni i časni ljudi ne žele da se bave politikom. Da časni ljudi beže iz politike. I po ovom pitanju je potreban zaokret – naš je interes da se rehabilituje pozitivni pojam politike.
Politika se u suštini tiče dobrog života u jednoj zajednici. Odnoseći se na pitanje organizacije i osmišljavanja života ljudi u zajednici, upravljanja zajednicom, politika je usmerena ka plemenitom cilju stalnog procesa rešavanja problema sa kojima se pojedinci susreću u zajedničkom životu. Ona je, tvrdi Đinđić, instrument za velike poslove i od izuzetnog je značaja da na važne položaje dođu dobri ljudi.
Jednako je važno obezbediti participaciju građana u političkom životu. Učestvovanju u politici prethodi zainteresovanost za politiku. A ona bi po prirodi stvari trebalo da postoji znajući da čak i bavljenje muzikom, matematikom ili poljoprivredom na kraju jeste povezano sa procesima političkog odlučivanja. Participiranje ne mora da znači direktno angažovanje npr. u političkim strankama, ali ono podrazumeva da svoje mišljenje o brojnim pitanjima koja se tiču zajedničkog života saopštavamo mnogo češće od glasanja jednom u četiri godine na izborima. Učestvovanje građana u deliberaciji i odlučivanju koje se tiče zajedničkog ili opšteg dobra stvara pretpostavke da se razvija pozitivni pojam politike. Ovo je, takođe, relevantna i važna Đinđićeva poruka Srbiji.
– – – – – – – – – –
Nešto više od dve decenije nakon ubistva predsednika srpske vlade Zorana Đinđića, njegovo delo, njegova kompletna zaostavština i njegova ličnost prerasli su u mit o Zoranu Đinđiću. U formi mita o Đinđiću danas mnogo bolje razumemo i prihvatamo njegove poruke nego što je to bio slučaj dok je bio živ. Njegov poslednji govor u Banjaluci sadrži dragocene refleksije o tome kako i kuda Srbija treba dalje. Pre dvadeset i jednu godinu obratio se kao da je obraćanje pripremao za momenat koji danas živimo. Nije dovoljno da se, povodom godišnjice, toga samo setimo, potrebno je da se dela.
Doktor političkih nauka i član Upravnog odbora Fondacije „Dr Zoran Đinđić”
Vladimir Pavićević
Izvor: Politika
