Piše: Gideon Levi
Ko god je mislio da su izraelski mediji dotakli dno, neka pogleda novu praksu: reporter koji pokazuje prozor pogođen projektilom i voditelj koji prekida emisiju zbog izveštaja iz lokalne prodavnice oštećene u napadu, smesta dodaju da je to odobrio vojni cenzor. Niko ne zahteva od njih da to kažu. To ne nalaže zakon niti zahtevaju vojni cenzori. Pa ipak mediji volontiraju izjave tipa: mi smo dobri, najbolji učenici u razredu koji nikada ne izlaze bez dozvole.
Sramotne ulizice, bilo da je to Jonit Levi sa Kanala 12 ili lokalni izveštači o stradalima od iranskih bombi u gradu Petah Tikva. Svi se dodvoravaju vojsci. Umesto da se bore protiv cenzure (da, čak i u ratno vreme) postali su njeni najverniji sledbenici. Stavili su se u službu portparola Izraelskih odbrambenih snaga (IDF) i njihovog vojnog cenzora. Sa njima borba za slobodu medija gubi svaki smisao, jer oni sami u nju ne veruju. Činjenica je da im niko nije naredio da kriju šta se zaista dešavalo u Pojasu Gaze dve i po godine. Niko im nije naredio da budu poslušni.
„Da li me voliš IDF?“, pita svaki vojni dopisnik. „Da li sam dobar dečko? Dobar vojnik? Jel’ da da nisam ništa otkrio? Jel’ da da ne govorim s punim ustima?“ Naši novinari kao da imaju egzistencijalnu potrebu da budu u dobrim odnosima sa državnim vlastima i prirodnim neprijateljem slobode izražavanja: vojnim cenzorom. Ta potreba da se živi u senci državnih interesa, kao iza mame i tate kad smo bili mali, ta želja da se bude potapšan po glavi jer smo bili dobri, potiče iz potrebe da nas cenzura oslobodi odgovornosti za odluke o tome šta treba objaviti a šta ne.
Za većinu izraelskih novinara mediji su u službi nacionalne bezbednosti, jer svi smo mi vojnici. Mnogi novinari veruju da je njihov posao da štite ugled Izraela. „Mi smo pre svega Izraelci, a tek onda novinari“, kaže neuki novinar koji nema pojma o svojoj ulozi u demokratiji. Granica između novinarstva i propagande ovde je odavno ukinuta. Ulagivanje državi nije usmereno samo na režim već i na javnost: Ne brinite, nećemo vam reći previše. Mi smo odgovorne patriote i nećemo vam oduzimati miran san (sa vešću da je IDF do sada ubio hiljadu beba u Gazi), niti ćemo ikada ugroziti „nacionalnu bezbednost“, šta god to značilo. Novinarstvo je u Izraelu aspekt državne bezbednosti.
Nije uvek bilo tako. Nekada je cenzura bila drakonska, ali su se novinari hrabro odupirali. Kada je državni cenzor odlučio da blokira informacije u časopisu Haolam Hazeh, glavni urednik Uri Avneri je u znak protesta objavio praznu stranicu, što je samo po sebi bilo kršenje cenzure. Takav gest je danas teško zamisliti. Kada je Aleks Levak fotografisao teroriste iz autobusa na međugradskoj liniji 300 pre nego što ih je ubila služba bezbednosti Šin Bet, dnevni list Hadashot se izborio da objavi tu sliku. To se danas ne bi dogodilo. Slika terorista pre njihove egzekucije danas ne bi prošla uredničku autocenzuru, a i čitaoci bi se pobunili zbog prevelike neprijatnosti. Ko bi se danas borio da objavi dokaz o pogubljenju Palestinaca? Ko uopšte želi da zna?
To je začarani krug iz kog nema izlaza jer su svi u njemu srećni i zadovoljni. Najveća opasnost koja vreba u medijima je samocenzura, hiljadu puta razornija od državne cenzure, jer joj se niko ne odupire. Ponosni na svoju poslušnost, mediji padaju sve niže. Nema razloga za strah od ministra komunikacija Šloma Karhija; imamo Kanal 12 da obavi njegov posao.
Izvor: Haaretz
Prevod: Milica Jovanović/Peščanik
