Piše: Vojislav Durmanović
Ova opsada trajaće sve dok naše neprijatelje
Ne naučimo primerima naše predislamske poezije
Mahmud Derviš, iz poeme Pod opsadom
Ne tako davno, korifej atrofirane zapadnjačke levice, Slavoj Žižek isfrfljao je kod Pirsa Morgana da je nuklearni rat poželjna alternativa Putinovoj pobedi u Ukrajini jer je gori verski fanatik čak i od Arapa. Bliži se godinu dana otkako je otvoren drugi front kolektivnog Zapada u novom Hladnom ratu prema toj pravoslavno-islamskoj pretnji po tzv. međunarodni poredak zasnovan na pravilima koja za Ruse, Srbe, Palestince ne važe. Cionističkom invazijom na ono što je nekad bilo dvomilionski grad Gaza povampirena je logika kolektivne krivice iz nacističkog antiustaničkog ratovanja na Balkanu, kada je general Beme naređivao odmazdu sto za jednog protiv ljudi ionako devijantne kulture kojima život svejedno ništa ne znači. Kurt Valdhajm palestinske Kozare već uveliko sedi u Beloj kući, Vestministerskoj palati, Bundestagu. Sada je jasno da je za aneksionističke ambicije i kolonijalističku strategiju telavivskog režima Hamas bio što i sarajevski Vidovdan 1914. Poćorekovoj kaznenoj ekspediciji protiv Srbije. Iranski odgovor na agresiju protiv Libana u povoju i ubistva čelnika Osovine otpora praćena masakrima stotina nevinih čine da godinu dana posle ukrajinski front izgleda kao vašarska tuča u poređenju s krvoprolićem na onom levantskom.
Ne zaboravimo lekcije iz doba nacionalno-oslobodilačkih borbi pod okriljem Nesvrstanih. Alžirski departmani nisu se bitno razlikovali od aparthejda u Rodeziji ili Južnoj Africi sem po oblandi francuskog republikanstva. I proslavljeni liberal Aleksis de Tokvil bio je među projektantima doseljeničkog prodora prema severnoameričkom uzoru i potiskivanja arapskih domorodaca u pustinjske bantustane kampanjom nalik na Jermenski genocid koja je između osvajanja 1830-ih i početka dvadesetog veka odnela preko milion života. Na otpor tom režimu koji je 1954. poveo Front nacionalnog oslobođenja (FNL) Francuzi su reagovali giljotinom, gestapovskim zverstvima i vojnim dejstvima koja sasvim odgovaraju izraelskim u Pojasu Gaze i pogromima na Zapadnoj obali. Psihijatar i filozof poriva za slobodom pod kolonijalnom dehumanizacijom, urednik glasila FLN Mudžahid Franc Fanon smatrao je kako nije dovoljno uništiti tlačitelje, već treba preobraziti pojedinca, izvidati klice očaja epistemološkim nasiljem urezane u psihu potlačenih. U kapitalnom delu Prezreni na svetu piše: Nije dovoljno boriti se samo za slobodu svojega naroda. Potrebno je takođe neprestano, dok traje borba, tom narodu, a pre svega samom sebi, ponovo otkrivati dimenziju čoveka. Potrebno je vratiti se natrag u povest, obnoviti povest čoveka prokletog od ljudi i tako omogućiti susret vlastitog naroda s drugim ljudima. Fanon je na alžirskom bojištu lenjinistički u praksi spoznao da nacionalizam koji u osnovi ne crpi polet iz međuuslovljenosti globalnih borbi protiv imperijalizma završava ili u instrumentalizaciji, ili izolovanom romantičnom jurišu u propast.
Vojislav Durmanović: Srbi i protektoratski položaj savremene BiH
Ne samo kao metonimija istrajne borbe za mesto pod suncem i cause célèbre malih naroda, već i kroz ovu fanonističku praksu doprinelo je palestinsko pitanje tokom protekle godine osvešćenju i političkom opismenjavanju masa, raskrinkavanju interesnih protivrečnosti, te artikulaciji i galvanizaciji naprednih snaga na našem podneblju. Naraštaje Bošnjaka polako, ali sigurno odvikava od traženja garanta suvereniteta u NATO-u, a Delfskog proročišta u američkoj ambasadi, dočim srpske trezni od indukovanih sektarijanskih predrasuda prema islamskoj civilizaciji. Vučićevo ovonedeljno poziranje uz Bibija Netanjahua u GS UN govori samo kako desničarski oportunisti kao ni četrdesetih, ni devedesetih, ni dalje nisu u stanju da priđu ispravnim saveznicima, a bezlična politika popuštanja njegove vlasti na severu Kosmeta ne razlikuje se previše od pristupa većine arapskih režima kojima je Palestina čip na diplomatskim poker stolovima Dohe i Abu Dabija. Budući da je u uslovima sveopšteg pauperskog položaja na ekonomskoj periferiji EU trodecenijsko podgrevanje antagonizama s geopolitičkog gledišta čist anahronizam, solidarnost po pitanju Palestine, kao i u slučaju sunitsko-šitskog raskola na Bliskom istoku, stvara realističan prostor za sporazumevanje – umesto beskrajnog gloženja koje ne stvara ništa sem političke truleži kojom se goje crvi stranih interesa.
Ako se u Gazi, kao što to tvrde evroamerički suprematisti, zaista odvija okršaj civilizacija, onda je to simbolički sukob drona ubice na veštačku inteligenciju i dečaka koji probudivši se usred hirurškog zahvata uči suru iz Kur’ana, moralno-filozofski sudar robotizovane ekonomije sa (da se poslužim sintagmom Ljubomira Micića) kulturom srca i časti. Na proizraelsku propagandu koja letimično barata narativom o zajedničkom stradanju u NDH, kao da Holokaust nije okončan 1945. oslobađanjem logora od strane Crvene armije i jugoslovenskih partizana, već tek 1948. uspostavom Izraela, najprikladnije bi bilo odgovoriti poukom bivšeg muftije srbijanskog Muhameda Jusufspahića da je Gaza danas Mojsije, Hristos i Muhamed, a sebeljubivi agresor faraon, ćesar i haridžije. Zato što biti zavetni narod ne znači nekakav separatni ugovor s nebesima, već nadasve samarićansko bratstvo kako pre s Jevrejima i Romima, tako i sa poniženima i progonjenima svukud i za sva vremena.
