Пише: Елис Бекташ
За легитимитет високог представника Кристијана Шмита постоје само циркумстанцијални односно посредни докази који почивају на парцијалном консензусу дијела политичких структура на међународном плану и на унутрашњој политичкој сцени, услијед чега се његов легитимитет чињенично не може сматрати универзално пуноважним.
Поред тога, Шмит је, као екстерно наметнути гаулајтер са овлашћењима која у пракси надрастају уставна рјешења у Босни и Херцеговини и њеним саставним дијеловима, оно што се у правној теорији и пракси назива vis maior односно виша сила, дакле феномен на који заинтересоване стране у политичком животу Босне и Херцеговине објективно не могу и нису могле утицати. Краће речено, Кристијан Шмит је по свом хабитусу и по свом чинодејствовању нешто најближе – природној непогоди, попут земљотреса, поплаве или шумског пожара.
Сама институција високог представника, која је од свог оснивања јавности представљана као еманципаторски и просвјетитељски елемент те као гарант мира и легализма, веома брзо се у пракси потврдила као механизам за исушивање суверенитета, бирократизацију административног апарата и за пасивизацију друштвене свијести и политичког субјективитета грађана и народа Босне и Херцеговине.
У свом политичком дјеловању Милорад Додик се према тој институцији односио на идентичан начин на који се односи и према природним непогодама – популистички, опортуно, без визије и без свијести о јавном интересу и увијек вођен тренутним личним интересом. У политички запуштеним и нееманципованим друштвима, такав се приступ може сматрати и обично се сматра као доказ политичког талента и вјештине, али он је у својој најдубљој природи кратковид па самим тим и краткорочан, из чег слиједи да је у коначном исходу погубан и по власт која таквом приступу прибјегава, али и по друштво са таквом влашћу.
Додик за све ове године никада није успио разумјети суштину борбе против природних непогода, односно није успио разумјети да се та борба одвија непрекидно, кроз неколико међусобно преплићућих фаза: непосредна реакција на непогоду, опоравак, подизање готовости и митигација. Због тога је из године у годину приликом сваког пожара који је харао Српском он попут папагаја понављао будаласту ријеч канадер и обећавао набавку тих летјелица, а систем за управљање кризама и одговор на катастрофе из године у годину је пропадао, превасходно стога што су на кључна мјеста постављани послушници и купљене дипломице.
Разлог томе је то што обузетост личним интересом Додику није допустила да схвати два битна момента: интерес грађана Српске и властиту одговорност као кључног политичког актера и генератора политике у Српској. На идентичан начин односио се и према неприродној непогоди у лику високог представника, прво Инцка а потом и Шмита.
Он је ту неприродну непогоду игнорисао или толерисао па чак и сарађивао с њом када му се чинило да она не угрожава његове интересе или да му може бити и од користи као, рецимо, изненадни пожар који омогући пренамјеновање шумског земљишта у грађевинско, а дизао је глас само када би осјетио да би његови интереси могли бити угрожени, изравно или посредно. Наравно, тада би по правилу бивало већ сувише касно.
Поврх тога, Додик није схватио суштину и дубину проблема са политичким и правним волунтаризмом института високог представника, па је одабрао да тај проблем доводи у везу са интересима и агендама политичког Сарајева, проглашавајући га, скупа са бошњачком политиком у цјелости, својим архидушманином. Премда дио примједби и критика што их Додик упућује на ту адресу има упориште у стварности, то је и даље само чепркање по површини проблема.
Као што Додику његов скоро сексуални фетиш и фиксација на Сарајево и Бошњаке пријече да увиди да стварне пријетње по Српску долазе из сасвим другог правца, тако и такође сексуални фетиш и фиксација политичког Сарајева на Додика и Србе води доминантне бошњачке политике у политичко сљепило али и у политичку идиотизацију и пријечи их да увиде да високи представници у континуитету исисавају суверенитет и субјективитет из ове земље и њеног друштва и претварају њен политички апарат у бирократске послушнике.
Због тога и Додик са својом коалиционом ергелом и вашарски скуп водећих бошњачких политика већ годинама наликују на управе фудбалских клубова који из дана у дан размјењују оптужбе и увреде, па чак и пријетње, док им клубови пружају све лошије партије на терену и таворе на дну табеле, у зони испадања.
Као што се борба против пожара не може ефикасно водити клепетањем магијске ријечи канадер, док се истовремено на кључна мјеста у апарату за борбу против катастрофа постављају компромитовани кадрови непотврђене компетенције, тако се ни борба за субјективитет и стабилност Српске не може водити клепетањем алхемијских формула о Сарајеву, Бошњацима и Шмиту, док се Српска истовремено претвара у све трулију партитократију.
Та се борба може и мора водити искључиво досљедним и истрајним, на граници фанатизма упорним спровођењем свих закона, а не само појединих. Да је читао величанствени роман Леа Перуца, Ноћу испод каменог моста, Додик би схватио да је своју битку против неприродне непогоде Шмита изгубио још давно, зато што је синоћ, у његовом присуству и присуству његових партијских угледника, јавни ред и мир у Требињу нарушаван до ситних сати.
Да се разумијемо, Милорад Додик је способан и вјешт политичар, можда и најспособнији у тродеценијској историји дејтонске Босне и Херцеговине, али успјех у тако слабашном такмичарском оквиру није ни доказ ни гаранција стварне вриједности. Додик је у протеклим годинама начинио сувише коперниканских обрата, пристао на сувише непотребних компромиса, сувише обећавао оно што није ни желио ни могао испунити, сувише подизао температуру, сувише огрезао у популизам и демагогију…
Против политичког и правног волунтаризма неприродне непогоде зване високи представник, која тренутно дјелује у лику опскурног Кристијана Шмита, ваља се борити. Али Милорад Додик није тај који може поднијети терет и искушења те борбе. Уосталом, њега је на неки начин политички створила управо та неприродна непогода, што значи да ће на успјех у тој борби ипак моћи да рачуна неко ко не носи тако сраман терет на својој грбачи.
