Пише: Алекса Ђилас
Када се вратим у прошлост, мисли ми не беже само ка људима и догађајима, већ и ка књигама које су ми много значиле. Добар део њих бавио се политиком. Две књиге које сам прочитао у младости, на самом почетку факултета, снажно су обликовале мој поглед на свет и биле, слободно могу рећи, права мала откровења. О њима сам страствено расправљао са колегама и пријатељима. Кроз те разговоре научили смо много – како о ономе што пише у тим књигама, тако и о нама самима, откривајући какве нас то идеје и вредности воде, а које би тек требало да нас усмеравају као хоминес политици.
Монументално дело Хане Арент „Извори тоталитаризма“ прочитао сам са двадесет година и као у неком заносу. Мој енглески једва да је био довољан за читање овако сложене и тешке књиге, а моје знање филозофије и историје сувише мало да бих могао да је критички анализирам. Али опчинило ме осећање трагичног којим је прожета – доиста даје потресну слику суноврата европске цивилизације у ратове и тираније двадесетог века.
Књига је уносила и немир у мене, али ми се он чинио драгоценим – оснаживао је моје опредељење за демократију и личне слободе. Дивио сам се огромној ерудицији Арентове и лакоћи којом повезује на први поглед веома различите појаве. На пример, европски антисемитизам са јужноафричким расизмом, а оба са западним империјализмом. Или, раст бирократије са настанком тоталитарне државе и Стаљиновом тиранијом. Посебно је снажно њено тумачење немачког нацизма, чија је недела упознала из прве руке. Убедљиво је доказала да је био врхунац неограничене власти и неограниченог насиља.
Алекса Ђилас: Социјалистичко образовање – Моја школа у оном времену
Изворе тоталитаризма сам поново читао касније, са више знања и искуства. Уочавао сам непотребну драматичност, недовољно строгу логичност и олака уопштавања, неретко несолидну историографију. Највише ми је сметао потпуни песимизам Арентове у вези са комунистичким друштвима, који већ у њено време није био оправдан, а као пророчанство се показао сасвим нетачан.
Ипак, и даље сматрам да је ово дело tour de force и као политичка филозофија, а и ка литература. За савремени свет, посебно је важна анализа која открива корене нацизма у европском империјализму. Јер западни империјализам се обновио после Хладног рата и никако да се заустави. А као нормалан начин владања прихвата се да спољна сила помоћу бирократије, војске и полиције годинама управља земљом коју је окупирала.
Док ме грандиозно дело Хане Арент далеко одвело путем којим сам већ сâм био кренуо, кратка књига Фридриха Хајека „Пут у ропство“, коју сам прочитао убрзо после „Извора тоталитаризма“, показала ми је пут за који нисам ни знао да постоји.
Као млад, никада нисам срео некога ко би у приватном разговору (а јавно не би ни било могуће) доводио у питање социјализам као друштвено-економски систем. Нису то чинили ни најупорнији противници комунистичког режима, ни најсмелији критичари лењинистичких догми и марксизма, ни најтврђи националисти и монархисти. Мада не без мана, социјализам је ипак био најбољи, незаменљив и неизмењив, и припадала му је будућност како у Југославији тако и у читавом свету.
И онда одједном имам у рукама Хајеков „Пут у ропство“, који сасвим одбацује социјализам!
Хајек сматра да свака државна контрола привреде и свако њено планирање неизбежно воде ка губитку слободе. Нема разлике да ли су они који контролишу и планирају фашисти или комунисти или социјалдемократе.
Такви рушитељи слободе су – додуше несвесни и са добрим намерама – и чланови администрације председника Френклина Рузвелта, како због Њу дила тако и због строгог надзора над америчком привредом у току Другог светског рата (када је Хајек и писао своју књигу).
Већина интелектуалаца сматрала је да се фашизам родио из кризе капитализма, а да су социјалисти били његови племенити мада неуспешни противници. Сâм Хајек је био бескомпромисни антифашиста и није спорио социјалистима да то исто важи и за њих. Међутим, социјалистичке мере у немачкој привреди окривљује за то што су ојачале моћ државе и централно планирање, чиме су утрле пут Хитлеру.
Економско знање је неопходно, али и недовољно да би се изградила успешна привреда. Зато не само што је мање-више свако уплитање државе корак ка ропству, већ чини и привреду неефикасном. Мале групе планера не могу да доносе одлуке које одговарају милионима различитих људи.
Уз то, у друштву са планском привредом, траже се политичка подобност и послушност, па мање интелигентни и образовани, а и сурови и неморални, најбрже напредују.
Хајекова књига је радикална. И свађалачка, оптужујућа, памфлетска. Не без разлога је називана капиталистичким манифестом. Али види се да је заснована на огромном знању и личном искуству. Њени аргументи често су неодољиво чврсти. А Хајек је доиста дубоко опредељен за заштиту личних слобода. У ствари, Хајек није толико велики економиста колико је значајан мислилац и неустрашив борац.
Прошло је више од пола века од мојих првих читања Хане Арент и Фридриха Хајека. Од тада су њихове идеје и њихове страсти често биле са мном. Надахњивале су ме и растуживале, желео сам да продужим где су они стали, тражио од њих савет, али се и љутио на њих и полемисао са њима. Да, и завидео сам им, али сам им, изнад свега, био на свему захвалан. И на крају: Читаћу их поново!
Извор: НИН, бр. 3952, 24.9.2026., стр. 42-43.
