„Баштован и смрт“, по оцени сопственог писца, чак и није роман. „Ова књига не припада ниједном жанру“, каже. Истина – на моменте делује као резултат „писања као терапије“, како живети с губитком… Зато, како каже, воли романе писане у првом лицу, јер макар наратор увек преживи (до краја романа).
Има она мисао која се приписује Цицерону да је човеку у животу довољно да има врт и библиотеку. И то нам нуди Георги Господинов у свом најновијем делу „Баштован и смрт“. Библиотека није само овај његов роман него и бројне књиге на које се он реферише – пре свих „Чаробни брег“ Томаса Мана, писца који је иначе веома важан за писца Господинова (његов претходни роман „Временско склониште“ је очигледан доказ), а ту су и Монтењ, Јејтс, В. Х. Одн… до мислилаца попут Августина.
Али, Господинов се реферише и на сопствена дела, размишља да ли треба да мења посвете и присећа се како је писао у претходном роману о ситуацији у којој једном јунаку умире отац и колико је то другачије кад је тај јунак писац и кад је догађај стваран, а не фикција. „Баштован и смрт“ најављен је као најличнији роман бугарског писца.
Најпревођенији и најнаграђиванији савремени бугарски писац (недавно је добио и европску награду за књижевност „Жан Моне“ за роман „Баштован и смрт“ и за целокупно дело) Георги Господинов није непознат српској публици; први превод неког његовог дела на неки страни језик био је управо превод на српски пре четврт века. Од тада до данас, у Србији је објављено седам његових наслова и постао је близак и овдашњој читалачкој публици.
Из страха да ће ме расплакати
И зато, знајући како Господинов пише, недељама сам се опирала читању романа „Баштован и смрт“ (практично откако се појавило српско издање, опет у преводу Јасмине Јовановић), готово детињасто: из страха да ће ме много расплакати. А онда сам се изненадила. Добро, јесте било сцена због којих трепавице постају теже, али Господинов вешто дозира емоције и успева да најави и истовремено одложи тренутке веће туге наратора и тако припреми читаоце за њих.
„Баштован и смрт“, по оцени сопственог писца, чак и није роман. „Ова књига не припада ниједном жанру“, каже. Истина – на моменте делује као резултат „писања као терапије“, како живети са губитком… Зато, како каже, воли романе писане у првом лицу, јер бар наратор увек преживи (до краја романа).
„Рећи ћу овде још и то, да главни јунак на крају књиге умире.“
То је једна од првих реченица у овом делу, сам писац открива већ на првој страни о чему ће бити реч. И, што је најважније, то „откривање“ уопште не умањује вредност овог романа. Напротив.
Одустни отац из социјалистичког времена
Тако роман о смрти оца од приче о личном губитку поприма карактер универзалног. Господинов нас враћа и „Одисеји“, коју сад тумачи двоструко: то је и еп о одсуству оца и о поновном сусрету оца и сина. И Одисеј има двоструку улогу код Господинова: он је и Лаертов син и Телемахов отац, а тек касније све оно што је у епу и у миту.
Отац у његовом делу је и одсутни отац из социјалистичког времена, припадник оних послератних генерација које после рата у социјализму раде у фабрикама, али покрећу и симболичке „фабрике шамара“. Господинов преиспитује љубав у култури која не проналази начин да искаже емоције, било да говори о комунистичком раздобљу Бугарске, било о хришћанској и патријархалној традицији које су и у то време и даље дубоко укорењене.
„Сабо је стао“
Читајући ову причу Георгија Господинова о љубави и смрти, поново сам се вратила и роману „Сабо је стао“ који је 2014. године написао Ото Хорват (роман је био у најужем избору за Нинову награду). То је још једна прича о индивидуалном губитку која отвара универзална питања: смисла живота, постојања Бога… Још једна препорука за (поновно) читање.
Љубав и смрт јесу вечне теме, али о другој је, чини се, лакше писати фикцију. Кад се пише о доживљеном и личном – онда књижевност добије овакве романе, а читалац повремено осети потребу да саосећајно загрли писца.
„Баштован и смрт“ можда није најбољи роман Георгија Господинова; неки ће и даље више волети његово „Временско склониште“, неки „Физику туге“. И биће у праву. Али, ово јесте једна од најискренијих и најлепших савремених прича о губитку блиске особе. Господинов је прича топло и нежно и кад се његов читалац расплаче читајући, он тачно зна и шта га боли и шта је изгубио.
Отац ми je био баштован. Сада је башта.
Не знам одакле да почнем. Нека онда то буде почетак. Овде je, наравно, реч о крају; али где крај почине?
Изгледа да сам се умокрио, рекао je отац на прагу. Стајао je у довратку улазних врата, болно ослабио, благо погрбљен, са повијеношћу типичном за високе људе. Довезли су га касно увече крајем новембра. Прешао je триста километара опружен на задњем седишту не би ли некако ублажио бол. Успео сам да закажем преглед за следећи дан.
Упишкио сам се, поновио jе постиђен попут малог детета; извињавао се уз ону своју типичну самоиронију, ето, под старе дане да се брукам.
Све je у реду, рекао сам и, затварајући врата дневног боравка, помогао му да се пресвуче у ходнику.
Плашим се, кћерка ми je шапнула на уво. Тек сада увиђам да jе она све прва предосетила. Ја тада jош нисам знао, нисам желео да знам.
Рећи ћy овде још и то, да главни јунак на крају књиге умире. Заправо, чак и не на крају, већ у средини, али ће опет бити жив у свим причама у времену после тог тренутка. Јер, као што je говорио Гаустин, у прошлости време не тече у једном смеру.
Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама
Кад сам био сасвим млад, из библиотеке сам узимао jедино књиге написане у првом лицу, зато што сам знао да у њима главни јунак неће умрети.
Ето, дакле, ова књига зе зато написана у првом лицу, упркос томе што њен прави протагониста умире. Само казивачи приче преживеали и они ће једнога дана умрети.
Остају само приче.
И башта, коју je мoj отац засадио пре него што ће отићи.
Сигурно због тога приповедамо – да направимо паралелни коридор, у којем су и свет, и све на свету, на своме месту. Да бисмо скренули причу у други ток када запрети опасност и када смрт крене да се приближава, баш као када баштован скрене воду на следећу леју у башти.
Волео бих да на овим страницама буде светлости, меке поподневне светлости. Ово није књига о смрти, већ пре о жалу за животом који се завршава. Има разлике. Није то туга само за саћем пуним меда, него je, можда чак и више, туга за празним ћелијама тог caћa. Туга за саћем којег се ceћajy и воштане свеће док нам догоревају у рукама.
Ништа страшно – како je он то умео да каже.
(Одломак из романа објављујемо уз сагласност издавача)
Извор: РТС
