Piše: Mladen Mrdalj
Prvi dio možete pročitati ovdje
Drugi dio možete pročitati ovdje
Treći dio možete pročitati ovdje
Đilas kritikuje Miloševićevo izgovaranje genocidom: “to neće uspeti, jer je to prvo osvajanje u posleratnoj Evropi. To ne znači da u Hrvatskoj nema šovinizma i ugrožavanja Srba – još nema genocida” (5. 8. 1991). Zatim britanskom ambasadoru prenosi da Srbi imaju pravo na autonomiju tamo gde su većina, a da Hrvatska nema pravo da se otcepi. Složiće se sa Stojanom Cerovićem da rata u Hrvatskoj više neće biti, te da Hrvatska mora ostati u Jugoslaviji ukoliko ne želi da izgubi teritorije – uzalud se nada u spoljnu pomoć (3 – 14.8. 1991). Međutim, na vest da će Nemačka priznati Sloveniju i Hrvatsku ako se borbe nastave, Đilas zaključuje: “Prekonoć se situacija menja na štetu Srba.”40 Advokat Nikola Barović donosi loše vesti o Srbima u Sisku. Đilas zaključuje da je “očiti cilj vlasti: pritiscima i terorom isterati Srbe”, ali slične pojave beleži i na drugoj strani. Odbija Ćosićev stav da Srbi vode odbrambeni rat u Hrvatskoj (3 – 15. 9. 1991). Sastanak s lordom Karingtonom u Hagu Milošević tumači kao “priznanje Srba iz Hrvatske”, a Tuđman kao “međunarodno priznanje Hrvatske”. “Hrvati trpe poraze za porazima” (4 -7. 10. 1991). Milorad Pupovac sreće Đilasa ponovo u Beogradu (19. 10. 1991). Smatra da je najveći problem antihrvatski radikalizam kninskih Srba koji se okreću i protiv Miloševića. Pupovac se sreo i s Miloševićem koji ga je uveravao da je prihvatio predlog lorda Karingtona (“haški predlog”), ali Đilas ostaje u nedoumici, jer smatra da Milošević trpi pritiske “razjarenih” krajiških i drugih nacionalista, sve do 25. 10. kada postaje jasno da je Milošević odbio.
Milan Babić se žali da ih je Beograd pritiskao da prime Karingtonov predlog, a Đilas prepoznaje da Milošević uzvraća Babiću medijskim otkrivanjem sukoba Babića i Martića (31. 10. 1991). Teško mu padaju vesti o progonima Srba s Papuka i Psunja, jer je te krajeve posetio u ratu i visoko je cenio njihovo žrtvovanje. Smatra da i Tuđman i Milošević greše u pogledu međunarodne zajednice, jer “neće poteći med i mleko nakon nemačkog priznanja”, niti će se “Evropljani zavaditi oko Srba” (17. 12. 1991). Početkom 1992. piše o žestokim napadima Miloševića na Babića (koji je odbijao “Vensov plan”) i kaže Ćosiću da je babićevska zamisao “od početka bila nerealna” (1 -6. 2. 1992).
Od sestrića Stojana Cerovića, koji je posetio Zagreb, stiče utisak da je strogost HDZ-a gora nego Miloševićeva, jer je “ipak to ustaška vlast”, dok 24. 5. 1992. zapisuje da “u Srbiji ima više slobode nego u Hrvatskoj: ovde Miloševića kritikuju slobodno oštro”. Ponovo sreće Milorada Pupovca: ubistava u Zagrebu nema, pritisak na Srbe se smanjio, ali je stanje teško. Demokratski forum, tj. Srpski narodni sabor, hvata korena, čak i u Kninskoj krajini “kod intelektualaca”, ali “hrvatska vlast ih ne prihvata kao ravnopravne u razgovorima, nego još insistiraju na nekim svojim lutkama – na Đukiću”. Slažu se da će Zapad intervenisati: “ono što Srbi ratom dobijaju u Hrvatskoj – prava i na jugu autonomiju – mogli su dobiti i bez rata” (4. 4. 1991). Sledeći put će Pupovac biti u misiji lobiranja da Milošević (i Ćosić, kao predsednik Savezne Republike Jugoslavije) prizna Hrvatsku kako bi se popravio položaj Srba u Hrvatskoj (12. 6. 1991). U leto 1992. Đilas procenjuje da će Srbi “svakako podosta zadržati i time faktički spojiti Srbiju do Knina i Karlovca”, dok britanski diplomata smatra da Srbi u Hrvatskoj imaju pravo na autonomiju (18 -21. 8. 1992), sa čime se kasnije slaže i njegov američki kolega (13. 10. 1992).
U raskoraku: Srbi u Hrvatskoj u dnevniku Milovana Đilasa (Treći dio)
Pet dana potom, Đilas zamera Ćosiću podršku referendumu o statusu Srba u Hrvatskoj koji mu odgovara da su “Srbi očišćeni iz Hrvatske… ostalo ih u Krajinama 150.000, zato sam za samoopredeljenje. (Đilas): I ja sam za samoopredeljenje tih Srba!” Kasnije je i pristalica “kao i svak razuman – nenasilnog ujedinjenja i opredeljenja Srba tamo gde su većina” (14. 12. 1992). Četiri dana kasnije, Đilas je pod utiskom susreta s Jasnom Babić iz zagrebačkog Globusa: nije joj jasno zašto su joj krajiški funkcioneri davali intervjue, kad su u njima samo osipali vatru i na nju i na Hrvate, “verovatno s namerom da prenese vrhu u Zagrebu njihovu nepomirljivost.
Na njeno pitanje šta znaju 3.000 Hrvata posle zauzimanja Vukovara i o jami koju je otkrio Mazovjecki, na nju su vikali: ‘Pominjete naše jamice, a ne pominjete Jasenovac… znate li vi šta ste nam uradili?’ Oni su naprosto ludi, ništa im se ne može dokazati.” Krajem godine Pupovac je opet u Beogradu. Đilas je tad zapisao: “Sudbina hrvatskih Srba je tragična bez obzira kojoj struji pripadaju.” Navodi opštu zabrinutost: “Bezizglednost i jad Pupovca pojačava i to što su u Kninskoj krajini preovladali šovinisti: ‘To je vojni logor’, rekao je Pupovčev prijatelj.” Početak 1993. obeležava uspešna hrvatska ofanziva na Velebitu i u Ravnim Kotarima. Đilas ne veruje da će Srbija intervenisati. Ima utisak da u Krajini vlast preuzima Arkan, jer je sukob među vođstvom ogroman. Navodi da je Dobrica Ćosić rekao Milanu Babiću da se Srbi u Krajini moraju spremati na ostanak u zajedničkoj državi s Hrvatima. Đilas je rezigniran: “Pošto su ih potpalili!” (29. 5. 1993). Početkom 1994. smatra da Hrvati neće dati Baranju i istočnu Slavoniju, a kninskoj regiji će možda dati autonomiju.
Đilas ovde verovatno misli na plan Z-4. Ovenu i Stoltenbergu preporučuje “široku autonomiju” za Krajinu, a Ćosić mu kaže “da će se Kninjani boriti: izginuće, a neće odstupiti” (18 -30. 5. 1994). Krajem iste godine Đilas beleži večeru s gostima iz Zagreba (Zvonimir Marković iz HDZ i Dušan Bilandžić) s kojima se slaže da Hrvatska ne može odustati od izlaza na Dunav, “koji je kao drugo more” (18. 10. 1994). Milovan Đilas je svoja poslednja dnevnička (verovatno i životna) slova ispisao 1995. godine, tačno na godišnjicu osnivanja Nezavisne države Hrvatske, ali ipak pre tragedije krajiških Srba koju je slutio.
Umro je 10 dana kasnije, ostavši zauvek u raskoraku između želje da bude prepoznat kao pisac i stvarnosti u kojoj je zapamćen kao kontroverzni političar, disident, tvorac države koja je i sama nestala u raskoracima između želja i mogućnosti njenih naroda i njihovih vođa.
Izvor: Tragovi – časopis Arhiva Srba u Hrvatskoj, god 7, br 1(2024)
