Пише: Младен Мрдаљ
Први дио можете прочитати овдје
Други дио можете прочитати овдје
Трећи дио можете прочитати овдје
Ђилас критикује Милошевићево изговарање геноцидом: “то неће успети, јер је то прво освајање у послератној Европи. То не значи да у Хрватској нема шовинизма и угрожавања Срба – још нема геноцида” (5. 8. 1991). Затим британском амбасадору преноси да Срби имају право на аутономију тамо где су већина, а да Хрватска нема право да се отцепи. Сложиће се са Стојаном Церовићем да рата у Хрватској више неће бити, те да Хрватска мора остати у Југославији уколико не жели да изгуби територије – узалуд се нада у спољну помоћ (3 – 14.8. 1991). Међутим, на вест да ће Немачка признати Словенију и Хрватску ако се борбе наставе, Ђилас закључује: “Преконоћ се ситуација мења на штету Срба.”40 Адвокат Никола Баровић доноси лоше вести о Србима у Сиску. Ђилас закључује да је “очити циљ власти: притисцима и терором истерати Србе”, али сличне појаве бележи и на другој страни. Одбија Ћосићев став да Срби воде одбрамбени рат у Хрватској (3 – 15. 9. 1991). Састанак с лордом Карингтоном у Хагу Милошевић тумачи као “признање Срба из Хрватске”, а Туђман као “међународно признање Хрватске”. “Хрвати трпе поразе за поразима” (4 -7. 10. 1991). Милорад Пуповац среће Ђиласа поново у Београду (19. 10. 1991). Сматра да је највећи проблем антихрватски радикализам книнских Срба који се окрећу и против Милошевића. Пуповац се срео и с Милошевићем који га је уверавао да је прихватио предлог лорда Карингтона (“хашки предлог”), али Ђилас остаје у недоумици, јер сматра да Милошевић трпи притиске “разјарених” крајишких и других националиста, све до 25. 10. када постаје јасно да је Милошевић одбио.
Милан Бабић се жали да их је Београд притискао да приме Карингтонов предлог, а Ђилас препознаје да Милошевић узвраћа Бабићу медијским откривањем сукоба Бабића и Мартића (31. 10. 1991). Тешко му падају вести о прогонима Срба с Папука и Псуња, јер је те крајеве посетио у рату и високо је ценио њихово жртвовање. Сматра да и Туђман и Милошевић греше у погледу међународне заједнице, јер “неће потећи мед и млеко након немачког признања”, нити ће се “Европљани завадити око Срба” (17. 12. 1991). Почетком 1992. пише о жестоким нападима Милошевића на Бабића (који је одбијао “Венсов план”) и каже Ћосићу да је бабићевска замисао “од почетка била нереална” (1 -6. 2. 1992).
Од сестрића Стојана Церовића, који је посетио Загреб, стиче утисак да је строгост ХДЗ-а гора него Милошевићева, јер је “ипак то усташка власт”, док 24. 5. 1992. записује да “у Србији има више слободе него у Хрватској: овде Милошевића критикују слободно оштро”. Поново среће Милорада Пуповца: убистава у Загребу нема, притисак на Србе се смањио, али је стање тешко. Демократски форум, тј. Српски народни сабор, хвата корена, чак и у Книнској крајини “код интелектуалаца”, али “хрватска власт их не прихвата као равноправне у разговорима, него још инсистирају на неким својим луткама – на Ђукићу”. Слажу се да ће Запад интервенисати: “оно што Срби ратом добијају у Хрватској – права и на југу аутономију – могли су добити и без рата” (4. 4. 1991). Следећи пут ће Пуповац бити у мисији лобирања да Милошевић (и Ћосић, као председник Савезне Републике Југославије) призна Хрватску како би се поправио положај Срба у Хрватској (12. 6. 1991). У лето 1992. Ђилас процењује да ће Срби “свакако подоста задржати и тиме фактички спојити Србију до Книна и Карловца”, док британски дипломата сматра да Срби у Хрватској имају право на аутономију (18 -21. 8. 1992), са чиме се касније слаже и његов амерички колега (13. 10. 1992).
У раскораку: Срби у Хрватској у дневнику Милована Ђиласа (Трећи дио)
Пет дана потом, Ђилас замера Ћосићу подршку референдуму о статусу Срба у Хрватској који му одговара да су “Срби очишћени из Хрватске… остало их у Крајинама 150.000, зато сам за самоопредељење. (Ђилас): И ја сам за самоопредељење тих Срба!” Касније је и присталица “као и свак разуман – ненасилног уједињења и опредељења Срба тамо где су већина” (14. 12. 1992). Четири дана касније, Ђилас је под утиском сусрета с Јасном Бабић из загребачког Глобуса: није јој јасно зашто су јој крајишки функционери давали интервјуе, кад су у њима само осипали ватру и на њу и на Хрвате, “вероватно с намером да пренесе врху у Загребу њихову непомирљивост.
На њено питање шта знају 3.000 Хрвата после заузимања Вуковара и о јами коју је открио Мазовјецки, на њу су викали: ‘Помињете наше јамице, а не помињете Јасеновац… знате ли ви шта сте нам урадили?’ Они су напросто луди, ништа им се не може доказати.” Крајем године Пуповац је опет у Београду. Ђилас је тад записао: “Судбина хрватских Срба је трагична без обзира којој струји припадају.” Наводи општу забринутост: “Безизгледност и јад Пуповца појачава и то што су у Книнској крајини преовладали шовинисти: ‘То је војни логор’, рекао је Пуповчев пријатељ.” Почетак 1993. обележава успешна хрватска офанзива на Велебиту и у Равним Котарима. Ђилас не верује да ће Србија интервенисати. Има утисак да у Крајини власт преузима Аркан, јер је сукоб међу вођством огроман. Наводи да је Добрица Ћосић рекао Милану Бабићу да се Срби у Крајини морају спремати на останак у заједничкој држави с Хрватима. Ђилас је резигниран: “Пошто су их потпалили!” (29. 5. 1993). Почетком 1994. сматра да Хрвати неће дати Барању и источну Славонију, а книнској регији ће можда дати аутономију.
Ђилас овде вероватно мисли на план З-4. Овену и Столтенбергу препоручује “широку аутономију” за Крајину, а Ћосић му каже “да ће се Книњани борити: изгинуће, а неће одступити” (18 -30. 5. 1994). Крајем исте године Ђилас бележи вечеру с гостима из Загреба (Звонимир Марковић из ХДЗ и Душан Биланџић) с којима се слаже да Хрватска не може одустати од излаза на Дунав, “који је као друго море” (18. 10. 1994). Милован Ђилас је своја последња дневничка (вероватно и животна) слова исписао 1995. године, тачно на годишнјицу оснивања Независне државе Хрватске, али ипак пре трагедије крајишких Срба коју је слутио.
Умро је 10 дана касније, оставши заувек у раскораку између жеље да буде препознат као писац и стварности у којој је запамћен као контроверзни политичар, дисидент, творац државе која је и сама нестала у раскорацима између жеља и могућности њених народа и њихових вођа.
Извор: Трагови – часопис Архива Срба у Хрватској, год 7, бр 1(2024)
