Пише: Растко Шејић
Монографија бокељског новинарског барда и публицисте Синише Луковића „Ратна лука Кумбор” налази се пред читаоцима у издању Књижаре „Со” Николе Маловића.
„Ратна лука Кумбор” је још један доказ, црно на бело, да Бока има свога Вила Дјуранта. Оно што је овај велики научник и писац урадио за историју цивилизације планете, то Луковић из године у годину дограђује својим монографијама и новинским текстовима о поморској историји јединог фјорда на Медитерану. Сличност је и у питкости ауторског књижевног стила, страсти према теми, начину на који вешто инволвира читаоца. Као глас генерације, прихватајући сва претходна знања и ауторитете, попут Ковачевића, Палавршића, Мартиновића или Новака, Луковић не престаје да истражује нове чињенице које су нам сада постале доступне захваљући отвореним архивама и интернету.
Аналитичност и рационалност, повезани са радозналошћу истраживачког духа и изворним талентом, дају резултате у књигама-споменицима. Овај споменик који је сада постављен пред читаоце је посвећен ратној морнаричкој бази у Кумбору, али није она врста монумента које савременици или будуће генерације Бокеља могу да забораве или допусте да зарасте у траву. Ова књига је опомена и позив на акцију. Начин на који Бокељи могу да пруже духовни отпор различитим облицима окупације.
Културна баштина омеђена корицама спада у оно знање које свако ко у Боку долази, а свакако свако ко овде живи мора да поштује, схвати и баштини. Јер није само природа спектакуларна, те море слано, већ се овде историја дешавала у свим својим крајностима. Природно је баштинити све оно добро што су генерације становника и народа који су овде обитавали оставили. Управо то је била духовна моћ Боке, отвореност за добро. И ту Луковић увек прави јасну дистинкцију између царства, држава и човека који живи и ради овде. Поред свих бура, несрећа и ратова, у основи ове прозе је човекољубље, поштовање према појединцу спремном да се ухвати укоштац са животом и историјским околностима, моралној вертикали решености да се ризикује све у име части. Они „људи од жељеза”.
Затрованост поделама националног и верског типа не постоји, јер је увек прескупо коштала и служила манипулацији. Тако његови јунаци постају и странци које је служба довела овде, попут старог капетана Штумбергера или поморског авијатичара Коњевића, као и мештани попут талентованог Кокоља и страшног Вицка Бујовића. У времену материјализма и индивидуализма, глобализације свега, у смислу пресликавања менталних образаца, они су свежа сведочанства из прошлости да изазови не могу бити већи до човека. А као да је у директном сукобу са глобалним програмом суперхеројства уместо мита и историје, у служби заборава сопствених вредности, изједначавања моралног склопа свих умрежених потрошачких јединки.
Основни осећај, она оштрица пера којим Луковић пише заснована је на љубави – поносу и срџби. Поносу према славној прошлости, без прећуткивања непочинстава и разних глупости које историју чине. И срџби јер заборав и уништавање културне баштине никако да престане. Како је Штулић парафразирао својевремено: „Ко не памти изнова преживљава.” Преиспитујући сваки кутак поморске историје Боке которске Луковића као нит води љубав према родном крају, без бусања у прса јуначка и митоманије. Он не тражи оправдања за активности појединаца или држава тамо где их нема.
Кнежевић: Милови партнери су власници Кумбора, а Ацови Луштице (видео)
Али задржава степен ироније према ситуацијама, не устеже се да заузме страну тамо где добро претеже. Набрајајући чињенице, отимајући неке од њих од заборава, као стари преписивачи у манастирима или самостанима, аутор успева да дочара целовитост различитих ера, функционалност друштва и живота својих предака у Боки которској. Управо та осећајност чини ову историјску књигу читком попут модерне белетристике.
Литерарна вредност „Ратне луке Кумбор” није ограничена на сентимент, већ се заснива на драматичности. Аутор успева да ангажује читаоца да присуствује поморској историји Боке, да се осети као актер. Покушавајући да разуме јунаке, царства и дела, читалац сведочи трансформацији засеока и рта Миочевић, како су то Млеци забележили, у једну од најмодернијих ратних лука на планети тог времена, те до конфекцијског туристичког ризорта.
Њиме неће шетати јунаци попут конта Вицка или сликара Кокоља, ренесансног Коњевића или Штумбергера, фон Трипа или фон Бенфилда. Колико је апартмана довољно, где ће се сви ти људи купати, и шта ће они у Боки ако изгуби своју интересантност засновану на шугу времена пређашњих. Ирационалност рушења споменика индустријске културе нема смисла коментарисати. Ни заборавити. Као ни све поменуте историјске личности које морају бити узори, а које Луковић тако мајсторски узноси.
Извор: Политика
