Пише: Алекса Ђилас
Основна школа „Дринка Павловић“ примила је прве ученике у септембру 1963. Изграђена у близини Скупштине, у њу су се уписала деца из школа у најужем центру Београда. Ја сам у „Дринку“ дошао из школе „Вук Караџић“, у којој сам претходно завршио прва четири разреда.
„Дринка“ је била замишљена као модерна школа у којој баш ништа не недостаје. Учионице су блистале од новог намештаја, кабинети за биологију и хемију били су врхунски опремљени, за техничко образовање имали смо на располагању алате и машине као у правој радионици, на последњем спрату била је велика, лепа сала за приредбе.
„Дринка“ – школа за показивање
А тек фискултурна сала! Разне справе за гимнастику, лакирани паркет и кошеви од плексигласа какве је репрезентација Југославије добила тек нешто пре нас.
Но, оно што је школу стварно чинило модерном били су наставници, посебно млађи – посвећени свом послу, а истовремено лежерни и често духовити. Да, упорно су инсистирали на реду и дисциплини, али без ауторитарности и претњи. Не знам ко је од наставника био члан Савеза комуниста и да ли су били заговорници социјализма какав је тада службено проповедан, али као да су сви веровали да својим радом стварају неки нови, бољи свет.
Директорка школе била је у рату у партизанима, баш као и народни херој Дринка Павловић, по којој се школа звала. Живела је за школу, а и у школи. Волела је да носи плави костим и као да је свугде био присутан. Према мени, сину Милована Ђиласа, познатог политичког затвореника, била је веома љубазна. Доиста се атмосфера у „Дринки“ веома разликовала од оне у „Вуку“! И ваља додати да је супруг директорке био један од руководилаца државне безбедности у Београду. Чак је једном раније звао моју мајку на разговор да би јој запретио због тога што даје информације страним новинарима о условима под којима њен супруг издржава казну.
„Дринка“ је била школа за показивање – и нашој јавности и страним делегацијама у посети Југославији. У том смислу, била је Потемкиново село. Јер ниједна школа у Београду није била тако изграђена и опремљена. Истовремено, „Дринка“ је била и велико обећање Партије и државе народу: „Ускоро ће све школе бити овакве!“ Но, њихово грађење ће узети много више времена, а стандарди често неће бити достигнути. Ваља ипак рећи да се у социјалистичко време нигде у Југославији нису жалила средства за основно образовање.
Била је „Дринка“ и експериментална школа – нови програми и методи наставе, нови начини испитивања и оцењивања. Није тога било много, а ми ђаци смо се осећали као сарадници у експериментима, никако као заморчићи на којима се експериментише. Једна од новина, испробана први пут у Југославији, а која ће се показати врло популарном, била је пуштање музике за време одмора – уместо звона и стреса, пријатне и опуштајуће мелодије, углавном савремене.
Једном је пуштана француска песма „Волим те“, која се тек појавила. Биће много извођена на Западу, али и забрањивана на неким западним радио-станицама. Страстан еротски садржај стихова и дахтање мушкарца и жене који песму изводе нису остављали места сумњи о чему се ради. Ми ђаци смо се смешкали несташно, а наставници збуњено. Како је уопште дошло до емитовања песме? Музику за одморе су делимично припремали ђаци, па се неко осмелио да је укључи. Али није истраживано ко је то био.
Ђаци у „Дринки“ су социјално и економски одражавали центар Београда, односно имали родитеље са више школске спреме и већим примањима од ширег београдског, а поготово југословенског просека. Но, било је и великих разлика.
Корисно бубање
Нека деца су била на ивици сиромаштва, али не само што се нису жалила већ су и они и њихови родитељи то добро прикривали. Било је немало деце партијских и државних функционера, неких баш високих, а такође и официра и генерала. Видело се да припадају вишем слоју, који има и власт и боље станове и луксузне аутомобиле.
Међутим, нису они имали највише новца, већ деца чији су родитељи били на водећим положајима у великим спољнотрговинским фирмама, или истакнути у спорту и естради, или успешне занатлије. Да не би биле упадљиве социјалне разлике међу децом, сви ученици су носили плаве униформе. Био сам против тога јер сам сваку униформу сматрао за униформисање, за угрожавање личне слободе и индивидуалности. Касније сам променио мишљење јер сам увидео да је међу ђацима, посебно међу девојкама, било нездравог ривалства у облачењу.
Да ли је „Дринка“ направљена за функционерску децу? Не верујем. Пре ће бити да су функционери слали своју децу у школу за коју су чули да ваља, али у којој већина деце није из партијског врха, да би расла и учила у средини која је природнија и нормалнија од дедињске или неке сличне.
Алекса Ђилас: Жамор летњих језика – Плаже Средоземља, светски мир и чиме заменити енглески
Сви смо били уверени да ћемо у будућности живети знатно боље, али није било размишљања о каријери, а поготово не о лакомости за новцем. Била је општеприхваћена идеја да треба радити за друге, за друштво, не мање него за себе. Сматрало се сасвим природним да се ради и без финансијске накнаде, а поготово да се помаже друговима. Било какав егоизам и материјализам су врло лоше оцењивани и за такве се користио израз буржуј.
Није било ни отимања за оцене. Неки су били одлични, неки врло добри и добри, и то је било то. Родитељи и ђаци су се врло ретко жалили на оцене односно тражили веће. Ако се ученик истицао у неком предмету, рецимо у математици, полушаљиво му се признавало да је генијалац, али уображеност није толерисана. Такође ни завист. Школа је имала васпитну улогу, и то не само у односу наставник–ученик, већ и у односима између ученика.
Школски програм је по свој прилици био преопширан и неретко се учило без разумевања – бубало се тек да се добије добра или прелазна оцена. Но, није свако учење напамет некорисно. Сматрам да ваља трајно држати у памети имена људи и места, као и датуме, јер је то основа око које се касније прикупља знање. Али тумачења, објашњења морају да буду плод дубљег проучавања и размишљања. Укратко, добро је на брзину набубати ко су били главне вође и када су били главни догађаји у вези са, рецимо, Француском револуцијом или Првим српским устанком. Али да би се разумели њихови узроци и последице, ваља се помучити.
Вршњачког насиља да није било
Кроз познанства са писцима који су се школовали пре Другог светског рата открио сам да су знали много поезије напамет. Објашњавали су да је такво знање веома значајно за овладавање нашим језиком, његовим ритмом и мелодијом. Слушао сам их са подсмешљивом неверицом. Мада сам волео књижевност, сматрао сам такво учење за цмиздраво и сладуњаво, за доказ незрелости. Моји другови су се слагали. Но, данас мислим да су писци били у праву.
Вршњачког насиља готово да није било. А напади ученика на наставнике, како физички тако и вербални, били су незамисливи. Зато нико није тражио строже казне и дисциплинске мере или позивање родитеља на одговорност.
Колико је у школи било критичког размишљања у односу на историју, политику, друштвене проблеме? Нема сумње мало, сасвим недовољно. Но, не може се рећи да није било слободног мишљења, да се нису постављала смелија питања и да нису толерисани провокативни искази ученика. Ако нисмо били прави бунтовници, нисмо били ни уплашени послушници.
Извор: НИН
