Piše: Mladen Mrdalj
Prvi dio možete pročitati ovdje
Možda se na primeru statusa Bosne i Hercegovine najbolje vidi da su obziri etničkog balansa potisli ideološku čvrstinu, jer bosansko-hercegovački muslimani tada nisu bili priznati kao posebna nacija, pa je bilo upitno da li Bosna i Hercegovina uopšte zaslužuje status republike.
Skoro 50 godina kasnije, 5. 6. 1992, Đilas će protivrečno zapisati: “U pravu su Aleksa i Stojan – da jedino liberali mogu da reše međunacionalne odnose i da smo mi komunisti to pitanje jedino i rešili.” Nešto ranije, u intervjuu zagrebačkom “Startu” početkom 1989, Đilas je bio skromniji, ali ništa manje protivrečniji, rekavši da su komunisti rešili nacionalno pitanje “…u jednoj etapi, na nivou onih snaga koje su se borile u ratu (ustaše, četnici, domobrani, partizani), ali ga nisu rešili ni zauvek, ni definitivno, a u nekim detaljima ni dobro.”
Paradoksalno, politička cena Srba s područja nekadašnje Vojne Krajine je padala žestinom njihove borbene odanosti komunističkom vođstvu. Ona je do pada Italije proporcionalno daleko nadmašivala hrvatsko učešće. Kako se bez Hrvata nije mogla zamisliti Jugoslavija, njihova politička cena je, takođe paradoksalno, rasla s njihovim odbijanjem, ili oklevanjem, da priđu partizanima.
U takvom kontekstu, upadljiv skok broja Hrvata u partizanskim redovima nakon pada Italije u jesen 1943, baš pred Drugo zasedanje AVNOJ-a, imao je ogroman politički značaj za uverljivost komunističke propagande prema hrvatskim masama. Kompromitovati hrvatske granice bi značilo kompromitovati i jugoslovenski projekat i revoluciju. Optimalni kurs je nalagao da se Srbi zadovolje obećanjima ravnopravnosti, simbolikom priznanja srpskog identiteta, i postojanošću Jugoslavije, a Hrvati konkretnošću republičkih granica i federalnog uređenja.
Đilas se u dnevniku jetko osvrće na pitanje srpsko-hrvatskih granica, ali se nikad ne vraća na pitanje srpske teritorijalne autonomije u Hrvatskoj u kontekstu legitimnosti granica tokom raspada SFRJ. Tako 4. 9. 1991. na kritike legitimnosti granica među republikama daje “…izjavu o ratovanju u Slavoniji kao nepravednom… Nisam mogao mirne pameti da slušam i gledam na tv. priče o tim zemljama kao srpskim, kad znam da su većinom hrvatske”. Kasnije kritikuje izjavu Dobrice Ćosića da su Srbi u situaciji sličnoj 1813. (slom Prvog srpskog ustanka): “Ne bih se složio… Ko su Turci iz 1813? Da nisu i srpske vođe krive za današnju 1813? i kakva je u tome odgovornost vodećih intelektualaca?” (19. 5. 1992) Opet u kritici Ćosića primećuje: “…zar princ Pavle sporazumom s Mačekom nije ‘raskomadao’ Srbe i dao Hrvatskoj neuporedivo više nego komunisti” (24. 9. 1992).
Đilas je najžešću kritiku Ćosiću zapisao 18. 4. 1993: “…jedan od glavnih, ako ne i glavni, krivac za raspad, razbijanje Jugoslavije i za nesreće u koje je gurnut srpski narod.” Ipak, Ćosića nema na Đilasovom vidiku dok četvrt veka ranije piše o teškim međunacionalnim problemima u Jugoslaviji.21 Držeći se čvrsto svojih uverenja o štetnosti partijske monolitnosti, ali i neophodnosti Jugoslavije, Đilas piše Brozu početkom 1967, tokom “maspokovske” krize, samo tri dana nakon objave “Deklaracije o nazivu i položaju hrvatskog književnog jezika”:
Prirodne težnje naroda k samosvojnosti nije mogućno obuzdati, a kamoli ugušiti. Odnosi se kreću u tom pravcu da mnogi ljudi već smatraju da treba birati između Jugoslavije i slobode. Bojati se da će se mnogi privoleti isključivo svojoj užoj nacionalnoj zajednici, u nadi, a možda u iluziji, da će tim putem doći do slobode… Jugoslaviju je mogućno održati jedino u novoj – u takvoj slobodi njenih građana i naroda koju bi slobodno izraženom voljom određivali oni sami. Samim tim što su još na snazi ponižavajuće i nasilne mere nadamnom – ja nisam u prilici da predlažem konkretna rešenja, čak i kada bih njima raspolagao.
Ako prve rečenice postavljaju tačnu dijagnozu jugoslovenskog problema, poslednja rečenica otkriva nikada prevaziđeni Đilasov (i ne samo njegov) raskorak između prakse i ideala: kojim “konkretnim rešenjima” omogućiti svim Jugoslovenima da ne moraju birati između narodne “samosvojnosti” i jugoslovenske države? Đilas će i na zalasku života koji je posvetio mišljenju i pisanju o ljudima, borbama i politikama lako kritikovati tuđa rešenja, ali će slabo konkretizovati svoja, zapadajući neretko u raskorake.
Tako Latinka Perović primećuje: “Kada mu je jednom Matija Bećković rekao: ‘Vi ste za neku nebesku Jugoslaviju’, Milovan Đilas je to potvrdio: ‘Pa da – ja sam protiv karađorđevićevske, titovske, miloševićevske Jugoslavije – za ono što je neprolazno i što će se uvek rađati i obnavljati kao zajedništvo između Južnih Slovena”. Ona je i sama u raskoraku: “Imao je uvek u vidu Jugoslaviju kao složenu državu, demokratski organizovanu, bez ičijeg prava na hegemoniju.” Jer, ako se hegemonija prepozna u svakoj vladavini većine, onda nema razlike između demokratije i hegemonije.
Početkom 1989. Đilas se slaže s Igorom Mekinom da je najbolje: “federalne jedinice autonomne u svojim pluralizmima, savezna vlada efikasna u svojim kompetencijama” (2. 2. 1989). Ali, ko bira saveznu vladu? Ima li pluralizma na federalnom nivou? Ko sudi u sporu savezne i republičke vlade? Raskorak između pisca i ustavotvorca, demokrate i Jugoslovena, zamišljenog i konkretnog.
Uz svu kritiku Miloševićeve politike, Đilas se nekada slaže s njim. Na primer: “…rušenje onih birokratija po Vojvodini i CG, (je) bilo pozitivno” (20. 4. 1993). Nakon sastanka republičkih lidera u Brdu kod Kranja, Đilasu se više sviđa “…Miloševićeva koncepcija ‘savezne države’, umesto ‘saveza država’” (13. 4. 1991). Ovo je praktično jedino mesto na kome Đilas donekle konkretizuje svoj stav, jer savezna država je federacija, a savez država je konfederacija. Dva meseca potom, Đilas podržava Miloševićevo “prihvatanje” nacrta Gligorov–Izetbegović i protivljenje deobi BiH “koju želi Tuđman” (25. 6. 1991). Deset dana kasnije kritikuje Antu Markovića zbog izjave da će protiv slovenačke secesije upotrebiti sva zakonska sredstva, osim sile: “Otkad to, za koga to, sila nije zakonsko sredstvo: izgleda da je taj veliki Jugosloven na kraju izgubio svaku moć i kapitulirao kao mali šovinista.” Nakon četiri dana opet odobrava Miloševiću i upada u raskorak u raspodeli krivice za raspad SFRJ: “U ovoj situaciji Sl. Milošević se postavio tako da bar ne može biti optužen kao razbijač Jugoslavije: i bez njegovih ranijih naglosti sve bi manje-više bilo kako jeste: slovenački i hrvatski nacionalisti bi gurali svoje, mada s manje razloga.”
Da li bi sve bilo kako jeste i bez Đilasove intervencije protiv srpske teritorijalne autonomije u Hrvatskoj u Jajcu 1943? Da li bi, najzad, sve bilo isto i da komunisti nisu došli na vlast, pogrešno verujući da je nacionalno pitanje u suštini klasno i da na socijalističkim osnovama neće biti nacionalističke razgradnje? U najdramatičnijim scenama ratnih memoara, odmah nakon “susreta” s Hristom u paklu Sutjeske, Đilas nagoveštava najdublju pukotinu (njegove) komunističke ideologije:
Zašto su doktori iz Berlina i profesori iz Hajdelberga ubijali balkanske seljake i studente u ovim provalijama? Mržnja prema komunizmu nije bila dovoljna. Neka druga strašna i neumoljiva sila ih je gonila u ludačku smrt i sramotu. Nagonila je i nas, isto, da im se odupiremo i svetimo. Možda Rusija i komunizam mogu ovo donekle objasniti. Ali ova strast, ova izdržljivost koja je prevazišla patnju i smrt, ova borba za sopstvenu ljudskost i narodnost uprkos sopstvenoj smrti, sopstvenom smrću kao zovom i nadahnućem – ovo nije imalo nikakve veze sa ideologijom ili Marksom ili Lenjinom. Kada sam ove tamne misli, jer sam osetio koliko su štetne za ideje i organizaciju kojima sam se predao.
Milovan Đilas, čovek koji je žrtvovao skoro apsolutnu moć zarad odanosti svojim principima, ipak nije imao hrabrosti da ostane nadvijen, zamišljen, nad ponorom strasti koju u ljudima izaziva nacionalizam. Zato je do kraja ostao u raskoraku između stvarnog i mogućeg, pokušavajući da popravi socijalizam i dokaže neophodnost Jugoslavije, ne priznajući sebi da nema konkretne alternative, čak ni kada se opraštao i od socijalizma i od Jugoslavije.
Usled tog ideološkog raskoraka Đilasa i stvaralaca socijalističke Jugoslavije, Srbi u Hrvatskoj su njen kraj takođe dočekali u raskoraku, samo je on bio praktično-političkog karaktera: šta da se radi? Na ovom mestu ćemo se vratiti Đilasovom dnevniku i njegovim rastrzanim razmišljanjima o potezima Srba u Hrvatskoj. Njihova razmišljanja nisu bila ništa manje rastrzana, ali, za razliku od njega, oni nisu dešavanja pratili iz bezbednog stana u centru Beograda.
Dnevnik otvara početkom 1989. tvrdnjom da su Srbi “s razlogom uvređeni i poniženi” i procenom da Miloševićeva politika vodi Srbe u katastrofu, gubitak 2.5 miliona Srba van Srbije, ali i Kosova (1 — 8. 1. 1989). Plaši se da bi demonstracije u Crnoj Gori mogle da se dese i u HR i BiH, ali “na hrvatskoj osnovi”, jer Muslimani i Hrvati neće prihvatiti srpskog vođu. Smatra da napadi iz Srbije na Stipu Šuvara izazivaju sukobe koji se “prenose i na narod”
Sledećeg meseca brine pred Slavkom Goldštajnom da “podređivanje Srba u Hrvatskoj… može izazavati kod njih pokret, povezan sa Srbijom”. Goldštajn se ne slaže, jer su Srbi u Hrvatskoj “po svemu zadovoljni”, ali nije ubedljiv. Krajem meseca primećuje “kolo studenata iz Knina (Srbi?)”. Skandiranje Jugoslaviji “s autoritarnom nacionalističkom vlašću kao osnovom… niko izvan Srbije ne može shvatiti nego kao srpski partijsko-birokratski unitarizam i hegemonizam”. Radilo se, naravno, o velikim demonstracijama na kojima je Milošević obećao hapšenje Azema Vlasija (28. 2. 1989).
Izvor: Tragovi – časopis Arhiva Srba u Hrvatskoj, god 7, br 1(2024)
