Стижем напокон до места Кумбора,
У залив што мами, мору што прети,
Искрцам годишњи пртљаг умора,
Запливам, попут плода у плаценти.
Разуздан проток владалац места је,
Тискамо с обала кротке старинце:
Сувишан отпор, снагā понестаје
У бившој луци ратне морнарице.
Хрлимо жељни на море, нà море,
Притом скупљамо овдашње заморе,
Нико не осети туђе терете.
У заливу смо, наново збраћени,
О браћо – мајци плодови враћени –
Шта ће остати кад умор сперете?
Летопис Матице српске, септембар 2022, год 198, књ. 510, св. 3, стр. 291.
