Пише: Ранко Рајковић
Са именом наше државе повезано је доста тема и догађаја из културе које смо свјесно заборавили или неоправдано занемарили. Што из неразумијевања, што из лијености, што из страха да не буде погрешно схваћен нико се на њих није озбиљније освртао. Зашто је оно чиме смо директно или посредно допринијели умјетничкој сцени Европе и Свијета остало неинтересантно нашим хроничарима? Можда зато што и данас у друштву преовлађује дух културе сличан ономе који је владао Црном Гором прије 100 и кусур година.
Поклоници доскорашњег господара Црне Горе не могу се помирити с чињеницом да је његово политичко височанство демисионирало односно изгубило власт и титулу на изборима прије четири године. Многи обожаваоци његове тродеценијске владавине сматрају да је Црна Гора послије 30. августа 2020. године постала удовица.
Ако је силаском са политичке позорнице тродеценијског газде куће Црна Гора заиста постала удовица како да је назовемо, “Тужном удовицом” или “Веселом удовицом”?
Помоћи ће нам историјске паралеле. Призовимо их.
За име Црне Горе везано је једно свјетски познато музичко дјело и једна бизарна епизода из Бечке опере још из доба аустроугарског ћесара Франца Јозефа. Наиме у златно доба његове владавине у Бечу је 1905-те године премијерно приказана оперета Франца Лехара „Весела удовица“. Костими, сценографија, игре, напјеви, улоге били су, а и дан данас су свуда гдје се оперета изводи, базирани на црногорским именима и црногорском фолклору. Лица оперете су удовица Главари, гроф Данило Даниловић, барон Мирко Зета, конзул Богдановић, Његуш, Причић….Глумци су одјевени у стилу црногорске народне ношње, у представи се игра црногорско оро, спомиње се црногорски (монтевердерски, понтевердерски) суверен, пјева се „Ми велимо да се веселимо“.
Нека нам не повриједи националну сујету чињеница да је за радњу оперете (либрето) послужио један извјештај из Паришке жуте штампе. Наиме синови књаза Николе, принчеви црногорски Данило и Мирко, упућени на школовање у Француску, умјесто да уче и образују се дане и ноћи провођаху у чувеном паришком кабареу „Максим“.
Изгледа да су црногорски млади књажевићи живјели на високој нози док је Црна Гора грцала у биједи што није промакло пискаралима паришке жуте штампе. Књажеви синови дружили су се с плесачицама (старлетама) трошећи на њих народне паре. Злуради новински текст у коме су описани њихове забаве у паришком “Максиму” послужио је као либрето оперети “Весела удовица”. Нешто модификована радња врти се око младог књаза који је из Монтевердеа по политичком упутству стигао у Париз како би завео богату удовицу с којом је некад био у љубавној вези и захваљујући њеном богатству спасио сопствену земљу која само што није банкротирала.
Иако нико из ондашње Црне Горе није видио извођење оперете „Весела удовица“ глас о њој пробио се до ушију књаза Николе. Књаз Никола је због оперете која је била пуна алузија на његову фамилију и друштвене околности у Црној Гори написао протестно писмо цару Францу Јозефу. По свој прилици Франц Јозеф ако је уопште и прочитао то писмо није га узео за озбиљно. Да ли због тога што је Беч био град умјетничких слобода, препун музичких и позоришних догађаја или зато што је писмо стигло из мале државе са периферије Аустроугарског царства, можемо само нагађати.
Све у свему када оперета ни послије званичног демарша Црногорског књаза није скинута с репертоара Бечке опере књаз Никола Први Петровић Његош је преко посредника организовао насилни прекид представе.
Чин ометања и физичког прекидања једног музичко комедиографског комада у Бечкој опери само је пробудио интересовање Бечлија за представу „Весела удовица“. Послије новинских извјештаја да је једне вечери у позоришту дошло до бацања столица на бину, псовања глумаца и пријетњи извођачима од стране Црногораца, италијанских беспосличара и пропалих руских студената, који су узгред буди речено и плаћени да изазову инцидент, Бечлије су похрлиле да виде оперско чудо које је изазвало толику провалу бијеса. Скандал у опери подигао је рекламу „Веселој удовици“ до неслућених размјера. И дан данас малтене не постоји земље у свијету на чијој оперској сцени није играна „Весела удовица“.
Што спречава Црну Гору да то искористи за сопствену промоцију?
Ако се већ широм свијета изводи „Весела удовица“ као једна од најчувенијих оперета икад компонованих зашто је и ми не би видјели. Зашто о њој не би нормално размишљали и другима је представљали као посредни дио своје културне баштине?
Нажалост по мом сазнању у Црној Гори “Весела удовица” никад није приказана. Име земље за коју се веже радња оперете пар пута је преименовано из дипломатских разлога од првобитног Монтенегро, преко Монтевердо до Понтевердо како се сада назива у позоришним афишима “Веселе удовице”.
Имао сам прилику и велико задовољство да у Земуну на оперској сцени Мадленијанум прије неку годину видим и чујем оперету “Весела удовица”. Та оперета ем је добила велике комплименте, ем је проглашена догађајем изузетног умјетничког нивоа. Не знам да ли је представа још увијек на репертоару.
Жао ми је што нико у Влади и Министарству културе Црне Горе није имао храбрости, слуха, еманципованости и културно едукационе смјелости да позове ансамбл Мадленијанума (или други ансамбл с истом представом) да дође и гостује у неком од црногорских градова.
С обзиром да се Никшић ове године такмичи са Лавовом из Украјине за Европску престоницу културе 2030. године овим путем предлажем екипи која припрема апликациону књигу Никшића да у свој програм уврсте приказивање “Веселе удовице” било да је представа снимљена као филмско остварење било као сценско извођење уживо. Уз историјат настанка оперете у Никшићу би се као изузетно подстицајни и вриједни садржаји могла наћи наша музичко-фолклорна и костимографска богатства која су инспирисала композитора Франца Лехара док је писао своје дјело.
Корисно би било да се управо због нашег проевропског пута у блиској будућности овај свјетски познати позоришни (оперетски) комад коначно изведе и у Црној Гори.
Допунимо “Веселу удовицу” богатством сопствених мелодија и плесова, смотром фолклора, детаљима и модним линијама, музичким и позоришним перформансима у којима би се на лијеп начин призвало једно доба свестранијег разумијевања и прихватања историје која је ишла укорак са културом а кадкад и контра културе.
Отпочнимо уважавати и доживљавати културу у њеној умјетничкој суштини. Превазиђимо историјске баналности и кичераје у којима доминирају нарцизми, национализми, примитивизми, самопохвале, историјске јадиковке и уздаси.
Свети Стефан већ трећу сезону под кључем, Паштровићи имају визију како опет да буде звијезда туризма
Поиграјмо се на симпатичан начин са другом страном историје као на примјер са дипломатским промјенама имена земље (Монтенегро, Монтеверде, Понтоверде) у позоришту и у ондашњој политичкој стварности.
Избором квалитетних програма из културе и презентације неконвенционалног културног наслеђа и град Никшић и укупна Црна Гора биће на добитку. Тиме би се по мом суду одступило и од устаљене патетике што би било веома корисно за културу. Уз то на боље би се мијењала грађанска свијест и имао ноншалантнији однос према националној историји.
Оваква и сличне замисли спровеле би се у најбољем интересу просвећене и еманциповане Црне Горе из које се град Никшић кандидује за Европску престоницу културе 2030. године. Није згорега ни послати поруку нашим младим генерацијама да је улагање у образовање вредније од трошења новца на забаве и проводе по баровима и дискотекама са пнеуматичним старлетама, играчицама и метро мушкарцима.
Својим предлозима, попут онога о Царевом мосту који можете видјети у прилогу, подржимо здраве амбиције и залагања руководства Никшића.
Укључимо се и помогнимо им да се реализују креативне пројекте у области културе. Искажимо наклоност и поштовање према ономе што ради град Никшић такмичећи се за Европску престоницу културе 2030. године.
