Пише: Војислав Дурмановић
Ова опсада трајаће све док наше непријатеље
Не научимо примерима наше предисламске поезије
Махмуд Дервиш, из поеме Под опсадом
Не тако давно, корифеј атрофиране западњачке левице, Славој Жижек исфрфљао је код Пирса Моргана да је нуклеарни рат пожељна алтернатива Путиновој победи у Украјини јер је гори верски фанатик чак и од Арапа. Ближи се годину дана откако је отворен други фронт колективног Запада у новом Хладном рату према тој православно-исламској претњи по тзв. међународни поредак заснован на правилима која за Русе, Србе, Палестинце не важе. Ционистичком инвазијом на оно што је некад било двомилионски град Газа повампирена је логика колективне кривице из нацистичког антиустаничког ратовања на Балкану, када је генерал Беме наређивао одмазду сто за једног против људи ионако девијантне културе којима живот свеједно ништа не значи. Курт Валдхајм палестинске Козаре већ увелико седи у Белој кући, Вестминистерској палати, Бундестагу. Сада је јасно да је за анексионистичке амбиције и колонијалистичку стратегију телавивског режима Хамас био што и сарајевски Видовдан 1914. Поћорековој казненој експедицији против Србије. Ирански одговор на агресију против Либана у повоју и убиства челника Осовине отпора праћена масакрима стотина невиних чине да годину дана после украјински фронт изгледа као вашарска туча у поређењу с крвопролићем на оном левантском.
Не заборавимо лекције из доба национално-ослободилачких борби под окриљем Несврстаних. Алжирски департмани нису се битно разликовали од апартхејда у Родезији или Јужној Африци сем по обланди француског републиканства. И прослављени либерал Алексис де Токвил био је међу пројектантима досељеничког продора према северноамеричком узору и потискивања арапских домородаца у пустињске бантустане кампањом налик на Јерменски геноцид која је између освајања 1830-их и почетка двадесетог века однела преко милион живота. На отпор том режиму који је 1954. повео Фронт националног ослобођења (ФНЛ) Французи су реаговали гиљотином, гестаповским зверствима и војним дејствима која сасвим одговарају израелским у Појасу Газе и погромима на Западној обали. Психијатар и филозоф порива за слободом под колонијалном дехуманизацијом, уредник гласила ФЛН Муџахид Франц Фанон сматрао је како није довољно уништити тлачитеље, већ треба преобразити појединца, извидати клице очаја епистемолошким насиљем урезане у психу потлачених. У капиталном делу Презрени на свету пише: Није довољно борити се само за слободу својега народа. Потребно је такође непрестано, док траје борба, том народу, а пре свега самом себи, поново откривати димензију човека. Потребно је вратити се натраг у повест, обновити повест човека проклетог од људи и тако омогућити сусрет властитог народа с другим људима. Фанон је на алжирском бојишту лењинистички у пракси спознао да национализам који у основи не црпи полет из међуусловљености глобалних борби против империјализма завршава или у инструментализацији, или изолованом романтичном јуришу у пропаст.
Не само као метонимија истрајне борбе за место под сунцем и cause célèbre малих народа, већ и кроз ову фанонистичку праксу допринело је палестинско питање током протекле године освешћењу и политичком описмењавању маса, раскринкавању интересних противречности, те артикулацији и галванизацији напредних снага на нашем поднебљу. Нараштаје Бошњака полако, али сигурно одвикава од тражења гаранта суверенитета у НАТО-у, а Делфског пророчишта у америчкој амбасади, дочим српске трезни од индукованих сектаријанских предрасуда према исламској цивилизацији. Вучићево овонедељно позирање уз Бибија Нетанјахуа у ГС УН говори само како десничарски опортунисти као ни четрдесетих, ни деведесетих, ни даље нису у стању да приђу исправним савезницима, а безлична политика попуштања његове власти на северу Космета не разликује се превише од приступа већине арапских режима којима је Палестина чип на дипломатским покер столовима Дохе и Абу Дабија. Будући да је у условима свеопштег пауперског положаја на економској периферији ЕУ тродеценијско подгревање антагонизама с геополитичког гледишта чист анахронизам, солидарност по питању Палестине, као и у случају сунитско-шитског раскола на Блиском истоку, ствара реалистичан простор за споразумевање – уместо бескрајног гложења које не ствара ништа сем политичке трулежи којом се гоје црви страних интереса.
Ако се у Гази, као што то тврде евроамерички супрематисти, заиста одвија окршај цивилизација, онда је то симболички сукоб дрона убице на вештачку интелигенцију и дечака који пробудивши се усред хируршког захвата учи суру из Кур’ана, морално-филозофски судар роботизоване економије са (да се послужим синтагмом Љубомира Мицића) културом срца и части. На произраелску пропаганду која летимично барата наративом о заједничком страдању у НДХ, као да Холокауст није окончан 1945. ослобађањем логора од стране Црвене армије и југословенских партизана, већ тек 1948. успоставом Израела, најприкладније би било одговорити поуком бившег муфтије србијанског Мухамеда Јусуфспахића да је Газа данас Мојсије, Христос и Мухамед, а себељубиви агресор фараон, ћесар и хариџије. Зато што бити заветни народ не значи некакав сепаратни уговор с небесима, већ надасве самарићанско братство како пре с Јеврејима и Ромима, тако и са пониженима и прогоњенима свукуд и за сва времена.
