Piše: Mišo M. Mladenović
akademski slikar i pisac, Beograd
Pre oko šest decenija, radeći u ekipama Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture, u nizu od nekoliko godina, proveo sam s budućom suprugom Danicom u manastiru Visoki Dečani.
Osim monaha, preko leta je bilo prisutno i nekoliko bogoslova. Jedan od njih je bio i Bata Rista, kako smo ga zvali. Kao da je bio član naše ekipe studenata akademije. Uvek nasmejan, nikada ozbiljan. Lice otvoreno, spremno za razgovor. Stajao je na ulazu u crkvu, dočekivao turiste i odlazio s njima unutra, da im objašnjava sve o značaju manastira, freskama i da im odgovara na njihova pitanja. Kada nije bilo turista, Bata Rista je bio s nama. Učestvovao je u svim razgovorima, šalama… Lepo očešljan, s crnom kosom na razdeljak, obučen u sako s belom kragnom košulje prebačenom preko sakoa, veseo i čio. Znali smo da ga je iguman voleo i angažovao da bude vodič u manastiru. Bio je Crnogorac, rodom iz sela pored manastira Morače. Znate li ko je to bio? Mitropolit Amfilohije Radović.
Godinama posle poznanstva u Dečanima, bili smo bliski u granicama mogućnosti, jer je Bata Rista vrlo brzo napredovao u svom pozivu. Zamonašio se, studirao i specijalizirao u Grčkoj, postao vladika i na kraju mitropolit crnogorski, i tako dalje. To je bio njegov put, uzvišen i značajan. Ali, kao što to obično biva, sve ređe smo se viđali, jer se Bata Rista visoko vinuo, naravno sopstvenom zaslugom i potrebama Srpske crkve.
Jednom prilikom videli smo se nakratko, takoreći u prolazu. Dogodilo se to u zgradi Patrijaršije, kada smo supruga i ja prolazili zamračenim hodnikom na prvom spratu. Iz pomrčine se začu prodoran, radostan glas: „Mišo, Danice!” Tek tada se pojavi monah sa širokom mantijom. To je bio otac Amfilohije, koji je bio u kratkom boravku u Beogradu, posle višegodišnjeg studiranja u Grčkoj. Bratski, ljubazan, iskren pozdrav, nekoliko srdačnih reči, razmenjenih na brzinu i to je sve. Ali, ne može se sve meriti ovozemaljskim merilima. Kako je vreme odmicalo, nismo se takoreći ni viđali.
Ipak, jedan susret se dogodio u najteže vreme ratnog vihora krajem prošlog veka.
U to vreme odlazili smo na liturgije u manastir Vavedenje u Beogradu. Posle službe, grupa vernika bi ostajala na posluženju i prigodnim razgovorima u prostorijama za goste u manastiru. Tog dana arhijerejsku liturgiju služio je episkop Amfilohije, pa se i on pojavio među prisutnim narodom.
Tiho i jedva čujno govorio je episkop, shodno danima rata koji se odvijao na Kosmetu. Pričalo se, pisalo se u štampi i na televiziji su prikazivane strahote rata i stradanja srpskog naroda, a tamo je episkop Amfilohije bio prisutan, pomagao je narodu, sahranjivao danonoćno. Bio je svedok i učesnik stradanja Srba.
Naglašeno umoran, bled i miran spolja, episkop je ispričao jedan događaj negde sa Kosmeta. Bio je vrlo potresen dok je pričao. Događaj je bio karakterističan i vredan pažnje. U nekoj varoši na Kosmetu, nadolazi velika grupa neobuzdanih paravojnih srpskih boraca, ustremila se prema džamiji, želeći da je sruše. Verovatno su bili ogorčeni nekim stradanjima Srba. Vladika stane ispred te mase razjarenih ljudi, raširi ruke i viče: „Stanite, ne rušite ovu džamiju, nemojte, ako Boga znate! Braćo, nemojte to da radite! Vratiće nam se isto! Srušiće nam naše crkve! Nemojte, vratiće nam se mnogo gore!”
Nastade nema tišina među prisutnima. Ne zna čovek kako da reaguje. Šta da doda ovom kazivanju. Sve se kasnije događalo, kako se događalo. Susreta sa vladikom skoro da više i nije bilo.
Bata Rista od manastira Dečani, preko Grčke, do stradanja i litija u Crnoj Gori na čelu s mitropolitom Amfilohijem, u mojoj glavi se sve to poređalo, kao u ovoj priči.
Izvor: Politika
