Пише: Слободан Шоја
У ноћи између трећег и четвртог октобра ове године становнике Доње Јабланице, Бутуровић поља, Фојнице, Кисељака и Крешева пробудила је подивљала поплавна бујица, док се додатно у Доњој Јабланици неколико десетина тона камених стијена стровалило уз бујицу са оближњег каменолома.
Вода и камење успаваним људима у неколико минута однијели су све што су имали, а двадесетак људи изгубило је живот. Неколико јабланичких породица и данас незадрживо долази на мјесто гдје је била њихова кућа или имање. Тамо обездомљени и изгубљени гледају и виде само једно празно ништа.
Бол свих нас помијешала се са бијесом кад се спознало да није само природа крива за изазвану пустош већ и каменолом који је изгледа уз прећутну сагласност политичких моћника радио без праве дозволе. С друге стране, осим бола и бијеса, обузело нас је одушевљење кад смо видјели каква се хуманост и несебична солидарност развила на пострадалим подручјима.
У трагедијама се исказују права лица људи. Бројни добри људи свих вјера похрлили су да помогну колико могу, физички или новчано. Трагичари и хероји се увијек ухвате за руке јер свака невоља обично изњедри своје хероје који су морална сјенка сваке трагедије.
Сутрадан, петог октобра, кренула је изборна шутња за локалне изборе у цијелој земљи. Морало се ћутати о политици, али важно је да се није ћутало о фаталној улози каменолома-убице и дозволи за рад коју нема.
Било је заиста вријеме да се проговори и да народне масе схвате да људи из политике – који нас не престају увјеравати да грчевито бране народне интересе – злоупотребљавају моћ како би из користољубља системски уништавали наш околиш. Природну средину обликовану милионима година, остављену нама да је сачувану оставимо генерацијама које долазе.
Сваки грађанин имао је идеалну ситуацију да се освједочи како уништавање околиша може узрочити и смрт невиних људи. Дан уочи избора морали су добро размислити о највећем гријеху локалних заједница: уништавање природе за новце.
Кад су избори завршени, поново се показало или да наш човјек не зна ништа научити нити извлачити поуке или да је генетски кваран. Предвидио сам у овом тексту направити анализу нето довршених избора, али оно што се догодило у Трнову, малој општини удаљеној тридесетак километара од Сарајева, понијело ме је на другу страну.
Једна од највећих, али и најапсурднијих, побједа на општинским изборима у цијелој земљи била је побједа дугогодишњег начелника Трнова. Ибро Берило је добио 78,24% гласова, а његова странка 72,83%. Логично би било помислити да се ради о харизматичној и поштеној личности која је препородила општину. У стварности, ради се о криминалцу који је резултате свог тријумфа дочекао у притвору.
Начелник још од 2002. године ухапшен је августа ове године због ”системске корупције у сектору градње и прања новца”. Прецизније речено, због непотребне и неселективне сјече шуме и дивље градње стамбених и других објеката који су разобличили планину Бјелашницу.
Само три дана након јабланичке трагедије, дијелом изазване дивљом градњом, наши људи масовно гласају за човјека који се једино бави прљавим пословима. И то сви знају. И не смета им да гласају за њега. Каква је то чудна спрега између гласача и природоубица? Зашто гласају за њега, а знају шта је направио? Очито има нека тајна веза. Она се зове лична корист.
Бирачи као да поручују да би се на Бериловом мјесту идентично понашали. Еколошки криминал је профитабилан и многи јуре за тим профитом, а савјести у Босни одавно нема, као ни свијести да се околиш треба чувати а не уништавати.
Окружен користољубивим људима који му аплаудирају, Берило је уз подршку своје партије годинама претварао планину у град и у томе је већ добрим дијелом успио. Сигурно ћемо добро упамтити овог начелника јер се планина Бјелашница спрема послати граду Сарајеву загађену или пресушену воду.
Сарајево се с разлогом одувијек поноси својим планинама, Требевићем, Јахорином и Бјелашницом. Међутим, све три планине су послије посљедњег рата постале жртве политике и користољубља локалних заједница и значајно су уништене.
Оно што Берило и његове требевићке и јахоринске колеге раде може се назвати јавним екоцидом из личних интереса, али то изнад свега представља знаковиту слику корумпираности политичких партија и себичног и кримогеног менталитета обичних људи.
Слободан Шоја: Невидљива и небитна Хрватска тренира строгоћу
Захваљујући дивљим дозволама које ни струка ни разум ни одговорност никад не би издали, а историја и људи неће опростити, наша насељена мјеста постају ругло и опасност, а природа угроженија него икад у историји. Цијела земља је жртва јавног екоцида којег у директном преносу нијемо и немоћно посматрамо од краја прошлог стољећа.
Историја босанског шумарства има доста мрачних страница и примитивних напада на наша шумска богатства, али ово што се ради посљедње три деценије је потпуни морални суноврат о којем треба добро размислити, али изнад свега примјерно казнити злотворе.
Кад се заронимо у историју можемо видјети да су се странци више бринули о нашим шумама него ми сами. Кад је Аустро-Угарска окупирала Босну и Херцеговину 1878. године, из Беча су стигла три експерта из области шумарства који су 1879. године направили експертизу о стању шума у земљи.
У свом извјештају навели су да постоје компактна шумска подручја са великим сјечивом дрвним масама. На основу старости и стања стабала одредили су шта треба прво сјећи (презрела и квалитетно лоша стабла) да се не направи штета и да се обезбиједи бољи квалитет новог дрвећа.
Препоручили су нарочито експлоатацију храстовог дрвета за производњу бачварске робе за извоз у Француску и израду жељезничких прагова, за масовну изградњу жељезница у земљи.
Храстовина се извозила Савом преко Сиска који је од почетка XIX. стољећа био важан трговачки емпориј и центар трговине храстовим дрветом, посебно француском дугом. Француска дуга је била тражена и добро плаћена јер је Француска била свјетски лидер на тржишту вина.
У првој организацији шумарства и шумарске службе у БиХ све је рађено плански и под надзором, ма како локално становништво гунђало јер је навикло на систем контролисаног хаоса.
Уочи избијања Великог рата у БиХ је било 239 шумарских стручњака и 89 надлугара те 697 шумара којима је корупција била страна. Шумарски стручњаци, махом странци, поштовали су основне принципе шумарства и шумарске етике и нису дозволили да се угрозе интереси шумарства БиХ.
Аустро-Угарска је бесплатно снабдијевала сеоско становништво потребним грађевним и огревним дрветом на основу сервитудног права дрварења и паше. За 40 година додијељено је сељацима 85.500.000 м3 четинарског и лишћарског дрвета.
Слободан Шоја: Невидљива и небитна Хрватска тренира строгоћу
Сваки уговор о експлоатацији шума био је контролисан како би се дрвне масе рационално искориштавале, али и како би се обезбиједила регенерација посјечених дијелова шума. На све то народ је поново гунђао јер није успијевао урадити ништа нелегално.
Злоупотребљена је институција Сабора, уведена 1910. године. Осим неколико Кочићевих искрених говора о суштинским промјенама и заштити шумског блага, остали говори су служили да се измијени структура капитала и посебно обезбиједи учешће домаћих предузећа, оних који ће чак водити мање обзира према шуми као објекту искориштавања.
Стално се заборавља да је сваки капитал себичан. И страни и домаћи капитал желио је само профит па су постављали тешке услове приликом склапања уговора са Земаљском владом. Покушали су поткупити администрацију како би сав профит узели себи, а сву штету и губитке оставили држави.
Сваки покушај капитала да склопи повољне пословне аранжмане на штету државе није успио јер су Хабзбурзи укинули корупцију у земљи. То је било прије вијек и по, а данас за ситне паре можете купити кога желите.
Уз чување шума од злонамјерних људи, Беч је у БиХ послао једног познатог баварског стручњака да експлоатацију шума организира како треба. Ото Стеинбеис ће остати добро упамћен код нас јер су његова стручност и организационе способности помогле да експлоатација шума тече без ризика и без угрожавања природе. Хабзбурзи јесу опустошили наше шуме јер им је то био главни извор прихода, али су водили рачуна шта сијеку и како обновити шуме.
Сјећање на странце који су се борили за интересе туђе земље него ми своје данас личи на сјетни романтични запис о изгубљеном времену упокојене професионалне етике и о новом времену неморалног проклетства гдје домаћи живаљ у својој кући дивљачки уништава оно што странци нису ни случајно жељели радити.
Османска корупција коју је Беч само успавао од 1878. до 1918. године, преко ноћи се вратила у јавни живот чим је формирана Краљевина СХС. А наши људи, попут утопљеника који су дуго били под водом једва су чекали кад ће почати нормално дисати и вратити се доброј старој корупцији.
У доба Краљевине, законом о шумама (1929) и Уредбом о организацији Министарства шума и рудника (1936) постојала је барем на папиру чврста основа за унапређење шумарства и шумске привреде.
Није укинуто сервитудно право дрварења и паше па је, формално гледано, шумарска политика постављена на здравије и савременије темеље, али није се размишљало о заштити државних шума. Корупција, злоупотребе и масовна бесправна сјеча довеле су наше шуме у поражавајућу ситуацију.
Страна и домаћа, велика и мала шумско-индустријска предузећа, предузимачи и трговци дрветом, препродавци и шпекуланти немилице су сјекли све редом не водећи ни о чему рачуна.
Резолуција Вијећа пољопривредне коморе за Дринску бановину у Сарајеву из априла 1940. године упозорава: ”Шумско богатство у БиХ нестаје брже него игдје на свијету. Брзина уништавања наших шума је без примјера, као што је без примјера и одсуство њихове обнове.”
У тој резолуцији посебно је наглашено да ће Босна и Херцеговина, ако се настави с таквим уништавањем, ускоро остати потпуно без шума, из којих су у периоду од 1919. до 1940. године извезене ”огромне количине дрвета и остварене милијарде профита, док су од свега тога, осим мршавих надница шумских и пиланских радника, народу у БиХ остала гола брда и простране шикаре”.
Остало је наравно довољно шума за партизане да се скривају током Другог свјетског рата. Можда им је то искуство помогло да схвате значај шума па су се о њима добро бринули у постратно доба. Почетком шездесетих година прошлог вијека годишњи прираст шума био је 6 милиона м3.
Закон о амортизацији шума из 1975. године посебно је водио рачуна о пошумљавању па је на сваки посјечени кубни метар шуме требало пошумити 12,5 м2 површине, а програмом пошумљавања у БиХ у периоду 1976-1985. година предвиђено је пошумљавање 55 хиљада хектара деградираних шума и голети.
У социјалистичко вријеме штете од човјека биле су знатно мање него у доба Краљевине. Заштићена подручја, било шумска било пашњачка, било водна максимално су се чувала и поштовала. Добра организација чуварске и осматрачке службе омогућила је да се стока није могла водити на испашу било гдје, сјећи било гдје или градити у водозаштитним зонама.
Било је наравно и много незаконитих сјеча и крађа у доба социјализма. Нашег гладног човјека нико и ништа не може зауставити, али власт није подржавала већ кажњавала природоубице.
Данас подржава, али о томе нико не говори. Главне теме у нашим медијима остају преношење изјава, најчешће ступидних и недоличних, разних домаћих и страних политичара, уз обавезно преношење једнако ступидних и прорачунатих реакција прозваних на те изјаве.
Толико смо се искварили и обесмислили да се стара пјесма ”По шумама и горама” наше земље поносне иду чете партизана, славу борбе проносе. Нека знаде душман клети да ће код нас сломит’ врат, прије ћемо ми умријети него своје земље дат’! Згазићемо издајице и прихватит’ љути бој, спасит’ куће, оранице, ослободит’ народ свој“ данас може пјевати овако:
По шумама и горама
наше земље поносне
иду чете бизнисмена
Мртва стабла проносеНека знаде душман клети
Код нас неће сломит врат,
Не мислимо ми умријети
Већ сву земљу распродат’!Пустићемо издајице
И одбити љути бој,
Продаћемо оранице,
Осрамотит’ народ свој.
Извор: Аутограф.хр
