Piše: Ilan Goldenberg
U Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, američki lideri su eskalirali u nadi da će postići uspeh. Time su samo produbili sopstveni strateški ćorsokak. Sjedinjene Države se opet nalaze pred sličnim rizikom. Da li će Vašington povećati uloge ili se povući?
Tri nedelje nakon početka američko-izraelskog rata protiv Irana, naziru se konture poznatog i opasnog obrasca. Iako je aktuelni sukob za sada znatno drugačiji od američkih ratova u Avganistanu, Iraku ili Vijetnamu – pre svega zato što još uvek nije u značajnoj meri uključio američke kopnene snage – rat protiv Irana deli sa tim prethodnim iskustvima jednu dublju stratešku realnost. Vašington ponovo vodi rat protiv slabije regionalne sile bez jasno definisanih ciljeva, razrađene teorije pobede i održive izlazne strategije.
Rezultat je opet uvlačenje u živo blato, samo nešto drugačije vrste. Američke snage mogle bi zaglibiti u vazdušnim i pomorskim operacijama koje bi mogle trajati mesecima ili godinama, uz sve veće troškove za globalnu ekonomiju, destabilizaciju šireg regiona Bliskog istoka i rastući danak među civilnim stanovništvom u Iranu, Izraelu, Libanu i šire.
Kao i u prethodnim sukobima, asimetrija u srcu ovog rata ide u prilog slabijoj strani. Da bi Sjedinjene Države pobedile, moraju ostvariti široke i nejasno definisane ciljeve – promenu režima ili toliko oslabljen Iran da više ne bude sposoban da destabilizuje region, niti da remeti globalna tržišta nafte. Za Iran, pobeda može značiti tek opstanak i sposobnost da povremeno nanosi troškove globalnoj ekonomiji, kroz napade koji bi značajno ograničili prolaz kroz Ormuski moreuz ili oštetili osetljivu i ključnu naftnu infrastrukturu u zemljama Zaliva.
Sve je izvesnije da aktuelna američko-izraelska kampanja raketnih i dronovskih udara neće srušiti režim. Niti će u potpunosti onesposobiti konvencionalne kapacitete Irana do te mere da Teheran više ne može da ometa prolaz kroz Ormuski moreuz ili ugrožava objekte od vitalnog značaja za globalnu energetsku trgovinu.
Sjedinjene Države bi sada mogle osetiti poriv za eskalacijom, uključujući i mogućnost upotrebe kopnenih snaga radi zauzimanja iranskih postrojenja i teritorije, ili podrške separatističkim pokretima unutar zemlje. Međutim, rizici od takve eskalacije daleko nadmašuju njene potencijalne dobiti. U trenutku kada je globalna ekonomija uzdrmana, a Bliski istok u previranju, najrazumnija opcija za Vašington nije dalje produbljivanje nepromišljeno započetog rata, već pronalaženje izlaza iz njega.
Pobeda ni na vidiku
Od samog početka, američki ratni napor obeležen je strateškom neusaglašenošću. Kada je predsednik Donald Tramp pokrenuo vojne operacije, učinio je to bez pripreme američke javnosti i bez jasnog iznošenja ostvarivih ciljeva. U svojim prvim izjavama, datim usred noći, pozvao je iranski narod da ustane i svrgne vlast, čime je faktički postavio promenu režima kao merilo uspeha. To je bio izuzetno visok – i verovatno nedostižan – standard. Istovremeno, time je iranskom rukovodstvu ponudio jednostavan put do pobede: izdržati.
Dosadašnji razvoj događaja ukazuje da su potezi Sjedinjenih Država i Izraela, ako išta, dodatno učvrstili kontrolu tvrdolinijaša u Iranu. Ukoliko su Vašington i Jerusalim očekivali da će likvidacija najviših iranskih lidera dovesti do kolapsa Islamske Republike, pokazalo se da su pogrešili. Nema sumnje da je ubistvo vrhovnog vođe Alija Hamneija i drugih visokih zvaničnika stvorilo izvesne dodatne izazove za režim, ali nema mnogo naznaka da bezbednosne snage odustaju ili se okreću protiv svojih komandanata.
Iranski ratni napor i dalje deluje koherentno i pokazuje jasne strukture komandovanja i kontrole. Režim je izgradio mrežu institucija koje nastavljaju da funkcionišu uprkos udarima na njegovo rukovodstvo. Istovremeno je decentralizovao ovlašćenja za izvođenje napada, omogućivši vojsci da nastavi ratne operacije čak i dok se njeni komandanti i lideri sistematski eliminišu.
Zaista, likvidacija Alija Hamneija je možda i otežala, a ne olakšala slabljenje režima. Pre rata, mnogi analitičari su verovali da bi njegova neminovna smrt (bio je krhkog zdravlja i imao 86 godina) mogla da otvori prostor za unutrašnje preispitivanje kursa. To verovatno ne bi dovelo do demokratske transformacije, ali bi moglo da omogući zaokret ka pragmatičnijem rukovodstvu, koje bi preispitalo regionalnu politiku i nuklearne ambicije Irana sa širim ciljem poboljšanja ekonomskog položaja zemlje, kao i izgleda Islamske Republike za dugoročni opstanak.
Ta mogućnost je sada gotovo izvesno zatvorena. Izazivajući nasilnu smenu na vrhu vlasti, rat je ojačao najtvrdokornije struje u Iranu. Hamneijev sin, Modžtaba, sada je vrhovni vođa. Reč je o tvrdolinijašu sa tesnim vezama sa Korpusom čuvara islamske revolucije, koji je u izraelskim udarima izgubio veći deo svoje porodice. Njegovo ustoličenje ne predstavlja korak ka promenama, niti ka bilo kakvom „ublažavanju“ režima, već garanciju njegovog daljeg ukopavanja.
Promena režima sada deluje manje verovatno u kratkom roku, ali mnogi zagovornici zajedničke američko-izraelske kampanje i dalje veruju da ona u narednim nedeljama može uspeti u neutralisanju Irana kao vojne pretnje. Od samog početka rata, američka vojska je – za razliku od predsednika – isticala ograničenije ciljeve.
Iz tih krugova su naglašavali da je fokus na uništavanju iranskih vojnih kapaciteta, uključujući raketne snage, mornaricu i nuklearni program, kao i sposobnosti Teherana da naoružava i obučava svoje regionalne saveznike i proksije. Takav okvir je realističniji od Trampovog cilja promene režima, ali podseća na poznat problem sa kojim su se Sjedinjene Države već suočavale u Iraku i Avganistanu.
Vođenje protiv-pobunjeničkih operacija u tim zemljama pokazalo je da je za uspeh potrebno gotovo potpuno ovladavanje teritorijom, upravljanjem i bezbednošću, kako bi se stanovništvu ulilo poverenje u američke snage i njihove lokalne partnere. Nasuprot tome, talibani u Avganistanu i sunitska pobuna u Iraku morali su tek da se kriju među stanovništvom i održavaju nivo nasilja koji podriva osećaj sigurnosti i poverenja. Slična dinamika sada se pojavljuje na Bliskom istoku, iako u drugačijem domenu.
Iran je uspeo da tri nedelje održava kontinuirane raketne i dronovske napade
Za Vašington i njegove saveznike, uspeh podrazumeva obezbeđivanje nesmetanog protoka energenata, zaštitu kritične infrastrukture (naročito naftne u zemljama Zaliva) i očuvanje regionalne stabilnosti. Za Teheran, dovoljno je da povremeno napadne po neki tanker u Ormuskom moreuzu i time zaustavi saobraćaj kroz taj uski prolaz, da pogodi energetske objekte u Zalivu ili izvede povremene raketne i bespilotne napade koji probijaju odbranu država regiona.
Čak i ako se presretne 90 odsto iranskih napada, preostalih deset odsto može imati nesrazmerno velike ekonomske i psihološke posledice. Jedan jedini uspešan udar na tanker, naftno postrojenje ili komercijalni čvor dovoljan je da uzdrma globalna tržišta i promeni percepciju rizika.
Ovo nije rat u kome Iran mora odlučujuće da pobedi. Dovoljno je da pokaže da ograničeniji američki cilj – unapređenje regionalne bezbednosti, što daleko ispod promene režima – takođe ne uspeva. Do sada je Iran uspeo da tri nedelje održava kontinuirane raketne i dronovske napade. Čak i ako ostane bez raketa dugog dometa i lansirnih sistema, malo je naznaka da su Sjedinjene Države i Izrael u stanju da iranske dronove, rakete kratkog dometa i mine svedu na nivo na kome više ne bi mogli da izazivaju haos u neposrednom okruženju i širom Zaliva.
Pouka iz dvanaestodnevnog rata prošlog juna je upečatljiva: nakon intenzivnih udara po iranskim ciljevima, Izrael i Sjedinjene Države su proglasili da su iranske sposobnosti značajno umanjene. Ubrzo se, međutim, pokazalo da se Iran ponovo naoružava znatno brže nego što su mogli da zamisle.
Zamke eskalacije
Suočene sa ovom dinamikom, Sjedinjene Države bi mogle doći u iskušenje da eskaliraju sukob kako bi ozbiljnije unazadile iranski nuklearni program, primorale Iran da obustavi napade na susede ili čak otvoreno pokušale da sruše režim. U prethodnim ratovima, poput onih u Iraku i Vijetnamu, Vašington je često na pogoršanje situacije odgovarao ulaganjem dodatnih resursa, nastojeći da iz poraza izvuče pobedu. I u ovom slučaju, kao i u većini drugih, raspoložive opcije nisu naročito privlačne.
Preuzimanjem kontrole nad iranskim visoko obogaćenim uranijumom, Donald Tramp bi mogao pokušati da sebi otvori put ka proglašenju pobede, udarajući direktno na srž iranskog nuklearnog programa i njegovu sposobnost da u kratkom roku proizvede nuklearno oružje.
Fajnenšel tajms: Kako je saudijski princ omanuo kladeći se na Iran
Američke snage bi mogle da zauzmu deo zaliha visoko obogaćenog uranijuma koji se trenutno čuva u tunelima kod Isfahana. To bi bar omogućilo Sjedinjenim Državama da istaknu jasan strateški uspeh: lišavanje Irana ključnih komponenti nuklearnog programa i nanošenje ozbiljnog udara oblasti koja je dugo bila u središtu američke politike, ako već ne i samog rata. Prema dostupnim izveštajima, značajan deo uranijuma zaista se nalazi u podzemnim kompleksima u Isfahanu.
Ipak, to bi bilo daleko od jednostavne operacije. Prema javnim podacima, uranijum se skladišti u gasovitom obliku u kontejnerima koji su teški za transport i zahtevaju izuzetno pažljivo rukovanje zbog same prirode materijala. Osim toga, nije jasno koliko su ti tuneli uopšte pristupačni nakon prethodnih udara, koji su još prošlog juna blokirali njihove ulaze i zatrpali pristupe. Ovo svakako ne bi bila brza akcija nalik operaciji u kojoj je 2011. likvidiran Osama bin Laden ili pokušajima munjevitih intervencija u drugim delovima sveta. Naprotiv, zahtevala bi prisustvo američkih snaga na terenu tokom više sati, a verovatno i dana.
Takva operacija bi se odvijala stotinama kilometara unutar iranske teritorije, u objektu koji je, po svemu sudeći, među najbolje branjenim u zemlji. Bilo kakva američka akcija gotovo izvesno ne bi imala element iznenađenja, jer Iran vrlo verovatno već računa na takav scenario.
Iranske snage bi se brzo koncentrisale u tom području, primoravajući Sjedinjene Države da uspostave i održavaju kopneni obruč duboko u neprijateljskoj teritoriji, okružene stotinama hiljada iranskih vojnika. Nije izvesno da je takva operacija uopšte izvodljiva, a kamoli razumna.
Jedan od načina da se slomi otpor režima mogao bi biti udar na ekonomsku „kičmu“ Irana. Sjedinjene Države bi mogle da zauzmu ostrvo Harg u Persijskom zalivu, preko koga prolazi oko 90 odsto iranskog izvoza nafte. Američke i izraelske snage već su izvodile udare na vojne odbrambene sisteme na tom ostrvu, a Donald Tramp i deo njegovih saveznika javno su razmatrali mogućnost zauzimanja.
Čak i ako se presretne 90 odsto iranskih napada, preostalih deset odsto može imati nesrazmerno velike ekonomske i psihološke posledice
Za razliku od operacije u unutrašnjosti, napad na Harg mogao bi da se izvede amfibijskim ili vazdušnodesantnim snagama, a s obzirom na to da ostrvo nije duboko unutar Irana, Teheranu ga je teže braniti, a američkim snagama lakše zadržati pod kontrolom.
Ipak, mane takvog poduhvata su značajne. Prvo, zahtevao bi ozbiljnu kopnenu operaciju radi zauzimanja dobro utvrđene teritorije veličine približno trećine Menhetna. Iako izvodljiva, takva operacija bi nesumnjivo izložila američke snage riziku i mogla dovesti do značajnih gubitaka. Drugo, borbe na Hargu mogle bi ozbiljno oštetiti iransku naftnu infrastrukturu, što bi dodatno podiglo cene na svetskom tržištu. A to je ishod koji Sjedinjene Države nastoje da izbegnu.
Još važnije, ostaje nejasno kakav bi strateški efekat imalo zauzimanje ostrva. Logika takvog poteza počiva na pretpostavci da bi ekonomski pritisak primorao Iran da promeni ponašanje ili prihvati američke uslove. Međutim, režim je već pokazao spremnost da podnese ozbiljne ekonomske udare, što je godinama demonstrirao pod teretom američkih sankcija. Mnogo je verovatnije da bi Iran odgovorio eskalacijom napada na energetsku infrastrukturu u regionu.
Otpor Irana
Događanja iz proteklih nedelja već nagoveštavaju ovu dinamiku. Nakon izraelskih udara na iransko gasno polje Južni Pars, Iran je uzvratio napadom na katarsku infrastrukturu za tečni prirodni gas, izbacivši iz stroja 17 odsto proizvodnih kapaciteta na period od tri do pet godina. Napad na ostrvo Harg mogao bi da izazove još agresivniji iranski odgovor te vrste.
Iran je, takođe, pokazao izuzetnu svest o osetljivosti Sjedinjenih Država na kretanje cena nafte. Postupci same Trampove administracije – uključujući čak i ublažavanje sankcija na iransku naftu kako bi se smirila globalna tržišta – jasno pokazuju koliko je Vašington uznemiren rastom cena izazvanim ratom. Iran, stoga, ima jasan podsticaj da nastavi sa udarima na energetska tržišta.
Jedna varijanta operacije nalik onoj na Hargu, ali bez angažovanja kopnenih snaga, mogla bi da izgleda kao ono čime je Tramp zapretio 22. marta: napadi na iranske elektrane u nadi da će se time iznuditi promena ponašanja Teherana. Pored toga što bi takva akcija nepotrebno pogađala civilno stanovništvo i potencijalno kršila pravila ratovanja, ona verovatno ne bi postigla željeni efekat. Umesto da popusti pred američkim zahtevima, Iran bi pre odgovorio napadima na slične objekte u zemljama Zaliva.
Ako se ni odlučno uništenje iranskog nuklearnog programa ni paraliza njegove naftne proizvodnje ne pokazuju kao izvodljive strategije, američki zvaničnici mogli bi razmotriti još jednu eskalacionu opciju: pojačavanje napora da se režim destabilizuje iznutra, naoružavanjem i podrškom opozicionim grupama u zemlji. To bi mogle biti kurdske snage na severozapadu Irana, balučke grupe duž granice sa Pakistanom, kao i druge disidentske frakcije. Sjedinjene Države bi takođe mogle pokušati da iskoriste pukotine unutar samog režima, eventualno tražeći nezadovoljne generale u redovima Korpusa čuvara islamske revolucije kao partnere.
Međutim, ovakav pristup nosi rizik da ne dovede do promene režima, već do njegovog raspada i građanskog rata. Verovatan ishod nije uređena tranzicija, već dugotrajan sukob nalik haosu koji je zahvatio Siriju i Libiju.
Spoljni akteri bi se gotovo izvesno umešali u ratom razoren Iran. Turska ne bi ostala po strani ukoliko bi iranske kurdske grupe ojačale. Pakistan bi imao ozbiljne brige zbog balučkog militantnog pokreta. Zemlje Zaliva podržale bi svoje favorizovane aktere. Rezultat bi mogao biti priliv oružja i finansija u Iran, što bi stvorilo haotično i krajnje nestabilno okruženje.
Izraelu bi možda odgovarao rascepkan i unutrašnjim potresima zahvaćen Iran. Ali za Sjedinjene Države, takav ishod bio bi noćna mora. Iran se nalazi u središtu regiona koji obuhvata Avganistan, Irak i Pakistan. Ozbiljan unutrašnji kolaps mogao bi da otvori prostor terorističkim grupama, poremeti regionalnu trgovinu i proizvede nestabilnost koja se preliva preko granica.
Ograničeni ciljevi
Tri nedelje od početka rata, Sjedinjene Države suočavaju se sa jasnim izborom: nastaviti eskalaciju u potrazi za nejasno definisanim ciljevima ili izvršiti preispitivanje i potražiti izlaz. Razboritiji put je ovaj drugi. Donald Tramp bi trebalo da proglasi da je američka vojska u velikoj meri ostvarila ograničeniji skup vojnih ciljeva – slabljenje iranskih kapaciteta – i da signalizira spremnost da se zaustavi dalja eskalacija.
Uz to, trebalo bi da uputi uverenja i javno saopšti da će Sjedinjene Države obuzdati Izrael i podržavati buduće napade na Iran samo ukoliko Teheran ponovo pokrene svoj nuklearni program ili napadne regionalne partnere.
Tramp bi trebalo da proglasi da je američka vojska u velikoj meri ostvarila ograničeniji skup vojnih ciljeva
Iran bi u početku mogao da odbaci takvu ponudu. Ali vremenom bi američki kurs usmeren ka deeskalaciji mogao da prebaci teret međunarodnog pritiska na Teheran. Ključni globalni akteri – uključujući Kinu, evropske zemlje i države Zaliva, koje imaju snažan interes za stabilizaciju energetskih tržišta – imali bi podsticaj da insistiraju na okončanju sukoba i da pojačaju pritisak na Iran da takođe smanji tenzije.
Naravno, ništa od ovoga ne bi predstavljalo jasnu pobedu. Sjedinjene Države bi ostale upletene u region, upravljajući oslabljenim, ali potencijalno agresivnijim Iranom. Odnosi sa partnerima u Zalivu, opterećeni ekonomskim i bezbednosnim posledicama rata koji nisu želeli, možda više nikada neće biti isti. Pored toga, resursi preusmereni na Bliski istok radi obuzdavanja Irana nakon rata – kao i oni potrošeni tokom samog sukoba – mogli bi šire da oslabe poziciju američke vojske, naročito u indo-pacifičkom regionu.
Alternativa tome je pojačavanje napora u potrazi za odlučujućim ishodom, što nosi rizik znatno težih posledica. Američka istorija nudi brojne primere ratova u koje se ulazilo sa samopouzdanjem, a iz kojih se izlazilo teško i bolno. U Vijetnamu, Iraku i Avganistanu, američki lideri su eskalirali u nadi da će postići uspeh, da bi time samo produbili sopstveni strateški ćorsokak. Strah od neuspeha i zamka „utrošenih sredstava“ gurnuli su Sjedinjene Države još dublje u živo blato.
Aktuelni sukob nosi slično iskušenje. Ali on ujedno nudi i priliku da se taj obrazac prekine. Rat protiv Irana bio je izbor donet bez jasnog plana šta nakon njega sledi. Posledice te odluke sada postaju sve očiglednije. Zadatak koji predstoji nije da se spasava nedostižna pobeda, već da se ograniči šteta po američke interese, regionalnu stabilnost i živote civila širom Bliskog istoka.
To će zahtevati prihvatanje jedne neprijatne istine. U ovakvim ratovima, najodgovorniji potez nije uporno ići napred u potrazi za pobedom, već prepoznati trenutak kada troškovi nadmašuju dobitke i povući se pre nego što ograničeni sukob preraste u duboki strateški ćorsokak.
Izvor: Novi Standard
