Piše: Aleksa Đilas
Kada se vratim u prošlost, misli mi ne beže samo ka ljudima i događajima, već i ka knjigama koje su mi mnogo značile. Dobar deo njih bavio se politikom. Dve knjige koje sam pročitao u mladosti, na samom početku fakulteta, snažno su oblikovale moj pogled na svet i bile, slobodno mogu reći, prava mala otkrovenja. O njima sam strastveno raspravljao sa kolegama i prijateljima. Kroz te razgovore naučili smo mnogo – kako o onome što piše u tim knjigama, tako i o nama samima, otkrivajući kakve nas to ideje i vrednosti vode, a koje bi tek trebalo da nas usmeravaju kao homines politici.
Monumentalno delo Hane Arent „Izvori totalitarizma“ pročitao sam sa dvadeset godina i kao u nekom zanosu. Moj engleski jedva da je bio dovoljan za čitanje ovako složene i teške knjige, a moje znanje filozofije i istorije suviše malo da bih mogao da je kritički analiziram. Ali opčinilo me osećanje tragičnog kojim je prožeta – doista daje potresnu sliku sunovrata evropske civilizacije u ratove i tiranije dvadesetog veka.
Knjiga je unosila i nemir u mene, ali mi se on činio dragocenim – osnaživao je moje opredeljenje za demokratiju i lične slobode. Divio sam se ogromnoj erudiciji Arentove i lakoći kojom povezuje na prvi pogled veoma različite pojave. Na primer, evropski antisemitizam sa južnoafričkim rasizmom, a oba sa zapadnim imperijalizmom. Ili, rast birokratije sa nastankom totalitarne države i Staljinovom tiranijom. Posebno je snažno njeno tumačenje nemačkog nacizma, čija je nedela upoznala iz prve ruke. Ubedljivo je dokazala da je bio vrhunac neograničene vlasti i neograničenog nasilja.
Aleksa Đilas: Socijalističko obrazovanje – Moja škola u onom vremenu
Izvore totalitarizma sam ponovo čitao kasnije, sa više znanja i iskustva. Uočavao sam nepotrebnu dramatičnost, nedovoljno strogu logičnost i olaka uopštavanja, neretko nesolidnu istoriografiju. Najviše mi je smetao potpuni pesimizam Arentove u vezi sa komunističkim društvima, koji već u njeno vreme nije bio opravdan, a kao proročanstvo se pokazao sasvim netačan.
Ipak, i dalje smatram da je ovo delo tour de force i kao politička filozofija, a i ka literatura. Za savremeni svet, posebno je važna analiza koja otkriva korene nacizma u evropskom imperijalizmu. Jer zapadni imperijalizam se obnovio posle Hladnog rata i nikako da se zaustavi. A kao normalan način vladanja prihvata se da spoljna sila pomoću birokratije, vojske i policije godinama upravlja zemljom koju je okupirala.
Dok me grandiozno delo Hane Arent daleko odvelo putem kojim sam već sâm bio krenuo, kratka knjiga Fridriha Hajeka „Put u ropstvo“, koju sam pročitao ubrzo posle „Izvora totalitarizma“, pokazala mi je put za koji nisam ni znao da postoji.
Kao mlad, nikada nisam sreo nekoga ko bi u privatnom razgovoru (a javno ne bi ni bilo moguće) dovodio u pitanje socijalizam kao društveno-ekonomski sistem. Nisu to činili ni najuporniji protivnici komunističkog režima, ni najsmeliji kritičari lenjinističkih dogmi i marksizma, ni najtvrđi nacionalisti i monarhisti. Mada ne bez mana, socijalizam je ipak bio najbolji, nezamenljiv i neizmenjiv, i pripadala mu je budućnost kako u Jugoslaviji tako i u čitavom svetu.
I onda odjednom imam u rukama Hajekov „Put u ropstvo“, koji sasvim odbacuje socijalizam!
Hajek smatra da svaka državna kontrola privrede i svako njeno planiranje neizbežno vode ka gubitku slobode. Nema razlike da li su oni koji kontrolišu i planiraju fašisti ili komunisti ili socijaldemokrate.
Takvi rušitelji slobode su – doduše nesvesni i sa dobrim namerama – i članovi administracije predsednika Frenklina Ruzvelta, kako zbog Nju dila tako i zbog strogog nadzora nad američkom privredom u toku Drugog svetskog rata (kada je Hajek i pisao svoju knjigu).
Većina intelektualaca smatrala je da se fašizam rodio iz krize kapitalizma, a da su socijalisti bili njegovi plemeniti mada neuspešni protivnici. Sâm Hajek je bio beskompromisni antifašista i nije sporio socijalistima da to isto važi i za njih. Međutim, socijalističke mere u nemačkoj privredi okrivljuje za to što su ojačale moć države i centralno planiranje, čime su utrle put Hitleru.
Ekonomsko znanje je neophodno, ali i nedovoljno da bi se izgradila uspešna privreda. Zato ne samo što je manje-više svako uplitanje države korak ka ropstvu, već čini i privredu neefikasnom. Male grupe planera ne mogu da donose odluke koje odgovaraju milionima različitih ljudi.
Uz to, u društvu sa planskom privredom, traže se politička podobnost i poslušnost, pa manje inteligentni i obrazovani, a i surovi i nemoralni, najbrže napreduju.
Hajekova knjiga je radikalna. I svađalačka, optužujuća, pamfletska. Ne bez razloga je nazivana kapitalističkim manifestom. Ali vidi se da je zasnovana na ogromnom znanju i ličnom iskustvu. Njeni argumenti često su neodoljivo čvrsti. A Hajek je doista duboko opredeljen za zaštitu ličnih sloboda. U stvari, Hajek nije toliko veliki ekonomista koliko je značajan mislilac i neustrašiv borac.
Prošlo je više od pola veka od mojih prvih čitanja Hane Arent i Fridriha Hajeka. Od tada su njihove ideje i njihove strasti često bile sa mnom. Nadahnjivale su me i rastuživale, želeo sam da produžim gde su oni stali, tražio od njih savet, ali se i ljutio na njih i polemisao sa njima. Da, i zavideo sam im, ali sam im, iznad svega, bio na svemu zahvalan. I na kraju: Čitaću ih ponovo!
Izvor: NIN, br. 3952, 24.9.2026., str. 42-43.
