Piše: Mića Vujičić
Šta brojna nova izdanja Životinjske farme i 1984. govore o vremenu u kome živimo? Kada je reč o domaćim piscima i književnicama, izdvajamo roman Rt Saše Ilića i nefikcijsko delo Crnjanski između dva Berlina Radivoja Cvetićanina.
Bestseler trivija godine? Na početku novog trilera Tajna nad tajnama (izdavač: Solaris; prevod: Tanja Brkljač i Aljoša Molnar), Den Braun citira Nikolu Teslu. Glumica godine? Sara Džesika Parker. Članica saziva Bukerovog žirija koji je nagradu dodelio Dejvidu Soloju. Džastin Džordan, urednica za fikciju u Gardijanu, esejizirala je o belinama u nagrađenom Mesu (Flesh): kanadsko-mađarski pisac prati životni put junaka Ištvana tako da smo neprekidno odsečeni od njegovih misli i emocija, čujemo najčešće: „OK“, uviđajući isključivo kako drugi reaguju na njega, što smatra rizičnim ali uspelim postupkom.
Booka, koja je pre dva leta objavila Solojevu knjigu Sve što je muškarac, u prevodu Aleksandra Milajića, predstavila je već roman Kairos prošlogodišnje laureatkinje Dženi Erpenbek. „Emotivni i politički prožet zaplet“ o vezi studentkinje i pedesetogodišnjeg književnika, smešten u Istočni Berlin, u osamdesete. Ljiljana Ilić dobila je priznanje Miloš N. Đurić za prevod.
Rariteti? U oktobru je, na engleskom, štampan izbor novinskih kolumni Dženi Erpenbek Things That Disappear (Stvari koje nestaju, u Nemačkoj izašla 2009), o predmetima, naizgled sitnicama, vezanim za DDR; kratki eseji prvobitno štampani u dnevniku Frankfurter algemajne cajtung. Magnificent – vrišti s korice misao Džejmsa Vuda, kritičara Njujorkera.
U Kontrastu pronalazimo upravo Vudovu fragmentarnu esejistiku Kako se gradi priča (prevod: Maša Tomanović), posvećenu teoriji pripovedanja, likovima, detalju, svesti, jeziku, dijalogu, formi, istini, konvenciji, realizmu… Svakako – Floberu, te usponu flanera.
Kapitalno izdanje? Sveske (1957–1972) Emila Siorana (Službeni glasnik; prevod, predgovor i komentari: Bojan Savić Ostojić), na hiljadu stranica. Poneti prazničnom atmosferom, primećujemo da je filozof bio vrlo produktivan 1. januara. „1. januar 1971: U hotelu Mažori, pre dvadeset godina, stekao sam naviku da na dva ili tri meseca kačim fotografije ljudi koje volim. Pred Šopenhaurovom slikom spremačica mi je jednog dana rekla: Je li to slika gospodina vašeg oca?“
Otkriće? Hišam Matar je napisao jedan od najboljih flanerskih romana u poslednjih nekoliko decenija. Halid, glavni junak Mojih drugova (Laguna; prevod: Dubravka Srećković Divković) neumorno hoda ulicama Sohoa, sećajući se burnih događaja iz prošlosti, detinjstva i dečaštva u Libiji. Arapsko proleće donosi epilog; nedoumicu da li se poput dva prijatelja iz egzila vrati u domovinu.
Nesumnjivo, Mađarska jeste zemlja 2025 kada govorimo o literaturi. Ne jedino zbog pomenutog Ištvana: Laslo Krasnahorkai dobio je Nobela. „U gustom tkanju gotovo beskrajnih, no gramatički besprekornih rečenica, ironična se poenta, zahvaljujući strukturi mađarske sintakse, katkad često odlaže do kraja. Skoro neprekidno pokazuje fini, suzdržani, a na momente i urnebesni smisao za humor“, objasnio je u Radaru prevodilac Marko Čudić.
Najlepša rečenica: „U podzemlje se ulazi kroz raspuklo deblo starog jasena.“ Otvara Podzemlje Robeta Makfarlana (Kulturni centar Novog Sada; prevod: Igor Cvijanović i Alen Bešić), možda najboljeg putopisca našeg savremenika. Putovanje u duboku prošlost: opis arktičkih morskih pećina, glečera na ledenoj kapi, grobnica iz bronzanog doba, katakombi Pariza…
Blum je najpre reizdao Ravnice Džeralda Marnejna, pa roman Unutrašnjost istog pisca, oba u prevodu Miloša Mitića. Australijski kandidat za „Nobela“, premda nije napuštao zemlju, neraskidivo je vezan za Mađarsku. U Unutrašnjosti, junakinja-urednica jezik pripovedača naziva „setnim mađarskim”.
Trend? Među ponovljenim klasicima, čije prozne i poetske gromade jesu decenijama bitan deo produkcije, deluje nevorovatno koliko se, i u kojim sve novim formatima, od januara do decembra, iznova pojavljuje – Džordž Orvel. Čarobna knjiga ima 1984 u prevodu Marije Pavićević, Vulkan u prevodu Ljiljane Petrović Vesković, Halabooka u prevodu Armina Medića. Stela je štampala Samo nek se aspidistre vijore (prevod: Jelena Katić Živanović); Darkwood grafičku verziju 1984 (adaptacija, ctrež i naslovnica Matijaš Namai), Orlando ponudio zvučni snimak iste proze. Životinjsku farmu ponovili su Halabooka (prevod: Armin Medić), pa Centar za izučavanje tradicije Ukronija (prevod: Mirko Bižić). A Sluš zvučni snimak…
Zbirke priča? Povezane storije u Mini-hororu Barbi Marković (Geopoetika; prevod: Tijana Tropin), za koje je spisateljica dobila prestižnu nagradu Sajma knjiga u Lajpcigu za prozu napisanu na nemačkom (!), preuzimaju formu Mikijevog almanaha. „Ubacivala sam elemente bliske pomenutom izdanju. Vremenske odrednice: pet minuta kasnije i slično. Postalo je jako zabavno; mali, zabavni, horor zapleti. A horori su uglavnom svakodnevni. Ima i čudovišta, ali se skoro sve storije odnose na društvene, na socijalne strahote“, kazala je Barbi Marković za naš nedeljnik. Igrala se fantastikom ili ne, koža i telo motivi su koji privlače naročitu pažnju.
Dirakova jednačina iz naslova knjige pripovedaka Jelene Lengold (Arhipelag), tiče se kvantnog preplitanja. Laički, dve čestice, povezane u određenom trenutku, ostaju povezane zauvek, uprkos udaljenosti. Književnica uspeva da čvrsto vezujući naratore za svakodnevicu, najpre obiljem upečatljivih detalja, dosegne polje najtežih životnih pitanja, posmatrajući, recimo, kosinu pod kojom ostatak hladnog svetla reže zgradu na pola.
Roman? Rt Saše Ilića (Akademska knjiga). Četiri stotine strana podeljeno je na tri dela: „Od samog početka“, „Na putovanju“, „Do dana današnjeg“, pa dalje na „ugalj“, „bakar“, „zlato“, „litijum“ i „opal“, sa radnjom vezanom za Rtanj i pet nadmorskih visina, dok unutrašnja pozornica otkriva tri godine: 1942, 1992 i 2022. Ilića zanimaju različiti društveni poreci, mehanizmi otpora, odnos društva i prirode, no nas za ove redove najpre vezuju likovi. Po običaju mu ispeva da u epskom zamahu spoji zavodljive, maltene hipsterske scene sadašnjice sa najdubljim talogom prošlosti.
Najbolje nefikcijsko delo? Crnjanski između dva Berlina (1926–1936: od Seoba do Ideja) Radivoja Cvetićanina (Aletea), proza koju odlikuju izbrušen stil biografa, neumorni žar za istraživanjem (proučiće čak i poštanske žigove sa starih koverti da ispravi stvari), spremnost na polemiku… Bogato opremljeno izdanje sa nadahnutim pogovorom Bore Ćosića, upotpunjeno skenovima različitih dokumenata, završava „appendixima“. Poglavljem „Crnjanski na jednom doručku i jednoj večeri kod Hitlera“, što izlazi izvan vremenskog okvira njegovog proučavanja, iako se za njih čitalac prvo zalepi – nalik dokumentarcima sa TV kanala rezervisanim za istoriju. Odlučivši da opiše piščev život od 1926. do 1936, on uzima ključni period burnog, složenog i neuhvatljivog životopisa da bi odgonetnuo ono što se u njemu događalo i pre i posle toga.
Najboljim knjigama kolumni vraćamo se zbog stila kolumniste ili burnih istorijskih događaja. Kolekcija tekstova Odrastanje u Srbiji Dejana Ilića (Biblioteka XX vek), prvobitno štampanih na Peščaniku, ovde podeljenih na prvo i drugo polugodište, privlačiće buduće čitaoce i zbog jedne i zbog druge stvari. Urednik edicije Ivan Čolović s pravom veruje da Ilić „hvata trenutak u kome živimo – trenutak mogućeg velikog preokreta i promene, i konkretne ogromne nade da je promena nabolje moguća“.
Izvor: Radar
