Пише: Елис Бекташ
Политичка и правна пракса, с изузетком апсолутистичких монархија, познаје два законодавства: позитивно и негативно. Позитивно је утјелотворено у парламенту, као репрезентативном тијелу које слободно доноси законе по властитој већинској вољи, а негативно законодавство садржано је у уставном суду као највишем судском тијелу, овлашћеном да парламентарне законе одбацује, укида или ограничава.
Ханс Келсен, аустријски а потом амерички правник и философ, још прије скоро стотину година минуциозно уочава да је и уставни суд, захваљујући свом праву да утиче на законе а не само да се бави њиховом примјеном, такође својеврсно политичко тијело. Чак и када је, у идеалном стању, уставни суд потпуно независтан од партија и без обзира на своје неучествовање у дјелатној политици, он је и даље политичка институција.
Међусобним односима позитивног и негативног законодавца, односно парламента и уставног суда, антагонизам је иманентан и он се може разрјешавати на неколико начина, у распону од корективне ревизије закона ког је уставни суд одбацио, што је најчешћи случај, па до ревизије устава, као најрјеђег случаја, којом се долази до стања у ком ће раније одбачени закон бити уставан.
Но, да би могли обављати своје функције, и парламент и уставни суд морају бити ослобођени међусобне подложности и те функције морају испуњавати потпуно аутономно. У Босни и Херцеговини, међутим, такво стање није могуће, из два разлога. Прво, због института високог представника, са веома растегљивим, флуидним и волунтаристичкој интерпретацији подложним овлашћењима, те због структуре уставног суда у ком, поред домаћих судија, дјелују и стране судије за које, као ни за високог представника, не постоји никакав механизам парламентарног надзора па самим тим не постоји ни могућност дјеловања у случају њиховог погрешног и штетног рада.
Босна и Херцеговина тако је постала јединствен случај државе без суверенитета, јер њена два законодавна тијела нису аутономна од спољних утицаја, већ су изложена утицају и непосредном дјеловању тијела и појединаца који свој легитимитет нису добили кроз изборни процес и који су изузети од сваке врсте надзора унутар политичко-правног оквира у ком дјелују.
Но, Босна и Херцеговина представља само до пароксизма доведен модел дерогирања и анихилације суверенитета, те потчињавања такве, суверенитета лишене државе, вољи екстерних политичких центара. Сусједне државе, попут Србије и Црне Горе, које су номинално суверене у смислу да у њима не постоје политичка тијела успостављена екстерном политичком вољом, такође су доведене у ситуацију да њихова законодавна тијела нису у потпуности аутономна путем посредних притисака на њих. Наиме, уколико та тијела доносе законе који нису у складу са политичком вољом екстерних политичких центара, те ће државе бити изложене санкцијама које по правилу воде до попуштања пред притисцима.
Прецедентни правно-политички систем у Босни и Херцеговини, по ком законодавна тијела уживају онолико аутономије и суверенитета колико им то допусти екстерна политичка воља (Уред високог представника и стране судије у уставном суду), успостављен је под егидом потребе заустављања грађанског рата и успостављања функционалног друштвеног и државног оквира. Умјесто испуњавања тих циљева, друштво је, као политичка заједница, обогаљено и претворено у пасивно тијело без субјективитета и без свијести о властитом интересу и добру, чиме се, нимало парадоксално, оправдава продужавање института високог представника који дјелује час као демократски намјесник са задаћом да демократију одржава искључиво као административну процедуру, а час као deus ex machina, односно vis maior.
Једини пут да се друштво ријеши таквих окова јесте пут буђења самосвијести, еманципације, одговорности и спремности на жртву, наравно, не на жртву у тјелесном и терминалном смислу, већ на жртву као одрицање од непосредне користи зарад остваривања оне дугорочне. Но, да би дошло до таквог буђења, нужно је постојање јавности у којој информација мора бити валидна а мисао не бити сведена на окошталу и вулгарно поједностављену паролу. Авај, таква јавност не постоји, чак се не назиру ни њени стасавајући обриси.
Премда је створен привид да институт високог представника и вазалски однос према њему подржавају углавном доминантне бошњачке, хрватске и „грађанске“ политике, а коалиција окупљена око СНСД да се томе противи, стварност показује да је одговорност за такво стање неподијељена и да су у стварању и одржавању политичко-правног преседана суштински лишеног аутономије и суверенитета својим дјеловањем учествовали сви који су држали власт на државном или ентитетском нивоу у протекле три деценије, о чему минуциозно и аргументовано пише проф. др Дражен Пехар у својој најновијој књизи, Високи представник: пет поглавља једнога скандала, која ускоро излази из штампе.
Неугодно искуство политичко-правног експеримента који се већ три деценије спроводи у Босни и Херцеговини вјероватно ће још трајати, а ако дође до његовог разрјешења, оно по свој прилици неће бити у интересу друштва већ у интересу владајућих структура и, прије свега и изнад свега, њихових страних и корпоративних господара. То је нужност, јер овдје друштво не постоји изузев као политички обесвијештена и субјективитета лишена отупљена и аморфна маса, неспособна да артикулише властити интерес и идеју јавног добра.
А шта ми даје право на толику самоувјереност у тврдњи да овдје друштво не постоји, упитаће неко. Па то што би друштво, када би постојало, давно изњедрило нове политичке структуре и на изборима замијенило постојеће, које заједничке интересе, умјесто међусобно и са друштвом које их бира, траже са екстерним центрима моћи и тако земљу држе у стању хладног грађанског рата.
