Нови Пазар, 21. децембар 2025.: један у низу величанствених студентских протеста у граду који је већински бошњачко-муслимански, а у којем се – упркос свему што се учитава балканским просторима „етничких мјешавина“ – не дешава оно што би шовинистички, односно либерално-агендашки сценаристи највише вољели да снимају.
И баш зато, усред овог братства које се кује заједничком борбом и трпи непрестана монструозна понижења, реис-ул-улема Исламске заједнице Србије, Сенад еф. Халитовић, изговора једну реченицу која је политички брутално прецизна у погледу цјелокупних српско-бошњачких односа:
„Моја порука њима је: чувајте ту искру. Не дозволите да је угасе они који профитирају на вашим раздорима.“
Е сад — ко су „они који профитирају“?
То су, наравно, домаћи трговци страхом: политичке касте које знају да се корупција најлакше брани етничким и конфесионалним афектом, да се непотизам најбоље пере „угроженошћу“, и да најопаснија ријеч у Србији (као и у БиХ) није ни „пљачка“ ни „криминал“, ни „експлоатација“, већ – заједничка борба угрожених. Јер чим Србин стане уз Бошњака, и обрнуто, пуца најпрофитабилнија лаж постјугословенске политике: да су нам судбине „природно“ супротстављене осим на колонијалистичким ЕУ спонзорисаним семинарима о „помирењу“ које се потом и сведе на флоскуле изречене на тим истим семинарима. Јер како него тако остварити „помирење“ у којем је сасвим нормално да њемачка амбасадорка у Београду, без икаквих санкција и дипломатских нота изговара да литијум из Србије мора бити „одмах расположив“, него на начин да он остане на нивоу флоскуле преплаћених директора „помиритељског“ невладиног сектора?
Међутим, овакви профитери, барем када су у питању Срби и Бошњаци, нису настали јуче. И ту сврху вриједи отворити један мање читан, али зато класично употребљив рукописни алат за прављење раздора: Анту Старчевића и његово „источно питање“, (Ante Starčević, Iztočno pitanje (Zagreb: Tisak „Prve hrvatske radničke tiskare“, 1890), preštampano iz „Hrvatskog Prava“.
Рецепт је једноставан и зато дуговјечан: једнима се ласка као „племству“, друге се прикаже као „нижу врсту“, па се онда између њих изгради зид који ће касније свако мало неко надзидати — уредником, послаником, аналитичарем, навијачком групом или свештеником који је замијенио Јеванђеље дневнополитичким саопштењем хушкачког окупационог режима.
Вук Бачановић: Евроатлантски Франкенштајн и српско и бошњачко самопонижење | Журнал
И то је једнако важило у 19. вијеку, када Старчевић ово пише, као и данас: дабоме да је и онда као и данас било немогуће романтизовати односе између махом муслиманске аристократије и православног зависног сељаштва без бјежања у патетичне пароле, јер је стварност била стварност хијерархије, ренте и правних неједнакости — а не идиличне „слоге“ базиране на заједничком поријеклу и језику. Али исто тако, већ тада је било јасно да из те асиметрије не произилази никаква историјска нужност трајног непријатељства: напротив, ако је уопште постојао излаз из те структуре, он је могао бити само у политикама које укидају зависност и преводе конфесионалну разлику из односа господар–поданик у однос равноправних грађана. Данас, када тих феудалних зависности више нема, овај закључак је још већи императив: приближавање муслимана и православних на Балкану, а посебно у Србији, Црној Гори и БиХ, више није питање „толеранције“ унутар хијерархије, него питање заједничког политичког опстанка у свијету у којем се друштва одржавају или солидарношћу и институцијама, или се распадају у корист оних који и даље профитирају на раздорима.
Међутим, да видимо које су сличности у некадашњем и данашњим профитерствима.
Старчевић, у том моделу, босанским муслиманима „племству хрватске крви“ нуди фантастичну и немогућу слатку улогу у туђој конструкцији: племенитост, „западност“, историјску мисију, чак и могућност да једног дана буду господари над „Истоком“ — и над самим Турцима:
„…ако је турска пасмина преслаба за живот, треба је жртвовати, а на њено мјесто поставити народе који су способни за живот. Ти народи, Бугари и Хрвати, за кратко вријеме би се тако просвијетлили да би могли стварати државе довољно јаке да живе у слози“.
Та врста реченица је врло морбидни расистички кастинг за покварењаке и наивце: ко је „способан за живот“, а ко је материјал за одстрел. А да би се та понуда муслиманима учинила заводљивом, мора се паралелно направити мрачни негатив: православни (у пракси: Срби и све што се може приписати „грчкој вјери“) морају бити представљени не као политички противник него као антрополошки поремећај, као нешто кварно што је у самој „у крви“, што се не поправља него се контролише, што је, у тој опсценој логици, трајно „нечисто“, „лицемјерно“, „невјерно“ и склоно злу:
„Уз нацрт који сам вам дао у посљедњем писму о природи грчке вјере и о ћуди њених сљедбеника, додајем: да је та врста, у односу на католике, још неизмјерно нечистија, неуреднија, лијенија, немарнија, тврдокорнија, лицемјернија, невјернија; да никада није задовољна; да се жали на свакога, премда је она увијек крива и другима и себи; да се увијек буни; да увијек уједа кад не смије на мухамедовце, а кад нема католика — на Јевреје. То је узнемиреност у њеној крви, и биће је док год буде и ње и других народа и вјера међу њом или уз њу. На свако зло она је брза, као слијепа; на први поглед чини се срчана, смјела; али то се само чини, јер она тражи засједу, потају; срчана је на језику, а узмиче кад опази знатну запреку.“
Овдје није поента у „историјској занимљивости“, него у томе да је ово школски примјер идеолошке производње раздора између муслимана и православних: муслиману се даје ласкави идентитет „племства“ (и то, наравно, по туђем европском расистичком рецепту), а православни се деградира у „врсту“ и „крв“, а онда се тај зид прода као историјска нужност. Технологија је увијек иста: кад народ почне тражити правду, било од стране прогресивних вођа антиколонијалног устанака у БиХ 1875., било данас када Срби и Бошњаци заједно марширају против колонијалне управе у Србији, убаци му се мит да непријатеља мора тражити у најближем комшији и његовој традицији. И такви тонови о кроволочним „Турцима“, „четницима“ којима “ није за вјеровати подједнако долазе и из Београда и из Сарајева, који ове главне градове демаскирају као центре једне те исте аутоколонијалне политике. Чак и они који цјелокупне интелектуалне каријере граде на производњи таквих образаца нису ријеткост, па и када се представљају као насљеденици тековина антифашистичке борбе.
Вук Бачановић: Срби у мултиполарном свијету – од расутих заједница до заједничке приче | Журнал
„Увјерен сам да је боље термите пуштити у Архив Црне Горе… него пуштити попове Цркве Србије и њихове штићенике“, изјавио је, без било какве уредничке интервенције, за црногорски „грађански“ портал Аналитика, универзитетски професор Веселин Ивановић, и ту се, у сажетој форми, препознаје иста матрица која код Старчевића ради као идеолошка машина: противник се, у деветнаестовијековном расистичком поимању људскости, не третира као политички и институционални актер, него као врста, као биолошки проблем, као генетска штеточина. Старчевић је ту биологизацију паковао у рјечник „крви“, „ћуди“ и „врсте“ која је наводно „по природи“ нечиста, лицемјерна и склона злу; Ивановић то преводи у модернију метафорику — „термити“ — али функција је иста: дехуманизуј да би унапријед објаснио и оправдао сваки будући погромашки чин. И као што се код Старчевића једном народу ласка лажним племством да би се продала мржња према „источној нижој раси“, тако се овдје конфесионална паника користи да се у јавности произведе осјећај да је „присуство“ само по себи доказ намјере: „они су је спремни… уништити, преправити, модификовати“.
Професор Ивановић је, у том смислу, исте школе као и грађевинска мафија из Источног Сарајева која је, у спрези са СНСД-ом Милорада, покренула медијску хајку на Сарајлије-Бошњаке – неколицину њих – који купују јефтиније станове у Источном Сарајеву: њихово сасвим приземно стамбено питање проглашено је дијелом „исламистичке агенде“, иако су им те станове — парадоксално — продали управо они који сада глуме стражаре над „етничким границама“. То су исти људи који су Источно Сарајево економски везали пупчаном врпцом за Кантон Сарајево, па ипак своју политичку егзистенцију и даље одржавају патетичним предизборним шовинистичким фарсама, јер је мржња најјефтинија кампања.
Вук Бачановић: Може ли Хрватска преживјети имплозију праваштва? | Журнал
И ту се враћа Халитовићева реченица као клин у најмекше мјесто балканске политике. „Они који профитирају“ су сви који живе од тога да искра отпора таквим деструктивним и аутодеструктивним свјтоназорима не прерасте у ватру која би могла обасјати праве односе моћи: универзитет под притиском, администрацију која кажњава непослушне, медије који опслужују или чудовишни режим или чудовишну опозицију, партије које су државу претвориле у задругу рођака и кумова који је распродају буд зашто и које су спремне клати и убијати било кога, само како би одгодили огољавање истине ко су у ствари.
