Пише: Алекса Ђилас
Пре него што ће скочити под воз, Ана Карењина и против своје воље гледа и слуша људе око себе. Наказни су, животињских лица, ругобе, гласови су им неприродни и говоре гадости и глупости, прљави су и одвратни, мрзе једни друге. Ана овим речима ненамерно изражава своје тешко душевно стање, а тек делимично приказује људе какви стварно јесу. За њу је читав свет потпуно и непромењиво зао а свако постојање патња. Ана не зна како да уништи тај уклети космос осим убијајући себе.
Седамдесетих година деветнаестог века, када је Толстој писао и у деловима објављивао „Ану Карењину“, Русија је муњевито градила пруге. Биле су важан део великих реформи које је спроводио цар Александар II. Економски живот се убрзавао, индустрија расла, банке давале велике кредите и оснивала се акционарска друштва. Русија је од феудалне и пољопривредне земље постајала капиталистичка, индустријска.
Толстој је поздравио ослобођење сељака, али је био веома сумњичав према модернизацији. Експлоатација и угњетавање нису престајали, а дубља морална и друштвена питања као да су постајала све тежа.
Алекса Ђилас: Жамор летњих језика – Плаже Средоземља, светски мир и чиме заменити енглески
Није претерано рећи да су возови за Толстоја симбол модерног зла и једно од његових отелотворења. Њихова брзина је супротна људској природи, они уништавају сељачку, традиционалну Русију, напредак који доносе је вештачки, западњачки и користи првенствено малом броју богатих и моћних. Зато у Толстојевим делима возови и железничке станице најављују трагедије, наводе на мрачне разговоре и исповести, у њима вреба смрт.
Смрт Толстоја
Судбина као да је хтела да се нашали с Толстојем и злобно потврди његове туробне слутње и страхове у вези са железницама. Са 82 године, у сукобу са супругом и обузет фантазијама о монашком животу, побегао је са свог имања Јасна Пољана – кренуо је возом, у њему добио запаљење плућа и умро на железничкој станици Астапово.
Достојевски је био више славенофил и антизападњак од Толстоја, и његово неповерење према возовима било је велико. Критике су му у истом духу као Толстојеве – возови су израз западног материјализма, убрзавају живот, али га чине испразним итд.
Достојевски је тврдио и да возови не зближавају народе. Историја ће показати да је био и веома у праву и веома у криву. Све више путовања, трговине, културне размене, помоћи ће европским народима да се повежу и да упознају једни друге. Често ће учити једни од других, спријатељити се. Али нису били ретки презир и мржња.
У земљама са национално мешовитим становништвом, развиће се велико супарништво и надметање међу народима око језика који треба да буде коришћен на железници. Рецимо, у Аустроугарској, на прузи од Будимпеште до Ријеке, која је пуштена у промет 1873, мађарски је био службени језик, али су коришћени и немачки и италијански. Но, половина пруге је пролазила кроз крајеве у којима су живели Хрвати, а хрватски уопште није употребљаван. И Мађари и Немци и Италијани су тражили више, а најнезадовољнији су били Хрвати.
Најтрагичније, возови су били кључни у европским ратовима. Преносили су на фронт трупе, оружје, муницију. А са фронта – мртве и рањене. Својом делотворношћу и брзином допринеће да у ратовима буде још више жртава, да буду све крвавији. Средњоевропске силе Немачка и Аустроугарска посебно су водиле рачуна да им пруге омогућују рат на два фронта, односно да могу брзо да пребацују војску са запада на исток и обратно.
Но, мада су чинили ратове страшнијим, возови нису доводили до њих већ су били само једно од средстава које је користио ратоборни национализам. Сâм Достојевски је веровао у глобалну мисију руског народа и залагао се за јачање и ширење Руског царства. Зато је подржавао железничке пројекте који су доприносили руској војној моћи. Ради патриотског циља с којим се поистоветио, надвладао је дубоку нелагоду коју је у њему изазвала наступајућа модерност.
Пашић је био против пруге
Није био ни лак ни кратак пут до изградње прве модерне пруге у Србији. Аустроугарска и друге велике силе градиле су заједно са Османским царством пругу од Беча до Константинопоља и вршиле притисак на Србију да изгради крак од Београда до Ниша. Давале су кредите и техничку помоћ.
Међутим, у београдској скупштини, Никола Пашић и Народна радикална странка противили су се: пруга много кошта и користиће само владајућем слоју, који је већ узео за себе део новца од кредита, повећаће утицај поквареног Запада и донети капитализам и корупцију, „ватрена змија“ ће олакшати војне инвазије, Србија ће постати колонија великих сила и истребљиваће нас као америчке Индијанце, дим од локомотиве је отрован, а бука и брзина излудеће људе и животиње, биће уништена трговина воловским колима, нестаће традиционално српско село итд.
Највеће препреке модерности
С једне стране, била је ово мешавина великог незнања, примитивног конзервативизма и сељачке демагогије; с друге, радило се о оправданим страховима и о разумним примедбама. Слично се мислило и говорило и у многим другим земљама Европе и света, како о развоју железница тако и о другим видовима модернизације. Нигде велике промене нису лако прихватане.
Пруга ће бити пуштена у редовни саобраћај 1884. и њом ће ускоро пролазити и чувени Оријент експрес. Кретао је из Париза и називан „муњевити воз“. Просечна брзина му је заправо била око 50 километара на час, а кроз Србију око 30. Али за своје време јесте био чудо од брзине, а за сва времена је чудо од луксуза – у кабинама махагони и кристал, сомот и свила, послуга у ливрејама и јела у сребрним зделама и порцелану. И свугде у Србији ће „покретна палата“ бити одушевљено поздрављана. Као да је и најсиромашнијима био драг овај гост из великог света.
И у наше време, изградња брзе пруге Београд‒Нови Сад, а онда даље ка Будимпешти, наилази на критике. Углавном у вези са ценама градње и кредитима, кинеским утицајем, квалитетом рада и безбедношћу. Нико није доводио у питање корисност пруге и потребу повезивања са Мађарском, а преко ње са Европом. Готово да нема ни трага од патријархалне антизападне реторике каква је ономад била Пашићевих радикала у њиховим жестоким полемикама са владама краља Милана. Србија је прихватила модерност.
Или можда ипак није сасвим? А није ни Хрватска. Да, оптужујем и једну и другу! Зашто нема путничког воза између Београда и Загреба!? Лоше стање пруге, нерентабилност, административне тешкоће – ипак су то само изговори. Прави разлог је немање политичке воље. А ње нема због непревазиђених националистичких спорова, због злопамћења и нетрпељивости – тих највећих препрека модерности.
Извор: НИН, бр. 3948, 27.8.2026, стр. 32-33.
